Bio je to nezaboravan politički spektakl: 21. februara 2022, uoči totalnog rata Rusije protiv Ukrajine, Vladimir Putin je predsedavao sastankom ruskog saveta za nacionalnu bezbednost, koji je prenošen na televiziji. Od članova saveta je zatražio da se izjasne da li su za to da Moskva prizna nezavisnost separatističkih republika Donbasa.
Ovaj scenski organizovan događaj kod publike je ostavio utisak usamljenog, ludog cara koji prezire svoje starije savetnike. Oni ga se plaše dok očajnički pokušavaju da mu udovolje. On ih ponižava iz pukog zadovoljstva.
Odgovor Kremlja na nedavnu pobunu Jevgenija Prigožina, šefa plaćeničke grupe Vagner, navodi nas da preispitamo utiske koje smo tada stekli. O ishodu krize nije odlučio Putin, već „kolektivni Putin“ – mistična uloga koja obuhvata, između ostalih, beloruskog diktatora Aleksandra Lukašenka. Putin je bio besan i ponižen izdajom Vagnera i obratio se sa ekrana pretnjom „da će biti oštar“. Međutim, „kolektivni Putin“ je zaključio da bi bilo mudrije pregovarati sa pobunjenicima i pronaći izlaznu strategiju. Sada znamo da se Putin 29. juna sreo sa Prigožinom i drugim komandantima Vagnera. Za nekoga ko je opsednut izdajom, to je svakako bila gorka pilula.
Šta se to u međuvremenu promenilo? Pre svega, odnos Putina i ruskih elita. On ih se sada ne boji ništa manje nego oni njega. Manje se plaši njihovog glasa protiv, nego njihovog odlaska. Mnogi od Putinovih najbližih saradnika krive njega lično za sadašnje stanje. Putinova odluka da instrumentalizuje nadmetanje između Vagnera i ministarstva odbrane na kraju je dovela do marša Vagnera na Moskvu.
Prigožinova pobuna je otkrila ključnu kontradikciju Putinove kadrovske politike. Da bi pobedio u ratu, Putinu su potrebni ambiciozni, nemilosrdni lideri poput šefa Vagnera. Međutim, da bi obezbedio svoju moć i garantovao jedinstvo elite, Putin mora da se osloni na neharizmatične ličnosti kao što su ministar odbrane Sergej Šojgu i general Valerij Gerasimov, načelnik Generalštaba. Strah od „efekta Žukova“ – pojave popularnog sovjetskog komandanta koji je zauzeo nacistički Berlin – objašnjava zašto je Prigožin morao da ode. Javnost bi takvu figuru mogla da vidi kao alternativu Putinu.
Tajna kolonijalnih ratova je u tome da oni mogu uspeti samo ako ih ljudi zaborave. Putinov rat nije ništa drugačiji. Njegovo insistiranje da su borbe u Ukrajini specijalna vojna operacija, a ne pravi rat, bio je pokušaj da se Rusi uvere da se ništa naročito nije promenilo u njihovim životima u vreme kada se sve promenilo. Plaćenici Vagnera razbili su fasadu normalnosti koja je toliko važna za Kremlj. Više nije dovoljno štititi životni standard da bi se Rusi ubedili da nemaju o čemu da brinu.
Svi državni udari počinju zaverom. Neuspeli državni udari završavaju se paranojom. Stoga bi bilo logično očekivati dramatične promene na vrhu u Kremlju. Ali ova očekivanja mogu biti pogrešna. Čistke na nižim nivoima bezbednosnih službi su neizbežne, ali je nejasno da li će Kremlj rizikovati promene na višim.
U prvoj godini rata u Ukrajini, promene na vrhu u Moskvi bile su upadljivo ograničene. I dok ratovi obično dovode na vlast ambiciozne i često nemilosrdne lidere, koji su se dokazali u borbi, u Putinovoj hijerarhiji su se od februara 2022. uzdigle samo dve grupe. To su sinovi Putinovih starih prijatelja i njegovih ađutanata – ukratko, oni za koje se veruje da su lojalni i oni koje vođa lično poznaje.
Stabilnost je nadmašila potrebu za efikasnijim vođstvom. Međutim, nakon pobune Vagnera, Putin se suočava sa teškim izborom. Teško da će moći da otpusti rusko vojno rukovodstvo, a da ne prizna da je Prigožin bio u pravu. Ali je malo verovatno i da sa ovakvim rukovodstvom može da dobije rat. Pobuna Vagnera je ojačala „kolektivnog Putina“.
Različita opažanja pobune unutar i izvan Rusije bacaju svetlo na njene neželjene posledice. Dok je većina Rusa bila užasnuta mogućnošću građanskog rata, a Prigožinov rejting pao, novi konsenzus na zapadu glasi da je svaka promena vlasti u Rusiji moguća šansa, u meri u kojoj bi bilo koji drugi lider – bez obzira na njegove političke stavove – mogao da zaustavi rat.
Iluzorno je smatrati Prigožinov marš na Moskvu najavom kraja Putinovog režima. Ali bi bilo pogrešno i zanemariti njegov značaj. Taj poduhvat zapravo signalizira prelazak vlasti sa Putina cara na kolektivnog Putina.
Financial Times, 11.07.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 20.07.2023.
UKRAJINA
