Voajeri i sudije

Foto: Predrag Trokicić

Mediji nas često pitaju zašto #MeToo kampanja nije uzela maha u Srbiji – poslednji slučaj seksualnog nasilja koji je pokrenuo javnu debatu o nečemu o čemu se ne debatuje upravo je pokazatelj tih razloga. Oni su sažeto objašnjeni u saopštenju Autonomnog ženskog centra. Još jednom, svedokinje smo sve glasnijih komentara u javnosti kojima se relativizuje seksualno nasilje, bilo u vidu neverovanja ženi koja ga je preživela, ili u vidu umanjivanja njenog iskustva i pravdanja nasilnika izgovorima o „umetničkom činu“, „slobodi izražavanja“, pa čak i time da je „peta generacija Beograđana“.

Deo javnosti u Srbiji i dalje je sklon tome da glasno izjavi da ne veruje iskazu žene koja progovori o iskustvu seksualnog nasilja. Oni, kao i određeni mediji, zahtevaju najsitnije detalje o nasilnom činu kako bi, iz pozicije voajera, mogli da se smeste u ugodnu poziciju sudije. Presuda tog dela društva i u ovom, kao i u brojnim drugim slučajevima seksualnog nasilja, unapred je već data – žena je svojim ponašanjem, izgledom, garderobom, izazvala nasilnika i jedina „žrtva“ celog čina jeste nasilnik kome su ugled i poštenje okaljani njenom lažnom ili eventualno prenaglašenom izjavom. I dok se širom sveta prestalo sa snimanjem brojnih TV serija, a brojni filmovi, iako snimljeni, nikada neće biti emitovani jer su u njihovom stvaranju učestvovali seksualni nasilnici koje su žene imenovale koristeći hashtag #MeToo (da pomenemo posledice ove kampanje samo u jednoj društvenoj oblasti), deo medija u Srbiji daje javni prostor nasilnicima,¹ a društvene mreže su i dalje sklone da, čak i ako nekim čudom poveruju ženi da je do njoj „neprijatne situacije“ došlo, tu situaciju opravdaju nasilnikovim specifičnim umetničkim crtama ličnosti ili umetničkim činom. „To je bio samo nesrećan slučaj njegovog izražavanja kreativnosti“, skloni su da ga brane, umanjujući njeno iskustvo i prenoseći poruku da žene ne samo da treba da ćute kada dožive nasilje, već treba da ga shvate kao pozitivno iskustvo jer su imale mogućnost da budu deo takvog umetničkog performansa. Međunarodno pravo nas je već naučilo da sloboda izražavanja, pa i u vidu umetnosti, ima pravo ispoljavanja samo do granica do kojih ne ugrožava drugu osobu. Ipak, javnosti u Srbiji je toliko stalo da pronađe izgovore za nasilnike da smo sa udvaranja došli do umetničkog izražavanja.

Drugi deo javnosti, iste one koja dozvoljava da komšija tuče svoju partnerku na ulici ili u stanu i ne reaguje ni na koji način, poziva ženu da nasilje prijavi, smatrajući da je njena izjava neozbiljna ukoliko ne pokrene formalan postupak protiv njega. Oni, pak, ne shvataju da je scenario u kome policija ili pravosuđe prosuđuju o tome da li se nasilje desilo vrlo sličan scenariju datom u prethodnom delu teksta – presuda se unapred zna i ona ne ide u korist žene koja je ovo preživela. U slučajevima seksualnog nasilja institucije, kao i javnost, zahtevaju detalje, saznanja o njenom ponašanju i izgledu, zahtevaju određeni profil žrtve kome ne odgovara žena koja javno imenuje i optužuje svog nasilnika. I zahtevaju te izjave iznova i iznova, između ostalog i u okviru saslušanja koje se odvija oči u oči sa nasilnikom. Ovaj deo društva ne razume zašto je seksualno nasilje i dalje najveći tabu i najmanje prijavljivan zločin. Ne razume da je u Srbiji silovanje, kao najtraumatičniji vid seksualnog nasilja, i dalje uslovljeno upotrebom sile i da zakoni ne prepoznaju važnost pristanka, da je za ovaj zločin tokom 2016. godine prijavljen samo 91 muškarac (u odnosu na oko 3,8 miliona muških građana), a osuđen samo 51 (ne, ovu razliku ne čine tzv. lažne prijave, već dugi i umarajući postupci koji se ne završavaju u istoj godini, kao i nedostatak institucionalne upornosti da se pronađu dokazi protiv nasilnika). Ne razume da je seksualno uznemiravanje, sa druge strane, kao najrasprostranjeniji vid seksualnog nasilja, tek od prošle godine krivično delo za koje se postupak ne vodi po službenoj dužnosti, već na predlog stranke, što tužilaštvo može, ali i ne mora da uvaži. Ne razume da upravo ovakvim komentarima utiče na njenu stigmatizaciju i retraumatizaciju, na isti način na koji to rade institucije.

S druge strane, uloga institucija, ipak, jeste da donosi presude, ali smo već naučile da zaposleni u institucijama postupaju pre svega prema sopstvenim predrasudama i najčešće ne veruju ženi koja prijavljuje nasilje. Ukoliko želimo da žene mogu da veruju institucijama i da one funkcionišu na način da sankcionišu nasilnike, javnost je ta koja mora menjati svest i početi da veruje ženama, bez traženja izgovora za nasilnike i bez obzira na to da li su tu istu javnost zadužili svojim umetničkim ili drugim radom. Zakoni su mrtvo slovo na papiru ukoliko ne stvorimo kulturu koja zahteva njihovu primenu, odnosno svest koja nije deo kulture silovanja. Ovo se postiže upravo javnim imenovanjem i osudom za nasilnike i to je jedina uloga koju javnost treba da ima. Ketrin Mekinon tvrdi da je #MeToo kampanja učinila više za žene nego svi zakoni ovog sveta. Na isti način, deo javnosti u Srbiji je učinio više protiv žena sa iskustvom seksualnog nasilja, nego primena loših zakona koje imamo na papiru.

Autonomni ženski centar

Peščanik.net, 13.03.2018.

1. List Danas objavljuje tekst sa nadnaslovom „Različite verzije seksualnog uznemiravanja u izbornoj noći u štabu Inicijative ’Ne da(vi)mo Beograd’“ i naslovom „Racković: Pipnuo sam ženu i dobio pesnicu u glavu“. Ovo, svakako, nije prvi put da nasilnici dobijaju medijski prostor da odbrane „svoju verziju priče“ – neki od primera su i slučajevi Ace Lukasa, Vladimira Stanojevića i drugih.