Autonomni ženski centar je 8. marta pokrenuo peticiju da neovlašćeno deljenje intimnih fotografija i snimaka postane krivično delo. Sve do tog dana, bila sam u tužnom uverenju da živimo u društvu u kojem je odgovornost samo apstraktna imenica. Nema odgovornosti za zločine iz prošlosti, za pokradene izbore, ni za seksualno nasilje i propuste u sistemu koji dovode do ubistava žena. Nema odgovornosti ni za neuhvatljiv red vožnje javnog prevoza i ruinirane pločnike na trotoarima.
Međutim, jedan broj komentara na peticiju me je podsetio da, kada su u pitanju životi žena, osećaj za odgovornost ipak nije tako duboko otcepljen od našeg društva – on je samo naopak, izvrnut, izdeformisan do krajnjih granica.
Tužno uverenje postalo je duboko poražavajuće.
„Ovde niko da preuzme odgovornost – što je slala slike?“
„A gde je odgovornost onih koje dele slike?“
„A da se dovedete u red i ne šaljete gole slike?“
„Ne šaljite slike i problem rešen.“
„Ti si sama kriva što si išta slala, pogotovo u 7. razredu.“
„Slikaš ribicu, a posle se kaješ.“
„Svaka bi da se zadovoljava bez posledica.“
„Treba zabraniti slanje golih slika.“
„Treba da se dele slike da se zna koja je s kojim bila, a ne da se pravi nevina.“
„Pa ti pazi s kim se jebeš.“
Iščašeno razumevanje pojma odgovornosti u slučaju ovih komentara (na društvenim mrežama, gde je peticija bila objavljena) usko je povezano sa mizoginim stavovima i, po pravilu, stiže od dečaka, momaka, muškaraca. Bilo ih je previše da bi ovde zaslužili svoje mesto, a najčešće smo ih i sa društvenih mreža brisale, jer smatramo da žene ne zaslužuju da ih čitaju. Feministkinjama se zamera jer tzv. osvetničku pornografiju (iako nije reč niti o osveti, niti o pornografiji) nazivaju nasiljem prema ženama, jer joj mogu biti izloženi i muškarci. Međutim, upravo su oni ti koji nas zapljusnu činjenicama o tome ko je žrtva, a ko nasilnik. Komentari su vrlo jasni. U njima se dosledno koristi gramatički rod imenica i glagola. U tome su složni – ONE su te koje su slale fotografije, ONE su te koje treba da trpe posledice. Čak i kada su oni ti koji su problematični, ONE su te koje su ih takve izabrale. Prema tome, ONE su te na kojima je teret odgovornosti.
Odgovornost devojaka i žena nije „samo“ u tome što su nekome slale svoje privatne fotografije. One treba da trpe posledice zbog same činjenice da su, kao žene, seksualna bića. Jer, „svaka bi da se zadovoljava bez posledica“, a znamo da je to zabranjeno. Znamo da u patrijarhatu svrha bilo kakvih seksualnih aktivnosti za žene nije, i nikako ne sme biti, njihov užitak, a ako ga slučajno i bude, on mora biti kažnjen. Odatle potiče i duboko nerazumevanje razlika između dve dijametralno suprotne, a u patrijarhatu ipak prečesto isprepletene pojave – seksa i seksualnog nasilja. Produbljivanje te teme zahteva sopstveni prostor.
Druga dimenzija pomenutih komentara ogleda se u nerazumevanju šta sve neovlašćeno deljenje intimnih fotografija i snimaka podrazumeva i šta, kao inicijatorke peticije, tražimo da ovo delo obuhvati (o manama trenutnog pravnog okvira više informacija dostupno je ovde). Ne govorimo samo o situacijama kada privatno poslatu fotografiju neko prosledi trećoj/trećim stranama, već i onda kada smo tajnim kamerama snimane bez našeg znanja, ili kada nam neko ’upadne’ u telefon i preuzme privatno nastali sadržaj ili podesi kameru da tajno snima sve oko sebe, istovremeno šaljući taj snimak na ekran ’uljeza’. Takođe, neophodno je da se podsetimo da živimo u vreme sve češćeg veštački generisanog seksualno eksplicitnog sadržaja koji, prema istraživanjima, u 99% slučajeva prikazuje žene, a u 70% slučajeva javnosti nepoznate pojedinke čije su fotografije preuzete sa društvenih mreža ili iz drugih privatnih arhiva. Kako to kategoriše Nacionalni centar za seksualnu eksploataciju iz Vašingtona, postoje tri tipa veštački generisanog seksualno eksplicitnog sadržaja: s jedne strane je sadržaj nastao izmenom slike (na kojoj je osoba koja se može identifikovati) korišćenjem tzv. deep fake tehnologije tako da deluje kao da se ta osoba nalazi u seksualno eksplicitnoj situaciji. Drugi tip je sadržaj nastao korišćenjem tzv. nudify apps koje „skidaju garderobu“ sa osobe na slici. Poslednji tip je materijal nastao generisanjem masovnih kolekcija fotografija osoba sa različitih vebsajtova kako bi se stvorio novi sadržaj koji prikazuje kompjuterski generisane osobe koje se ne mogu identifikovati.
Pitam se dokle ide okrivljavanje žena i aboliranje muškaraca i da li ćemo svedočiti i prebacivanju odgovornosti na žene zato što su na svojim društvenim mrežama objavile bilo kakve fotografije koje su kasnije montirane bez njihovog znanja? Ovi primeri ukazuju na sledeće – žene i devojčice će biti izložene neovlašćenom deljenju ili generisanju intimnih fotografija i snimaka bez obzira na to da li su se ikada fotografisale u iole eksplicitnim pozama. Odnosno, bez obzira na to da li su se „dovele u red“, kako to kaže jedan od komentatora koji ovim podseća na to gde je centar moći i kontrole nad tim „redom“. Kao po običaju, patrijarhat je našao način da ih kazni, bez obzira na to šta su ili nisu uradile. I kao po još jednom običaju, one su te kazne, podrazumeva se, zaslužile. Za razliku od njih, u javnom diskursu ne vidi se propitivanje odgovornosti muškaraca koji svoje seksualno eksplicitne fotografije šalju čak i (nepoznatim) ženama koje to nikada nisu ni tražile (fenomen toliko rasprostranjen da ima i svoje ime – dick pick).
„Ne šaljite slike i problem rešen“, pojednostavljuje čitavu stvar i daje recept još jedan od komentatora. Ali – šta je uopšte problem i gde leži odgovornost za njega? Zar je odgovornost pervertirana i izobličena do te mere da izigrano poverenje, prekršena reč, objavljena intima, privatnost, tajna, nemaju nikakvu težinu? Zar smo se toliko pomirili sa lažnim muškim obećanjima da više ni nemamo očekivanja od njih i ne vidimo njihovu odgovornost u tome kada ih prekrše? Šta to onda govori o muškarcima?
Drugi deo komentara, o kojima ovde nije reč, ali bez kojih ništa drugo ne bi imalo smisla, jesu brojne poruke podrške i javne ispovesti žena koje govore da peticiju potpisuju jer su i same preživele isto iskustvo. Hvala im na poverenju da to podele i hvala za njihovu, ali i podršku dobronamernih muškaraca – zajedno smo za manje od nedelju dana sakupili skoro 20.000 potpisa!
Zato svaki naredni put kada čujete pitanje „Zašto je slala svoje slike?“ odgovorite: „A zašto je on poverenje koje mu je tim činom ukazala zloupotrebio?“. U tom grmu leži zec odgovornosti.
Autonomni ženski centar
Peščanik.net, 16.03.2024.
Srodni link: Vanja Macanović – Krivično delo koje (ne) postoji
FEMINIZAM