Svakako vam je poznat onaj čuveni „90 posto“ argument. On ide otprilike ovako: 1) X (npr. Prajd) vređa vernike, 2) vernici čine 90% građana Srbije, 3) pošto je demokratija vladavina većine, onda je demokratski zabraniti X. Ili, u drugoj varijanti: 1) X (npr. uvođenje seksualnog obrazovanja u škole) vređa vernike, 2) vernici čine 90% građana Srbije, 3) pošto se školstvo finansira od para poreskih obveznika, onda država ne sme dopustiti da ih neko vređa za njihove pare.

Nedavno smo imali prilike da ponovo čujemo varijaciju na temu ovog argument, ovog puta u izvedbi Andreja Fajgelja, a na temu cenzurisanja izložbe u Kulturnom centru Novog Sada. „Odlučio sam da ne dozvolim rizik da većina građana bude uvređena i obespravljena i da još mora da plati za to. Jer ta ista većina, koja se izjašnjava da veruje u Isusa, jeste i glavni izvor finansija Kulturnog centra”, napisao je on na svom FB profilu, dok nedavno u Politici piše: “U Kulturnom centru Novog Sada nedavno je osvanuo studentski rad koji prikazuje Isusa na neprikladan i uvredljiv način, prema oceni verskih zajednica koje okupljaju više od 90 odsto građana”. Kako Fajgelj zna da će inkriminisani rad uvrediti većinu građana, odnosno onih famoznih 90%? Pitao je nekoliko vernika koje poznaje, kao i novosadske verske poglavare, koji su ga podržali u uklanjanju rada sa izložbe.

Ovaj argument ima puno problema, ali ja ću se ovde zadržati samo na jednom od njih. I ja sam naime razgovarao sa nekoliko vernika koje poznajem i naišao sam na vrlo drugačije reakcije od onih o kojima piše Fajgelj – oni nisu bili ni najmanje uvređeni, štaviše, većina nije ni doživela sporni rad kao kritiku Crkve, ili Hrista, ili pak hrišćanstva. Niko od njih nije smatrao da rad treba povući sa izložbe. Naravno, ne pretendujem na to da je moj uzorak reprezentativan – on, pre svega, nije ni najmanje slučajan, radi se isključivo o mojim prijateljima. Ali slutim da ni Fajgeljev uzorak nije ništa reprezentativniji. Na osnovu čega on onda tvrdi da će 90% građana Srbije, ili Novog Sada, biti uvređeno ovom slikom? Na osnovu toga što su za njega vernici Borgovi – oni misle jednom glavom, i na isti način. Ako religijski poglavari kažu da je slika uvredljiva, na vernicima je samo da aminuju.

To naravno nije način na koji se većina vernika zaista ponaša. Kao i većina drugih ljudi, i oni pre svega misle svojom a ne tuđom glavom, ne prihvatajući ni religijske zapovesti, niti pak mišljenja religijskih velikodostojnika zdravo za gotovo. Tako na primer u Španiji, u kojoj se 71% posto stanovnika izjašnjavaju kao katolici, 66% istih tih stanovnika može podržavati istopolne brakove. Vernici nisu Borgovi, već pre svega razumne osobe, sposobne da kritički promišljaju svoju tradiciju i verski identitet i da donose samostalne odluke o pitanjima od javnog značaja.

Fajgeljeva pretpostavka je stoga duboko uvredljiva za sve vernike. To što je neko pripadnik ove ili one religijske organizacije ne znači da je njenim velikodostojnicima delegirao pravo da umesto njega odlučuju o estetskim i političkim pitanjima. Iako se vernici međusobno itekako razlikuju po estetskim, političkim i inim stavovima, još nisam upoznao vernika koji smatra da ga predstavnici crkvene hijerarhije zastupaju u ovim oblastima, a još manje da je dužan na prihvati njihove stavove. Biti religiozan ne znači žrtvovati svoju sposobnost samostalnog i kritičkog mišljenja. [1]

Alternativa „teoriji Borgova“ jeste da Fajgelj vernike tretira kao malu decu koja možda ne misle sva isto, ali samo zato što još nisu u stanju samostalno da donose sudove o tome šta šta bi trebalo da ih vređa a šta ne, nego to za njih moraju uraditi njihovi „roditelji“ – verske vođe i naravno, Fajgelj sam. Jednom rečju, on ih tretira paternalistički – odraslim ljudima poriče pravo na samostalno razmišljanje i odlučivanje. Ovo je možda još uvredljivije od pretpostavke da svi vernici misle isto. Samo se deca na ovaj način štite od prizora koji bi na njih mogli loše da utiču – od provokativne ili slobodne umetnosti, između ostalog. Odraslim ljudima ovakva zaštita nije potrebna – oni su sasvim sposobni da sami donesu svoj sud, i direktor KCNS-a to niti mora, niti treba da čini umesto njih.

Da skratim priču – Andreja Fajgelja treba smeniti sa mesta direktora i glavnog i odgovornog urednika KCNS-a. Argument već znate: 1) Andrej Fajgelj vređa vernike, 2) vernici čine 90 posto stanovnika Srbije, pa samim tim i 90 posto poreskih obveznika, i stoga 3) ne treba dopustiti da ih neko vređa za njihove pare.

Peščanik.net, 30.11.2013.

Srodni linkovi:

Miljenko Dereta – Kultura kao korov

Ivan Medenica – Dva slova o cenzuri

———–    

  1. Instruktivan je u tom pogledu i slučaj na koji se poziva sam Fajgelj – apel gradonačelnika Njujorka, Rudolfa Đulijanija da se zbog slike Krisa Ofilija, Blessed Virgin Mary, oduzme gradsko finansiranje muzeju koji je delo izložio. Naime, dve trećine ispitanih Njujorčana, kao i većina katoličkih ispitanika nisu se složili sa Đulijanijem. Đulijani dakle nije govorio u ime svih, pa čak ni u ime većine vernika u svom gradu. Kad smo već kod toga, teško je ne osvrnuti se i na Fajgeljevu samouverenu tvrdnju kako Đulijanijev postupak niko nije nazvao cenzurom. Apsolutno netačno: ne samo da su mnoge organizacije i mediji, među njima i New York Times u to vreme pisali o gradonačelniku kao cenzoru, već je, što je još i mnogo važnije, sud u potpuno nedvosmislenim terminima presudio da je u pitanju cenzura, odnosno pokušaj cenzure. U Politici, Fajgelj piše nešto slično, ali dodaje još jedan argument: „Ovi postupci se ne smatraju cenzurom ni represijom, već teškom ali legitimnom potragom za merom. Na nju nas obavezuje liberalna definicija slobode, po kojoj smo slobodni u svemu dok ne ugrožavamo istu takvu slobodu drugih.“ Na koji način je izlaganje sporne slike „ugrožavalo istu takvu slobodu drugih“? Koju „istu takvu“ slobodu? Da izlažu svoje slike? Na koji način izlaganje jedne slike ugrožava pravo drugih da izlažu svoje? Ukratko, Fajgelj lupeta i gomila prigodne fraze čije značenje očigledno ne razume.