Kakvi su izgledi da čovek koji istovremeno obavlja funkciju šefa države i glavni je nosilac izvršne vlasti ne dospe u centar pažnje javnosti u trenucima nacionalne krize? Svi pogledi su uprti u Trumpa. Uprkos tome, predsednik se praktično odrekao bilo kakve odgovornosti na nacionalnom, pa i internacionalnom nivou. Jedina stvar od koje ne odustaje su svakodnevne predstave u kojima glumi lidera, pokušavajući da podigne sopstveni rejting, a nesposoban je da pokaže bar trunku empatije za svakodnevne teškoće miliona Amerikanaca. Vreme je da pažnju usmerimo na drugu stranu. Neophodno je da se demokrati organizuju i ponude stvarno vođstvo zemlji u rasulu.
Mnogo je ljudi (među njima i novinara) koji su dugo čekali da se zvezda TV rijaliti programa nekim čudom pretvori u „predsedničku“ figuru. Trumpovi kritičari, s druge strane, očajavali su i čekali trenutak kada će mu neko najzad direktno postaviti pitanje: „Imaš li ti obraza?“, kao što se dogodilo u čuvenoj TV debati advokata Josepha Welcha i senatora Joe McCarthyia koja je najavila McCarthyev konačni pad. Treći raspravljaju treba li uopšte prenositi Trumpove dnevne konferencije preko kablovskih i TV mreža (dok ih Trump nije sam obustavio).
Ovde može biti od koristi važna istorijska lekcija iz jednog sasvim drugačijeg istorijskog perioda. Mislim na strategije koje su primenjivali srednjoevropski disidenti 70-ih i 80-ih godina 20. veka (što ne znači da ovde na bilo koji način izjednačavam autoritarni državni socijalizam sa današnjim Sjedinjenim Državama). Posle neuspeha brojnih pokušaja reforme, Adam Michnik i ostali intelektualci su zaključili da se represivni režimi neće promeniti. Odustali su od pokušaja obraćanja državnim liderima i odlučili da umesto toga počnu da „govore kroz njih“ (kako je to formulisao istoričar Tony Judt) i tako pokušaju da dopru do što većeg broja građana, uprkos ograničenjima slobode govora. Takođe su započeli organizaciju nečega što je Václav Benda opisao kao „paralelni polis“ – svet u kome će se čovek ponašati kao da već jeste slobodan. Civilno društvo je takvim inicijativama uspelo da oslabi diktatorske režime bez direktne konfrontacije.
Šta je pouka? Besmisleno je pregovarati s Trumpom, jer on se neće promeniti: posle svakog trenutka privida predsedničke trezvenosti – koji komentatori s centra dočekuju s oduševljenjem – sledi deset trenutaka ispunjenih lupetanjem i pretnjama. Nećemo dočekati dan kada mu možemo reći: „Aha, uhvaćen si“, jer njegova glasačka baza, reklo bi se, ostaje odana šta god on radio; izgleda da ni najelementarniji interesi – kao što je interes da se sačuva život (da ne govorim o ekonomskim interesima) – ne mogu odvratiti Trumpove obožavaoce od identifikacije sa figurom koja, ako ništa drugo, izgleda kao iskusan general u vođenju kulturnih ratova.
Rečima kritičara medija Jaya Rosena, Trumpa treba „decentrirati“. Istina, on je i dalje predsednik, iako je praktično obavestio javnost da se odriče odgovornosti za pandemijsku krizu, da bi se vratio političkoj estradi. „Donošenje odluka“ prepušteno je guvernerima. Ostatak sveta otuda zaključuje da Sjedinjene Države nisu zainteresovane za saradnju u potrazi za odgovorima na globalni izazov.
To konkretno znači da demokrati treba da organizuju sopstvene večernje konferencije i izlažu planove (nije li u kampanji za izbor predsedničkih kandidata jednom učestvovao neko ko se isticao u izradi planova?); činjenicu da ih je Trump „ovlastio“ da rade šta žele guverneri mogu protumačiti kao mandat za izgradnju paralelnog polisa sa boljim politikama, od kojih bi se neke vremenom mogle podići na federalni nivo. Činjenicu da mnogi od njih nemaju na raspolaganju dovoljno resursa – zato što je Mitchu McConnellu važnije da plave države otera u bankrot nego da sačuva ljudske živote – treba prikazati kao još jedan dokaz da su republikanci postali partija političke surovosti.
Ponuditi alternativno vođstvo – i stvarne činjenice, umesto Trumpovih uglavnom „alternativnih“ činjenica – nije isto što i poreći legitimnost predsednika. Kada je Andrés Manuel López Obrador osporio rezultate izbora u Meksiku 2006. godine (koje je izgubio s malom razlikom), on se proglasio „legitimnim predsednikom Meksika“, a njegovi glasači su se sjatili u kampove postavljene usred Meksiko Sitija. U sedmicama posle šoka u novembru 2016, mnogi Amerikanci su ponavljali da Trump nije „naš predsednik“. To je opasan potez, sličan potezu republikanaca za koje je Bill Clinton devedesetih godina uvek bio „onaj vaš predsednik“, čime su praktično poricali legitimnost svojih političkih protivnika. Ali avaj, Trump jeste naš predsednik – iako se ne ponaša tako.
Demokrati možda strahuju da će se njihova ponuda alternativnog vođstva protumačiti kao dodatno „produbljivanje podela“ ili „politizacija“ krize. Ali dopadalo se to vama ili ne, kampanja je uveliko počela, a Trump ionako svakodnevno produbljuje podele; što je najvažnije, opozicija spremna da ponudi sveobuhvatnu alternativu predstavlja samu suštinu predstavničke demokratije. To je možda očiglednije na primeru parlamentarnih sistema; setite se samo kako u britanskom donjem domu lider opozicije ustaje i odgovara premijeru čim ovaj završi izlaganje.
Ima predloga da Joe Biden sastavi „kabinet u senci“ po britanskom modelu. Neki smatraju da demokrati ne bi trebalo da imaju samo jednog predstavnika koji će odgovarati Trumpu, već da to treba da čini više harizmatičnih i kompetentnih političara (Alexandria Ocasio-Cortez se nameće kao prirodan izbor). Najvažnije je poslati poruku da opozicija, osim što kritikuje vlast, ima i konstruktivne predloge za period krize.
Istina je da ishod izbora danas često odlučuju „negativni identiteti“ više nego pozitivne vizije; glasači češće glasaju protiv nekoga nego za nešto. Veliki broj Amerikanaca je već doneo sud o Trumpu; ali mnogi su i dalje impresionirani kabuki predstavama u kojima on glumi generala i uspešno ih uverava da niko drugi nema upotrebljiv plan. Taj poguban utisak i uverenje moraju se neutralisati.
The Guardian, 25.04.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 05.05.2020.
KORONATRAMPOZOIK
