Još samo pre neku nedelju, mogla se upotrebiti govorna formula “Pre će odstupiti papa nego Janša”: sada je to postao vrhunski vic, onaj retki koji stvaraju sami realni događaji. “Kao grom iz vedra neba” je druga govorna formula za vest o odstupu pape, koja je takođe postala vrhunski vic, kada je istog dana grom tresnuo u kupolu crkve Svetog Petra, centar Vatikana. Nije manje vrhunski ni vic sa meteorom koji je tresnuo u Čeljabinsk, suprotno pop-kulturno utemeljenom verovanju mnogih Amerikanaca da opasnosti iz kozmosa dolaze zato da bi utvrdile porodične veze među penzionisanim astronautima i njihovim potomstvom. Bog je zakasnio na karneval, tvrde jedni, drugi podsećaju da je bog uvek bio duhovit, samo mi to nismo razumevali. Sa jednim bogom nemam neki odnos, ali među veseličastim grčkim božanstvima je izvesno lep broj izrazito duhovitih, sklonih crnom humoru (većina) i humoru nonsensa (manjina): vrhunskim vicevima nikad kraja. Otišao je jedan, dosta gnusan papa, zameniće ga najverovatnije neki još gori – gori pod nogama, Vatikan bi možda morao zatražiti finansijsku pomoć od EU, možda će franjevci posle vekova udobnosti ipak ponovo sići na ulice da prose…

Pre nego što ponovo ugledamo crvene figurice kako u animaciji CNN mrdaju po virtualnim vatikanskim odajama dok malo glasaju a malo lože vatricu, vratimo se na ozbiljnije zemaljske probleme. Janša, dakle, neće da ode. Može mu se u slobodnim prostorima medija koliko-toliko redovno ponavljati kartaginska terapija – “Uostalom, smatram da Kartaginu treba razrušiti!” Katona Starijeg, na šta će on puštati nekoliko svojih proverenih lajavaca sa lanca u medije. Sa distance od deset dana, njegov govor, premda sadrži skandaloznu pretnju vojskom i policijom zajedno, koja je eho iste, izrečene tom prilikom i iz usta ministra vojske, nije to što bi realno mogao upotrebiti. Janša može računati jedino na ono što je i inače njegova opsesivna naracija, ona o građanskome ratu. Kakva naracija, takav i račun: jedini način ostaje da se među ustanike, suviše srećne što se druže, grle, pevaju i pokazuju pamet i duhovitost, ubace dresirane grupe nasilnika. Sledeće pitanje odnosi se na broj i organizovanost takvih grupa u državi. Jedan pokušaj je već izveden: Janša je izvređao međunarodni tim koji je sastavio argumentaciju za međunarodni sud u Hagu oko granica sa Hrvatskom, posredno oko mogućne prepreke Hrvatskoj da uđe u EU, i navrat-nanos organizovao nacionalistički lobi, da bi njihov isto tako navrat-nanos napisan tekst poslao u parlament. To su inače oni koji kad god zatreba izraze svoje patriotske osećaje na granici blizu mora, povremeno padaju preko hrvatske granice, daju se dizati od strane hrvatskih policajaca, mašu transparentima da je “ovde Slovenija”, i sa druge strane odmah dobijaju ogledalsku gomilu sa drugim imenom onoga što je “ovde”. Grupa je sa tekstom doduše pukla u parlamentu, u kojem Janša više nema većinu. Izglasan je međunarodno pripremljeni tekst. Sledeći potez bio je uklanjanje ministra za spoljne poslove iz pregovora sa Hrvatskom. Ovaj se iskreno razveselio i otišao da gleda Tinu Maze, a hrvatska strana se licemerno razveselila zbog predviđenog prisustva Janše samog na pregovorima.

Obalski scenario je već više puta viđen, lica takođe. No niko iz ove rodoljubive grupe međutim ne bi bio sposoban za ozbiljnije remećenje ustanka. Prisustvo pravih, mladih i snažnih neonacija (skinheda i sličnih grupacija) bi jedino bilo opasno: postoje, izveli su u prošlosti više akcija u Ljubljani, napadali su pripadnike LBGT grupa i mesta alternativnog okupljanja, zatim protestovali pred sudom što “deci” sude, jer su samo “izražavala mišljenje”. Stvar nije nerealna, neonaciji nisu zanemarljivi – ali efikasni u ometanju mase od 20.000-50.000, koliko se planira za 9. mart? Vrlo teško. Može se zamisliti i nešto posebno planiranih provokacija, kakve smo već videli (sumnjivi preteći grafiti) ili i nešto teže. U takvim slučajevima, jedino što još može pomoći jeste da ustanici budu još veseliji i srećniji, i nikako iznervirani. Ako je nezadovoljstvo osnovni motiv okupljanja i protestovanja, tu kombinaciju čeličnih nerava i dečije duše nije jednostavno ostvariti i zadržati.

Opozicija, sada jača u parlamentu, nije u stanju da se dogovori o mogućnom mandataru prelazne vlade: socijal-demokrati (SD) čini se pogrešno računaju na svoju pobedu na izborima, verujući ispitivanjima javnog mnenja, ponašaju se arogantno i isto su toliko slepi za ustanak kao i desnica; Pozitivna Slovenija (PS), stranka koju je osnovao Zoran Janković, gradonačelnik Ljubljane, gubi na svim ispitivanjima javnog mnenja, i nije u stanju da bez “zamrznutog” vođe vuče smelije poteze; ostale stranke ne mogu uraditi ništa bez saradnje sa drugima, što još ne razumeju dobro. Ukratko, premda Janša mora da ode, on i dalje figurira kao neko ko zapravo vodi igru. No osipanje je počelo: nedavno je neki dobro navijeni teolog na televiziji istkao dirljiv goblen mučenika koga komunisti progone već dvadeset godina, usamljenog svetog borca za sve što je naše. To je, toliko znamo iz teološke retorike, prvi znak da proglašenog mučenika duševni pastiri polako napuštaju, jer im je tako korisniji, ako već nema vlast i ne deli pare. A ministri nestaju, jedan za drugim. Upravo je objavljena interpelacija protiv ministra kulture, nauke, prosvete i sporta (skraćeno tetraministar), koju su pokrenuli iz SD. Nepotrebno mrcvarenje, rekli bismo – postoje i lakši načini da se utvrdi pravo stanje glasova u parlamentu. No kako se istog dana pojavilo i pismo tetraministra u novinama, ovaj racionalni i humani argument je nestao: ministar, između ostalog, navodi kao svoju zaslugu i to što je samo trećinom svoga bića angažovan u kulturi, dakle da u kulturi ima manje politike nego ranije. Neka razlog bude šta god – ali vrhunski vic zahteva više: isti ministar je upravo na visoki položaj odlučivanja o nacionalnoj kinematografiji postavio proverenu štetočinu iz prethodnog Janšinoga doba. I još više: ustanici su u svih stotinjak grupa shvatili da država, u skladu sa EU politikom, namerava da privatizuje, posledično uništi, ceo sistem voda. Eto peticije, eto nove mobilizacije. U izmenjivanju mišljenja u dva velika pokreta sa kojima sam povezana, vidim isto snebivanje kada treba ponuditi mogućne kandidate, i odlučiti se da se za njih nesebično radi. Pa ako ništa drugo, eto dobre lične motivacije da se snebivanje sa nežnošću prati.

Peščanik.net, 20.02.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.