Protest 1od5 miliona u Negotinu

Foto: Predrag Trokicić

Kako izveštavaju mediji iz mnogih gradova Srbije Aleksandar Vučić je zabranio autobuskim firmamama da prevoze građane na miting opozicije 13. aprila u Beogradu. Videćemo koliko će ta zabrana biti poštovana, ali iskustvo govori da će dobar broj prevoznika ustuknuti pred silom. Uz razne druge, to će imati i negativne ekonomske posledice, jer će niz preduzeća ostati bez prihoda i zarade.

Ovo je samo najnoviji u nizu primera nasilja Vučićeve vlasti nad privrednim životom. O mnogima sam već pisao (Kombi-nacija, Car (je) go, Kapitalizam, socijalizam i klijentelizam), pa neću ponavljati, ali želim da podsetim na jednu skorašnju analizu koja je objedinila i kvantifikovala posledice te ekonomske represije. Reč je o radu kojeg su ekonomisti Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta, te Darko Brčerević (takođe Fiskalni savet) i Mirjana Gligorić (Ekonomski fakultet, Beograd) predstavili na martovskom Kopaonik biznis forumu. U najkraćem, empirijsko istraživanje koje je sproveo pomenuti trio, pokazalo je da Srbija ostvaruje privredni rast koji je znatno „ispod potencijalnog nivoa“, odnosno ispod nivoa koji su u proseku ostvarile zemlje centralno-istočne Evrope. Preciznije, rast je bio manji za oko 2 odsto bruto domaćeg proizvoda. Umesto oko 5, Srbija je imala rast od oko 3 odsto. Ako se to prevede u pare – što autori studije, istina, nisu uradili, ali nije teško izračunati – proizlazi da je od 2014. do 2018. zaključno, Srbija izgubila 3,5 milijardi evra. Naime, bruto domaći proizvod Srbije u poslednjih 5 godina iznosio je prosečno oko 35 milijardi evra, 2 odsto je 700 miliona evra, puta 5 – to je 3 i po milijarde. Toliko je, dakle, za pola decenije Vučićevog formalnog vladanja Srbijom građanima izbijeno iz džepa. Drugim rečima, 500 evra po stanovniku; čak i „bebi u kolevci“. U ovu sumu, kao što se vidi, nisu uračunate druga polovina 2012. niti 2013. godina kada AV nije i formalno bio prvi čovek u državi, mada faktički jeste. Kad bi i to uzeli u obzir, šteta bi se popela na blizu 4 milijarde evra, ali računam da je i 3 i po „sasvim dovoljno“. Mislim dovoljno da bi se videle razmere katastrofe.

Zapravo, vrlo minucioznom analizom Petrović, Brčerević i Gligorić su utvrdili da se oko polovina tog gubitka u rastu BDP-a (dakle oko 1 odsto) može pripisati slaboj vladavini prava i „jakoj“ korupciji, 0,7 odsto je rezultat niskih investicija, a ostatak lošeg obrazovanja. Međutim, u suštini, sva ta 4 uzroka mogu se svesti na jedan – na nasilje. Jer, nasilje – direktno ili indirektno, u ovom ili onom obliku, kao činjenje ili izbegavanje da se učini ono što je neophodno – osnovni je uzrok i bednih institucija i neprijateljskog investicionog ambijenta i krupnih mana prosvetnog sistema.

Najopasnije po jedno društvo jeste nasilje, vidljivo i nevidljivo, koje razara pravni poredak. Srbija je u tom pogledu – kao što pokazuje World Governance Index (WGI) Svetske banke, koji meri različite parametre kvaliteta institucija – temeljito razorena zemlja. Srbija je, naime, jedna od retkih evropskih država koja je za vladavinu prava i visinu korupcije u 2017. godini dobila negativnu ocenu. Na skali od -2,5 do +2,5 ocenjena je sa -0,28. Bugarska, Rumunija, Mađarska i Hrvatska, recimo, sa prosečnom ocenom od +0,16 bile su mnogo bolje od Srbije, dok je prosek zemalja centralno-istočne Evrope bio 3 puta bolji i iznosio je +0,56. Da ne bude zabune, tj. da neko ne pomisli da je Svetska banka nešto pristrasna, slične negativne ocene za vladavinu prava i korupciju Srbiji daju i druge međunarodne organizacije – Transparency International, World Justice Project, World Economic Forum itd.

Nije, međutim, problem samo u tome što Srbija ima (gotovo) najgori rezultat. Posle 2000. godine ovi pokazatelji postepeno su se popravljali. Sve do 2014. godine. Od kako je Vučić preuzeo vlast pozitivni trendovi su prekinuti a Srbija poslednjih 5 godina beleži sve gore i gore rezultate. Po podacima WGI, rezultat Srbije u korupciji i vladavini prava pogoršan je sa -0,19 iz 2014. godine na pomenutih -0,28. U isto vreme zemlje CIE ostvarile su, istina malo, ali ipak poboljšanje – sa +0,54 na +0,56. „Identične trendove pogoršanja ovih indikatora u prethodnih 4-5 godina pokazuju i druga relevantna istraživanja“, konstatovano je u navedenoj studiji.

Deluje deplasirano – a možda i stvarno jeste – sad podsećati da je Vučić na vlast došao obećavajući pojačanu borbu protiv korupcije, jačanje pravne države i ubrzani privredni napredak. Ništa od tih obećanja nije ispunio; desilo se uglavnom sve suprotno.

Sada je jasno zašto Vučić nije išao na „Srpski Davos“ iako je na prvi pogled, s obzirom na prošlogodišnji rast, imao čime da se pohvali. Nije, jer bi zapravo morao da se suoči sa poražavajućim rezultatima svoje vladavine. A ne bi bilo nikog da ga, kao Vesića, brani „golim grudima“. Nekako sumnjam da bi Ana, Zorana i Suzana to učinile.

Nije ni važno. Aleksandar Vučić je, sve u svemu, građanima Srbije „ukrao“ 3 i po milijarde evra. Kako stvari stoje, ta suma će se u narednih 5 godina barem udvostručiti.

Peščanik.net, 08.04.2019.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.