U uglednim imaginarnim kulturama prošlosti, kao što su vulkanska, romulanska, klingonska, ili u društvu džedaja i na planeti majmuna, u nekome dobu krize i odluke da li će takva kultura i društvo uopšte dalje opstati, došlo je do promene mišljenja, osećanja i ponašanja: ta je promena oblikovala pomenute i slične kulture i društva u ono što poznajemo. Da je pravde, srpstvo bi moglo biti jedno od takvih uglednih društava, kada bude u potpunosti prošlo kroz proces koji se odvija pred našim očima.

Prepoznavanje nije nimalo lako, i često su najveći napor i najviše vremena potrebni upravo tu. U ovome slučaju, događaj-pokretač je ustoličenje inicijatora učenja, T’nikola, koji je neposredno i posredno omogućio i podržao vučidači učenje i prakse. T’nikol je započeo svoj put u grobnom kultu, koji je zatim razvio kao aktivizam, radeći na podstrekivanju i većoj efikasnosti ubrzavanja prirodne smrti manje poželjnih sugrađana. Kada je, međutim, pobedio u otvorenoj izbornoj areni, u T’nikolu je nešto prepuklo, i on je prizvao davno izgubljena načela saradnje sa živima – skoro svim živima. Na širokome području svakodnevice i politike su posao preuzela dva učenika najgorih, dok je T’nikol svoje vreme uglavnom posvetio ritualima. Dva učenika su konkretizovala i u životnu praksu sprovela učenje, koje nazivamo vučidači, jer nijedno drugo ime ne može da ga opiše.

Mislim ozbiljno: vučidači je celokupan sistem ponašanja i mišljenja koji je političke, društvene i kulturne agende u Srbiji doveo na ravan o kojoj ni najdrskiji belolističari nisu mogli sanjati. Pokajanje, izvinjenje, pomirenje, saradnja – sve to doduše transparentno nespretno, glupo, bez stila i naročito iskrenosti, ali nivo pragmatičnog delovanja je neuporedivo viši. Nema ipak nikakvog dobrog razloga da se padne u pokorno prihvatanje ovakve realnosti, zbog toga što se tačno zna čega su sve nosioci vučidačija sposobni, i kako kratko ovo razdoblje može trajati – utoliko više što se na stabilnost EZ i njeno trajno blagotvorno birokratsko dejstvo ne može više pouzdano računati. Labilna ravnoteža, izvesno, koju sa jedne strane drži oslabljeni represivni aparat Srbije, a sa druge strane nema baš nikakve ideološke protivteže. Hoću li ja da kažem da je srpski nacionalizam nestao? Naravno da ne, ali pretrpeo je strukturnu (ne kolateralnu) štetu, možda nesvesno izazvanu, ali svakako razumljivu u kontekstu vučidači učenja. Na epifenomenalnom nivou, jubilarna šezdeset i treća najava oca nacije da se povlači iz javnosti bi ovog puta mogla imati smisla, ako već ne bude imala doslednosti.

Istorija novog srpskog nacionalizma nije sistematizovana, a vrhunski je izazovna, isto toliko sociolozima i antropolozima koliko istoričarima. Ako pokušamo samo napraviti neku metodološku mapu, suočavamo se sa protivrečnim fenomenima. Primera radi, nisu dovoljno istražene diksurzivne strategije socijalističke jugoslovenske nomenklature kada je reč o etničkom i nacionalnom. Kada bi one bile hronološki, terminološki i konceptualno istražene, moglo bi se pouzdanije odrediti kakve oblike komoditetnog prilagođavanja su izvodili rubovi te nomenklature, pre svega u krugovima inteligencije – akademskim i kulturnim. Da bi taj proces bio relativno lako razumljen, vidimo iz primera kako su se pipci tih krugova lako prilepili na disidenciju, čim je, pre tačno trideset godina, postalo mogućno suprotstaviti se “nepostojećoj” cenzuri mišljenja i izraza, i kada se egzemplarno suđenje pesniku raspalo na sudu, pred brojnom i samopouzdanom, potpuno novom publikom. Stari disidenti su doživeli kratki period (dve godine, po mome računanju) lažnog uverenja da su prihvaćeni u javnosti, i da su čak “trendi” – bar oni koji su poverovali. U međuvremenu su komoditetne pridošlice ukrale diskurs disidencije, i zamenile slobodu izražavanja i ljudska prava kolektivnim i istorijskim pravom. Čim su prvi Srbi sredinom osamdesetih stigli sa Kosova u Beograd da se požale, ovaj diskurs je označio političko delovanje koje najpreciznije možemo nazvati preventivnom osvetom – čiji se objekt dakako može menjati sa dinamikom političkih i strateških ciljeva. Savršeno nebulozan u svom ideološkom tekstu, Milošević i njegova grupa nisu bili sposobni da okupe elitu oko ovog uistinu lakog narativnog jezgra, a elite nisu bile sposobne da same stvore svoje vođstvo: savršenu nesposobnost mogućnog kandidata za političko diskurzivno organizovanje dobro ilustruje slučaj Mihajla Markovića. Razloge nacionalističkog okupljanja moramo pre svega videti u tranzicijskim modalitetima snalaženja: obeleženi su strahom i sa njim povezanim cinizmom nasleđenim iz socijalizma, njegovom poznom ekonomskom i potrošačkom permisivnošću, i predviđanjem upotrebljivih-unosnih diskurzivnih modela. Tako se jedino može objasniti ekcentrično žanrovsko čvorište u kojem su usplahireni i pohlepni neonacionalisti i neonacionalistkinje tražili izraz prvih godina – od deseterca za postmoderne pesnike i pesnikinje, do igrokaza, plitke harange, pseudo-ratne reportaže, do socijalističke “priredbe”, u bilo kojem mediju. Pojava “velikih” žanrova – romana, recimo – konačno je pokazala svu strahotu i primitivnost ovog tematskog valjanja po blatu. Još je najjednostavnije bilo sačuvati “strukturni” idiotizam naučnog diskursa… Ponekad je to bilo prosto ukrašavanje naučnog diskursa metaforama krvi, nacije i sl. Ko je to uopšte čitao! Ali za hroniku sramote, neophodan podatak…

Za uzvrat, mase neobrazovanih su prihvatile i prenosile mucanje i riganje neonacionalističkih elita, i stvar je zaživela u svakodnevici. Skoro idealna situacija za oblikovanje antiratnih elita, što se i desilo, čak je i nekoliko institucija na kraće ili duže zaživelo u tome dobro definisanom i diskurzivno uspešnom prostoru. Društvena izolovanost je, uz sve ozbiljne rizike, dovela do pune samosvesti o diskurzivnoj (intelektualnoj, stvaralačkoj) superiornosti, koja je bila opravdana, i često nedovoljno jasna i razumljiva u međunarodnim okvirima. Ova dragocena škola, koja je objedinjavala teorijsku misao, političku i društvenu senzibilnost, kulturnu inovativnost i veštine medijskog i drugog komuniciranja i koja je, ukratko, izvesno osiguravala “odličnost”, raspala se na prvome suočavanju sa mogućnim političkim delovanjem, i to na strani mogućnog pobednika. Kako su ga izdali oni koji su morali biti njegova najveća snaga, Đinđić je pao kao žrtva kašnjenja lustracije. Odgovornost za njegovu smrt i posledičnu civilnu kalvariju snose ne samo pravi, još neotkriveni organizatori ubistva, već i antiratni sloj koji nije umeo da definiše ni odgovornost, niti da spase svoje ranije humanističke ciljeve. Antiratni junaci koji su tražili da budu isplaćeni posle oktobra 2000. i koji su izjavljivali da im je dosta napora i krivica, zapravo su samo ponovili trku za komoditetima od pre petnaestak godina. Prave razlike između njih i onih koji su izmislili identitet “umerenog nacionaliste” , čoveka koji ne može drugačije od svog naroda i druge poštapalice za strah od lustracije, i nema.

U političkom životu stvaranom na ovakvim osnovama nije nimalo neobično što su za samo koju deceniju bili prihvatljivi u međuvremenu porasli najgori šegrti. Elite su se raspale u svetu bez izrazitih ideoloških favorita, ali štale u međuvremenu godinama niko nije čistio: tako čitavo društvo obeležava teški i zarazni smrad nacionalizma, što nije nepoznato ni na Balkanu ni u EZ. Nacionalizam bez diskursa, komoditet bez obaveznog teksta, klupko meritorne, partijske, finansijske i pijačne mafije: to bi bila osnova vučidačija. U krajnjoj liniji, zašto bi Srbija izbegla ovu stranu globalizacije? Srpstvo je u toj perpsektivi savršeno nepotrebno – jedan od artikala. Ništa više. Prodaje žednije pisce, naročito retardirane političare, i posebno otromboljene pevačice. Jugoslovenstvo se prodaje mnogo šire i bolje.

U međuvremenu je izvedena masivna generacijska promena u području bez mnogo i stalnog novca i moći. Margina danas predstavlja izvesno najkreativniji deo društva: opet globalni fenomen. U kulturnoj i intelektualnoj margini su pokrenuta, donekle i mestimično raščišćena pitanja odgovornosti, obavljena su neka ključna istraživanja, izvedena sjajna umetnička dela, a da istovremeno ta značajno mnogobrojna populacija nije uspela da iznervira vučidači, ni koliko da je primeti i malo sikne. Ovo nije zamerka, već mogućni početak istraživanja.

Peščanik.net, 05.08.2013.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)