Nakon Dana sjećanja na žrtvu Vukovara 1991. godine i 21-godišnjicu ubistva grada u Domovinskom ratu, porodice ubijenih su imale vlastiti dan tuge i sećanja. Umesto više od 50.000 ljudi, predsednika, premijera, ministara, saborskih zastupnika, onih iz diplomatskog kora, nadbiskupa, nuncija i nedavno oslobođenog Mladena Markača, 19. novembra u Vukovaru se okupilo oko 2.000 ljudi, 18 mirovnjaka iz Srbije, župnik i desetine srednjoškolaca.

Na putu za Vukovar u Adaševcima koji se naslanjaju na Šid, u središtu sela crni obelisk, na vrhu mu crvena petokraka, u sredini zlatan krst, a pod njim imena i prezimena. Samo godišta sinova nema na obelisku. Ginulo se 1941. pa 1991.

Srbija pozdravlja dolaznike na ćirilici i na engleskom jeziku. Hrvatska ih dočekuje dobrodošlicom na četiri jezika, uključivo mađarskom. Gde završava Srbija, počinje groblje. Sada je na „ničijoj“, a pripadalo je dvema zemljama.

„Već smo umorne od onih koji izjednačavaju agresora i žrtvu, pa makar se zvali borci za ljudska prava“, kaže na komemoraciji pred mučilištem i gubilištem „Borovo Commerce“ predsednica Udruge „Vukovarske majke“ Manda Patko.

Učenici recituju: „Naši heroji umiru za svoj grad/ Svakog poginulog anđeli su vodili na nebo“. Jedan iz njihovog razreda ustaje. Nudi da sednem na njegov ranac da mi ne bude hladno. Župnik poziva na zajedničku molitvu pred tom ratnom bolnicom. Učenici ponavljaju „Očenaš“ za župnikom, a devojka do mene mrmlja molitvu i plete drugarici kiku.

Lokalni Srbi su do 2003. na srpskom vojnom groblju obeležavali 17. novembar.

JNA je amfibijama počela da prelazi Dunav 3. novembra 1991. da se poveže sa „arkanovcima“. Poslednji branilac Vukovara predao se 18. novembra. Žena je rekla izaslaniku UN Sajrusu Vensu (Cyrus Vance) da je bila dva meseca u skloništu sa petoro dece bez toaleta i vode za pranje. Živeli su sa dva komada hleba i komadom paštete dnevno. Branilac Vukovara je pisao: „Početkom listopada nestale su cigarete. Pušilo se lišće vinove loze ili čaj. Bombardiranje je trajalo dan i noć. Djecu niste mogli zadržati u skloništu dva mjeseca. Kad bi istrčala vani u sunčano jutro, ubijali su ih iz snajpera“.

Vilim Karlović iz Zbora narodne garde iz bolnice je izveden 20. novembra ujutro i sa oko 300 vojnika i ranjenika prebačen na farmu svinja „Ovčara“. Tamo ga je čekao špalir od oko 150 ljudi koji su rukama, nogama, kundacima i šipkama tukli zarobljenike koji su ulazili u hangar. Prednjačili su „četnici“, ali su učestvovali i vojnici JNA i „teritorijalci“.

Sutradan je prebačen sa još 20 u „Stolariju“. Seća se da su tog dana „četnici“ ubili dva sredovečna čoveka i dečaka od 12-13 godina. Predveče su ga tri „četnika“ odvela u kuću u naselju Petrova Gora. Tu ga je, kaže, „oduševljeno“ 20 četnika počelo da bije i pali svećama. Istakli su se dobrovoljci pod nadimcima „Belgija“ i „Čeda“, a Miljan ili Smiljan mu je razbio flašu o glavu i njome ga isekao po telu. Sve vreme je žena nagovarala „četnike“ da ga siluju, a Karlović nije siguran da li joj je ime Daca ili Jaca. Izvukao ga je oficir JNA koji je, kada ga je video pretučenog i isečenog, prokomentarisao: „Do sad smo se borili protiv ustaša, a sada ćemo morati protiv četnika“.

Optuženik Vojislav Šešelj je izjavio da je Vilim i još šest njih pošteđeno, jer je tog dana kvota za ubijanje na Ovčari bila 200, a Vilim je bio „višak“ među uhapšenima. U novembru 2010. Boris Tadić bio je prvi predsednik Srbije koji je otišao u Vukovar, ali i na Ovčaru.

Novinari i međunarodni posmatrači sledeći su ušli u grad na kolenima. „The Washington Post“ je izvestio: „Ni jedan krov, vrata ili zid u Vukovaru nisu pošteđeni. Gotovo svako stablo je nagorelo“.

Reporter „The New York Times-a“ je video: „Paljba je prepolovila stabla kao kosilica vlati trave. Kupola pravoslavne crkve je pala na oltar. Pijani srpski vojnici su pucali na golubove i prozore koji su ostali čitavi“.

Izveštač „The Independent-a“ je opisao kako je JNA slavila „pobedu“: „Pukovnici koji su komandovali ’Operacijom Vukovar’ pozvali su više od 100 novinara u ruševine hotela ’Dunav’ na zabavu koju kao da je priredio Ludi Šeširdžija. Delili su razglednice predratnog Vukovara i servirali piće na uštirkanim belim stolnjacima dok su vetar i kiša ulazili kroz razbijene prozore. Pukovnik [Miodrag] Gvero je objasnio da su hrvatski branitelji u zidove hotela postavili dinamit da okrive JNA“.

Novosadski trombonista je „pokupljen“ tek u trećem pokušaju. Nije imao 30 godina. Sa još trojicom čuvao je vodotoranj. Čiju je okolinu minirala JNA. Jedan od njih četvorice je poginuo u tom minskom polju. Trombonista je vezivao konjski rep. Danas je sed, proćelav i ćutnja koja hoda. Nikome nije ispričao šta je video u Vukovaru.

Veteran JNA rekao je novinaru iz „Asharq al Awsat-a“:„Masakr u Vukovaru me progoni. Svaku noć sanjam da je rat došao do moje kuće i da su moja deca zaklana“.

Hrvatski general Anton Tus saopštio je da hrvatski gubici u istočnoj Slavoniji od septembra do novembra 1991. čine polovinu svih hrvatskih gubitaka u čitavoj 1991. Prema podacima Ministarstva obrane Hrvatske iz 2006. u Vukovaru je ubijeno 879, a ranjeno 770 hrvatskih vojnika.

Nevladina organizacija „Documenta“ iz Hrvatske tvrdi da je u tromesečnoj opsadi Vukovara ubijeno više od tri hiljade civila i branitelja među kojima 86 dece. Prosečno, ubijano je jedno dete dnevno.

JNA je saopštila da je u ratu u čitavoj Hrvatskoj izgubila 1.279 ljudi, među kojima 177 oficira. Prema Tusu, Novosadski korpus je u istočnoj Slavoniji izgubio 1.300 vojnika. Ekstrapolacijiom, to bi značilo da je u istočnoj Slavoniji poginulo između 6.000 i 8.000 vojnika i dobrovoljaca.

General Andrija Biorčević, komandant Novosadskog korpusa govorio je da na „našoj strani nije bilo više od 1.500 ubijenih“. Na suđenju Franku Simatoviću tužiteljica je predočila dokument u kojem Biorčević, ljubitelj iločkog vina, navodi da nakon što JNA opkoli selo, Arkan „uleti, one što neće da se predaju – pobije i ide dalje“.

JNA vojnik koji se borio u Vukovaru izjavio je za tadašnji „Dnevni telegraf“ čiji je vlasnik ubijen u miru da su se „četnici ponašali kao profesionalni pljačkaši“. Pljačkali su i oficiri JNA.

U kasarni „Maršal Tito“ u Beogradu u decembru 1991. zbog dobro obavljenog posla u Vukovaru dodeljeno je 260 odlikovanja, 75 ordena i isto toliko medalja za hrabrost. U više činove je unapređeno 74. Trinaest godina kasnije u toj kasarni su ubijeni gardisti iz okoline Šapca i Tekije, Srbija, jer se u toj kasarni sakrivao zločinac sa drugog ratišta – Ratko Mladić.

Od optuženih u Hagu za Vukovar dvojica su umrla neosuđena, a dvojica su odslužila svoje. U Srbiji su osuđena 14 paravojnika iz Srbije za vukovarske zločine. Isti sud je lane 44 Hrvata optužio za zločine u Vukovaru.

Srpski medji su opisivali hrvatske snage kao „ustašoidne horde“, „crnokošuljaše“, „pijane i drogirane monstrume“. Dobrovoljca iz Srbije koji nikada nije video Vukovar ubedili su, pa je došao da se bori jer „Hrvati imaju katakombe ispod grada u kojima ubijaju i muče decu samo zato što su srpska“.

Ovog 19. novembra na obali Dunava rođaci, prijatelji ili oni „kojima je stalo“ zapalili su sveće i bacili cveće u Dunav na mestu sa koga je stotinak ljudi, među kojima i deca, streljano ili živo bačeno u reku. Groba im se ne zna. Neke „leševe su kod Bačke Palanke vadili iz vode i pokazivali na novosadskoj TV uz komentare – vidite šta nam ustaše rade“, priča visoki čovek koji je čekao da svi odu pa da sa svećom priđe vodi.

Na povratku sa dunavske obale se skreće desno i prolazi pored „Srpske pravoslavne crkvene opštine“. Pred njom parkiran crni „audi A4“. Sa prozora opštine se golim okom vidi obala gde su ljudi streljani od novembra nadalje. Tada je lišče već opalo i ne zaklanja pogled.

JNA je montirala slavoluk u Beogradu kroz koji su prolazili povratnici sa vukovarskog ratišta, a oficiri su dobijali čestitke što su osvojli „najveće ustaško utvrđenje“. Naslovna strana „Politike“ 20. novembra glasila je: „Vukovar konačno slobodan„. U „Republici Srpskoj Krajini“ 18. novembar se slavio kao „Dan oslobođenja“.

Da je Vukovar pobratim sa Bačom u Vojvodini može se doznati tek iz engleske, umesto i iz hrvatske verzije biografije grada.

Kada je JNA pokušala da preko Višegrada prebaci 60 tenkova na vukovarski front, tamošnji Hrvati i Muslimani su ih na jedan dan zaustavili barikadama. Sutradan su postali prve žrtve bosanskog rata koji je nominalno počeo sedam meseci kasnije.

U „srpskom Vukovaru“ se 1992. živelo u bedi i prljavštini. Nije bilo goriva, svi su pešačili, sakupljali drva u šumi, bili naoružani i gladni.

Danas u Vukovaru živi upola manje stanovnika nego pre rata. Od njih su 57,5 odsto Hrvati a 32,9 odsto Srbi. U gradu danas procentualno ima više Srba nego pre rata. Pre rata je u Vukovaru živelo 32,3 odsto Srba i 47,2 odsto Hrvata.

Ne zna se sudbina 436 branitelja i civila iz grada. Jelena iz udruge „Vukovarske majke“ je imala tri sina. Jedan je identifikovan na osnovu DNK, Gorana čeka decenijama i veruje da će doći preko orošene livade.

Autonomija.info, 20.11.2012.

Peščanik.net, 20.11.2012.