Radio emisija 26.03.2010, gosti: profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, Ljiljana Palibrk, direktorka Šumadija presa, ekonomista Miroslav Prokopijević, novinari Petar Luković i Ljubomir Živkov, godišnjica bombardovanja SRJ.

Svetlana Lukić: Ove nedelje je Dejvid Kronin, kolumnista britanskog Guardiana pokušao da u sali Evropskog parlamenta izvrši građansko hapšenje Tonija Blera. Prišao mu je, uhvatio ga za ruku i rekao – gospodine Bler, ovo je građansko hapšenje, vi ste krivi za ratne zločine u Iraku, Avganistanu, Palestini, Libanu i Srbiji. Novinar je planirao da bivšeg britanskog premijera odvede u najbližu policijsku stanicu i tamo podnese krivičnu prijavu protiv njega za ratne zločine u vreme dok je bio britanski premijer. Po ovom novinaru, Blerova krivica u slučaju Srbije odnosi se na činjenicu da je Bler tokom bombardovanja Jugoslavije dozvolio upotrebu kasetnih bombi.

Ova vest je sigurno obradovala one koji govore samo o nato zločincima, ili, kako je govorio Milošević, drogiranim mladim ubicama. Ali novinar Kronin je takođe rekao i da podržava rad Haškog tribunala pred kojim, kao što je poznato, odgovara kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo Srbije u vreme rata na Kosovu. Kronin je kao građanin Britanije smatrao da treba da uhapsi Blera, jer je ovaj osramotio njegovu zemlju, a ovde, na jedanaestogodišnjicu početka bombardovanja nikome ne pada na pamet da uhvati za ruku Dačića, Tomu Nikolića i kaže im – ne mogu vam ništa, ali i vi ste odgovorni zato što je Srbija pre 11 godina postala legitimna meta. Ovih dana me ne napušta neverica – kako je moguće da vlada takva zavera ćutanja o tome kako smo, braćo i sestre, došli do toga da 24. marta leta gospodnjeg 1999. naša zemlja postane legitimna meta.

Neverovatno zvuči da ni posle 11 godina nismo prebrojali sve žrtve; kažu poginulo je između 1200 i 2500 ljudi. Kakav je to podatak? Ne znamo ni približno kolika je materijalna šteta koju smo pretrpeli, u centru Beograda još uvek stoje srušene zgrade iz kojih raste kiselo drvo; te zgrade su kao crne kutije koje svedoče o katastrofi koja se desila. Ne znamo ni ko je odgovoran za to što je 16 radnika RTS-a namerno ostavljeno u zgradi televizije da poginu, kako bi pokazali svetu brutalnost NATO-a. I najzad, ne znamo koliko smo kosovskih Albanaca, čitavih porodica, pobili na najstrašniji način, sveteći im se za nemoć i poniženost koju smo osećali krijući se od američkih bombardera.

Strašno je to što je najtačnije i najhrabrije reči o ovome izgovorila gospođa Žanka Stojanović čiji je sin poginuo u zgradi RTS-a. Ona je nedavno na jednom skupu rekla:

Porodice žrtava izbegle su zamku da optužujući zapadnu alijansu postanu deo zvanične propagande o nato zločincima, svesne nužnosti intervencije u bivšoj Jugoslaviji, jer se Milošević drugačije nije mogao zaustaviti. Štaviše, po mom dubokom ubeđenju, ta intervencija je došla prekasno.

NATO je zgradu televizije proglasio legitimnim ciljem; to je civilni cilj i zato je to ratni zločin. Saznavši za tačno vreme napada Milošević odlučuje da ostavi ljude u zgradi da izginu – uz puno saučesništvo vojne i državne vrhuške.

Ministarstvo odbrane već dve godine ignoriše zahtev porodica da otvori svoj dosije broj 466, u kojem krije materijalni dokaz da je generalštab bio unapred obavešten o napadu na RTS.

Ministar Šutanovac ne odgovara na ove zahteve čuvajući one koji su saučestvovali u ovom zločinu; mnogo mu je lakše da na dan početka bombardovanja ode i položi cveće na grob pilota koji je poginuo u ovom ratu.

Cinično je i to što je cveće na spomenik poginulim radnicima RTS-a položio Miloševićev ministar informisanja i što je Miloševićev portparol Dačić, s puno dostojanstva i saosećanja položio cveće poginulim vojnicima na brdu Straževica. Da li je svestan da je za njihovu smrt i on tako strašno odgovoran.

Svi oni navodno veruju u boga, ne propuštaju priliku da se krste pred kamerama, i Dačić, i Nikolić i Šutanovac. Koliko je meni poznato, hrišćani se ne boje smrti, ali zato ovi hrišćani svakako imaju mnogo razloga da se boje strašnog suda.

Kad smo kod krsta, nedavno smo vas obavestili da je gradonačelnik Kragujevca odlučio da napravi velelepni džinovski krst na ulasku u grad. 2013. nas tek čeka epopeja, u Nišu će se napraviti krst visok 80 metara, a do tada Kragujevčani nas uvode u priču. Biće izgrađen krst koji je visok 18 metara i raspona 10 metara, zvaće se Đurđevdanski krst. Danas je u 9 sati počela sednica Skupštine opštine Kragujevac na kojoj će biti svečano doneta ta odluka, međutim, mnogi Kragujevčani su se pobunili. Među njima je i Ljiljana Palibrk, direktorka Šumadija presa, koja vas na samom početku emisije obaveštava o čemu se radi u Kragujevcu.

Ljiljana Palibrk: Danas u toku dana niko nije sumnjao da će takva odluka biti izglasana vrlo konfornom većinom, s obzirom na stanje i odnos u Skupštini grada i s obzirom da inicijatori ove odluke, a to je odbornička grupa Veroljub Verko Stevanović, koju čine članovi G17 plus i Zajedno za Kragujevac, zajedno sa SPS-om imaju zaista dovoljan broj glasova da takvu odluku i donesu. Međutim, u toku popodneva i večeri, grad je preplavljen flajerima nepoznatog autora ili grupe građana, kojima se građani pozivaju da sutra izvrše blokadu sednice Skupštine grada i spreče donošenje takve sramne odluke, kako stoji u tekstu, a večeras je na flajere reagovala Radio televizija Kragujevac, koja je inače televizija Skupštine grada, koja je u večernjoj hronici ocenila ove flajere kao uznemiravanje javnosti, što je sada još dodatno podiglo tenzije. Ne znam da li će građani, u kom broju i sa kojim namerama doći na sednicu Skupštine grada.

Inače, građani Kragujevca već mesec dana iskazuju svoje veliko nezadovoljstvo ovakvom inicijativom, ali na žalost, samo na brojnim forumima, bogovima i internet portalu Šumadija presa. Primera radi, za petnaestak dana, koliko smo mi otvorili mogućnost da se samo sa jedne internet adrese, dakle jednom može glasati na našem internet portalu Šumadija pres, situacija je sledeća: 1222 građana je glasalo protiv ovakve odluke, što je 77,9 procenata, dok je svega 303 odnosno 19,3 procenata bilo za takvu inicijativu, a samo 44 građana nema stav po ovom pitanju. Dakle, očigledno je da građani ne podržavaju inicijativu i što je zanimljivo, iz komentara se može videti da među onima koji su protivnici ovakve ideje, ima i vernika i ateista. Vernici smatraju da je takvo razmetanje hrišćanstvom neprimereno i da je zapravo odraz onih koji sa verom nemaju ništa zajedničko. Ateisti se oštro protive još jednom obeležju koje simbolizuje stradanje i grad kao takav, međutim, svi zajedno ističu nešto što je u ovom trenutku jako važno, a to je da grad ima mnogo nerešenih, važnijih problema – oko 25 hiljada nezaposlenih, nedostatak obdaništa, igrališta za decu, sportskih terena, kulturnih objekata i tako dalje.

Činjenica da građane niko ništa nije pitao, dovoljno je indikativna i ona objašnjava sve što se događa sa ovom inicijativom. Naime, danas je sasvim jasno da je ona potekla od dve osobe, a to su gradonačelnik Veroljub Stevanović i episkop šumadijski gospodin Jovan, koji je, kako piše u obrazloženju odluke, sa radošću i ponosom prihvatio i blagosiljao ovaj projekat. Međutim, jedino to možemo da prihvatimo kao legitimno u celoj ovoj priči jer svako ima pravo na svoju ideju, inicijativu, slagali se mi sa njom ili ne. Na žalost, sve ono što se dalje dešavalo, daleko je od legitimnog, ali što je još značajnije i što je još opasnije, daleko je od legalnog postupanja.

Ukoliko sednica Skupštine grada uopšte bude održana, odbornici će se izjašnjavati o usvajanju odluke koja je protivzakonita i koja je zbog ozbiljnih manjkavosti, u suštini ništavna. Dovoljno je reći da usvajanje ovakve odluke znači da će jedan državni organ, a to je u ovom slučaju lokalna samouprava, nelegalno podići objekat na nelegalnoj parceli i nelegalno ga priključiti na izvor električne energije. To, oprostite, nije dozvoljeno ni jednom građaninu Srbije, ni jednom pravnom licu, ni jednom investitoru, ali očigledno da državi jeste. Tačno je da je ideja o podizanju krsta stara dve godine, međutim ona je tada bila blokirana i od nje se odustalo upravo iz razloga jer je predviđena lokacija na trasi auto puta koji je u međuvremenu već počeo da se gradi. Nakon ponovnog, iznenadnog oživljavanja ove ideje, Šumadija pres se zapravo uključila i počela da prati celokupan postupak. Prosto je nenormalno da neko sada na toj istoj traci auto puta, samo stotinak metara dalje, ponovo pokreće priču za podizanje spomenika, što je nedopustivo i zabranjeno svim zakonima, jer na državnim putevima prvog reda i na bilo kom putu, na kraju krajeva, a kamo li na auto putu, jednostavno se ne postavljaju nikakvi spomenici, jer je to zabranjeno zakonom. Šumadija pres se u tom smislu obratila najpre Skupštini grada da dobijemo validnu dokumentaciju i odgovore na pitanja kako se sada došlo do kompletne procedure, da bismo ubrzo shvatili da takva procedura uopšte nije ispoštovana, da nema dokumenata, da nema papira i da se sve završilo u okviru dve-tri kancelarije i u roku otprilike, 24 sata. Mi smo se onda obratili onima, koji zaista jesu nadležni, to su Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja, Ministarstvo za infrastrukturu i Javno preduzeće Putevi Srbije, koji su zapravo upravljači svih puteva u Srbiji. Obratili smo im se dopisom i zahtevom za pristup informacijama šta se dešava i da li su oni izdali neophodne saglasnosti i izvršili uvid u dokumentaciju o izgradnji jednog takvog objekta i na takvom mestu koje je, moram to da naglasim, pre svega apsolutno neprihvatljivo sa aspekta bezbednosti saobraćaja.

Dosta dugo smo čekali na odgovore i da ono što smo dobili kao odgovor, je zapravo jedno zamagljivanje čitave situacije, što nas je dodatno obeshrabrilo. Od Javnog preduzeća Putevi Srbije, bez čije saglasnosti je apsolutno nemoguće postaviti čak i bilbord pored nekog puta, a kamo li dići jedan tako megalomanski objekat visine 18 metara, do dana današnjeg nismo dobili nikakav odgovor. Naravno, više je nego očigledno da postoji i bahatost u ponašanju i da čitav postupak nije odraz samo samovolje jednog gradonačelnika ili jedne lokalne samouprav. Oni, da tako kažem, dobijaju dodatni vetar u leđa, od strane vrlo visokih funkcionera ove države, koji su na vrlo moćnim pozicijama u Republici i koji zarad interesa sopstvenih političkih partija, dozvoljavaju takvu situaciju u kojoj se krši zakon i ignoriše volje građana što će dovesti do toga da će Kragujevac biti jedini grad, verovatno na svetu, koji na sred auto puta ima krst. Očigledno da ni državi ni crkvi to nije problem i očigledno je da su im problem samo građani koji to pitaju.

Situacija u gradu je napeta, ne znamo da li će i kako će se održati sednica Skupštine grada, a naročito je nepoznato šta će uopšte biti podneto kao dokumentacija, jer ono što smo mi dobili kao materijal u pozivu za sednicu Skupštine grada, je pozivanje na neke srednjovekovne spomenike, svetootačku starinu, Epicinin zbornik i Zapovednik svetog oca našeg Jovana zlatoustog i tako dalje i tako dalje, što morate priznati, nema nikakve veze sa jednom iole uređenom demokratskom državom. To govori o jednom despotskom ponašanju, neodgovornom ponašanju jedne političke elite koja koristi svoju političku poziciju i dobre odnose sa određenim političkim establišmentom koji sedi u Beogradu i naravno, time zamagljuje probleme koje evidentno nije uspela da reši. Dakle, postoje problemi sa Fiatom, postoje problemi u sferi obrazovanja, kulture, sporta, i što je najstrašnije, vrlo često se čuju primedbe koje čak više nisu ni primedbe nego su direktno prekorevanje građana, da su građani krivi za to što investitori, poput recimo Đokovića, ali i drugih odlaze iz Kragujevca.

Građani su sada krivi zbog toga što ne razumeju vlast koja je zaboga vizionarska ili ne znam kakva, i to zaista jeste zamena teze i zamagljivanje neuspeha vlasti koja je na mandatu već duži niz godina, da podsetim samo, ovo je već drugi mandat koalicije Veroljuba Stevanovića. Ono što građani primećuju kao zabrinjavajuće i na šta reaguju sa dosta žestine i dosta ljutnje, jeste stav i ponašanje Demokratske stranke koja se apsolutno ne izjašjava i ne meša u ceo ovaj slučaj kao ni je sve drugo. Demokratska stranka sve ovo sa strane posmatra, čekajući očigledno neku svoju situaciju i neke naredne koalicije i tako dalje, što bojim se, svima nama neće doneti ništa dobro i što će verovatno ojačati neke snage na narednim izborima koje niko od nas ne bi voleo da vidi, ni na čelu grada, ni na čelu države.

Svetlana Lukić: Bila je ovo Ljiljana Palibrk, ovaj razgovor smo obavile kasno sinoć. Sednica o kojoj je ona govorila se održava upravo sada. Građani koji se protive izgradnji krsta uglavnom nisu došli, izgleda da su se uplašili, ali je zato došlo pedesetak članova stranke Veroljuba Stevanovića i omladinaca iz G17 Plus, koji su zauzeli galeriju za svaki slučaj ako se pojavi neko da mogu da čuvaju Skupštinu koja garantuje da će biti izglasana odluka da se krst izgradi. Ljiljana je napomenula da gradonačelnik Kragujevca ima dobre veze u Beogradu. Meni se sve čini da tu misli direktno na Mlađana Dinkića. Apsurdna je uloga tog čoveka. On pomaže da se pravi krst u Kragujevcu i da se dopremi žirafa u Jagodinu. Lično je ministar privrede prisustvovao dočeku žirafe sa gospodinom Palmom. Pred njim je gradonačelnik Jagodine rekao da je novac koji je dobio – 25 miliona od Koštuničine vlade i 20 od Cvetkovićeve vlade, koji su bili namenjeni za izgradnju skijališta na Crnom vrhu, preusmerio da napravi lepo dvorište za žirafu.

Međutim, Dinkić nije tamo u svojstvu ministra privrede, nego u svojstvu čoveka koji pokušava da na svaki način da održi G17 Plus. A njegov kadar, tako da kažem, guverner Jelašić je, kao što znate, podneo ostavku. Guverner Jelašić i dalje govori i ponavlja uporno da su lični razlozi u pitanju. On naravno ima pravo na to, ali već postaje iritantno da ljudi koji odlaze sa tako važnih mesta u važnom trenutku smatraju da je uznemirenoj javnosti dovoljno da kažu da su samo lični razlozi u pitanu i da nam dalje ništa ne objašnjavaju. Ova država više nije partijska nego je mafijaška država i da svako ko hoće da izađe iz tog kruga, pri čemu naravno ne mislim da je Jelašić deo tog mafijaškog klana, nego da je prosto radio sa svima njima, da je morao da garantuje da će ćutati o razlozima zbog kojih je otišao. Međutim, recimo, profesorka Danica Popović smatra da je guverner Jelašić našao mnogo bolji posao i da je zato otišao, a on je to demantovao. Ali ono što uznemirava jeste današnja vest koju je saznao Danas, kaže iz dobro obaveštenih izvora bliskih guverneru, da je vlada sve bliža ideji koju su izneli uticajni privrednici na nedavno održanom biznis forumu na Kopaoniku, a to je da se deo rezervi iskoristi kao depozit države u bankama na osnovu kojih bi one imale neku vrstu garancije i obaveze da odobravaju povoljne kredite kompanijama. Dakle, da li pokušavaju da načnu devizne rezerve, ako se to desi onda će stvarno biti katastrofa. O tome smo razgovarali sa Miroslavom Prokopijevićem, dakle, o slučaju odlaska guvernera Jelašića. Odavno nisam čula Prokopijevića da je tako pesimističan i po tome što je rekao – veoma brzo ćemo se sa nostalgijom sećati ovih dana koje sada živimo.

Miroslav Prokopijević: Po mom osećanju, postoje dva razloga za njegovo povlačenje. Prvi razlog je da država neprestano plaća neke stvari koristeći kredite MMF-a i drugo da se od njega onda posle toga traži da sa deviznim rezervama taj višak dinara kupi na tržištu, da dinar ne bi previše pao. Na takve operacije je u ovoj godini potrošeno preko 600 miliona evra, ali ta operacija ne može da ide u nedogled, pa je on video da će toj priči relativno brzo doći kraj. Titanik polako tone i treba otići pre potpoa, dok ne zavlada gužva. Drugi razlog bi mogao da bude to što je na njega vršen pritisak da snizi referentnu kamatnu stopu, sa pozivanjem da je inflacija niska. Međutim, prošle godine smo videli da je inflacija bila viša od onoga što je projektovano, sada je nešto niža za naše prilike, znači negde 2,3 posto na godišnjem nivou. Ovo je period kada je hrana najskuplja, pre nego što stigne nova i tako dalje. To će sve, na neki način, uticati na povećanje cena i on je tu, da tako kažem, bio oprezan. Nije hteo da to spušta tako da bi realna kamatna stopa bila negativna, znači kada se oduzme inflacija. Tako da pretpostavljam da su pritisci ta dva pravca bili ono što je odlučilo kada je u pitanju njegov odlazak.

Šta će biti posledica svega ovoga? Mislim da će inflacija biti viša, jer će se tražiti osoba koja će biti voljna da obavlja te operacije, dakle, da interveniše sa deviznim rezervama. Nadam se da se neće ići tako daleko, da se vrši pritisak da se devizne rezerve investiraju, jer bi to praktično značilo nacionalizaciju dela imovine banaka, koje su uglavnom privatne i uglavnom su strane, što bi ih nateralo da se povuku sa tržišta i što bi bio strahovit udarac u vreme krize. Teško da možemo da se dovučemo do nule, kada je u pitanju rast DDP, ovako – to bi bilo još dublje survavanje, ali ono što bi sigurno moglo da se desi, to je obaranje kamatnih stopa da bi se pojačala konjuktura. Sa druge strane, izvršna vlast lansira potpuno čudne predloge – da se daju neki krediti, što u prevodu od prilike znači da će to da poveća našu spoljašnju zaduženost, deficit tekućih računa i trgovinskog bilansa, bez obzira što se tu kaže da će to biti za domaće robe. Domaćih roba, onih trajnih, potrošnih, ima jako malo. Praktično, ljudi će preko veze i plaćanjem 10 odsto pribavljati te potvrde da su kupili domaću robu, ustvari će kupovati uvoznu. Sa druge strane, ljudi mogu te pare, ako budu po 8 posto ili koliko već, da oroče i da dobiju nekoliko procentnih poena više, znači poreske platiše bi ustvari plaćale egzibiciju vlasti.

Prema tome, to će da izvrši jedan inflatorni pritisak, niža kamatna stopa, drugi, a onda će sve da proba da se čuva sa otkupljivanjem viška dinara iz sredstava deviznih rezervi. Ali ja pretpostavljam da će ishod te operacije biti viša, a ne niža inflacija. Ma koliko da se Jelašić mogao kritikovati, zbog stalno više stope inflacije nego što je bila projektovana, ta viša stopa inflacije nije bila njegova krivica, to je krivica fiskalne politike i neodgovornih trošenja, a neodgovorno trošenje se sprovodilo jer je to ostala jedina politika zadovoljavanja interesnih grupa, koje su u stalnom strahu od prevremenih izbora. Sada smo već blizu, ostalo je još dve godine da se izbori održe, prema tome, to je bila bazična politika da se jedan nerealno visok životni standard čuva na taj način. Sada će ti neki ventili da se malo prošire i usled toga inflacija će biti viša, ne u možda narednih par nedelja, ali ako se gleda narednih pet, šest meseci, hoće sasvim sigurno.

Rezerve su garancija plaćanja i sada su one 11 milijardi evra što izgleda fantastično mnogo. Međutim, efektivnog novca je tu možda oko 2 milijarde. Ostalo su vrednosne hartije, nešto malo zlata i plemenitih metala. Efektivni novac, je dobrim delom nastao zahvaljujući visokim rezervama koje je Narodna banka propisala komercijalnim bankama, znači to je defakto vlasništvo – komercijalnih banaka i ako neka, kao što je KBC, poželi da ode, vi to morate da vratite. Prema tome, devizne rezerve jednostavno ne smeju da se koriste za svrhe za koje sada sve više jača pritisak da se one ulažu, da se tu ide u infrastrukturu i tako dalje, vidim da posebno radikalski i narodnjački ekonomisti navaljuju za to. Na sreću, ova druga vladajuća garnitura nije pri toj opciji, inače bi to bio znak velikih nevolja. Od prilike bismo bili na putu Zimbabveu ili našim nekadašnjim politikama, kada smo to radili u vreme Tita i Miloševića.

Trenutno imamo plate i penzije iznad našeg nivoa produktivnosti. Da je na nivou produktivnosti, ne bi nam trebao kredit MMF-a, ruski, kineski i krediti BFD-a i ostalih koji se uglavnom koriste za ove socijalno političke svrhe, za čuvanje socijalnog mira i za držanje standarda na veštačkoj visini. Ovo što se sada munjevito lansira, a to je prodaja Telekoma, to je deo te iste strategije. Oni shvataju da su sredstva od MMF-a pri kraju, da će ona da se iscrpu tokom ove godine i pošto za dve godine idu novi izbori, potrebna je neka značajnija suma, da bi se sprovodila ista priča, da bi se malo podigle penzije i plate pred te izbore i eventualno pokušalo da se dobije još jedan mandat i samo tako može da se razume prodaja Telekoma. Sem Telekoma, ostao je još EPS, nešto vojne imovine, nešto gradskog građevinskog zemljišta i tu je onda kraj. Onda će neko recimo, kroz 5, 6 godina kada se sve to potroši, pošto se komercijalno zadužiti teško možemo, jer ovakvoj zemlji niko neće da da na komercijalnom tržištu novac, a MMF sumnjam da će biti dostupan ponovo tako brzo, onda će doći vreme suočavanja ali to će rešavati neki drugi. To je tipičan primer kratkovidosti političara, on samo misli šta će danas i sutra, čak ne misli još ni o kraju svog mandata. Misliće kada na to dođe vreme. Šta će se dešavati kada on više ne bude na vlasti, to ga 2 posto ne interesuje. To je problem ne samo kod nas, nego i u drugim zemljama, ovo što je bilo u Grčkoj i Španiji – to je taj isti sindrom.

Lek za takve stvari je neka vrsta fiskalnog ustava. Fiskalni ustav bi značio, da se recimo kaže da budžet tokom tri uzastopne godine mora da bude izbalansiran. Ako jedne godine napravite minus, deficit od 5 odsto, to morate da pokrijete u naredne dve godine i da posle tri godine budete na nuli. To bi bila jedna mera. Druga mera bi bila da se fiksira visina javnog duga. Da javni dug ne može recimo da ode preko 40 ili 60 odst. Treća mera je da se fiksira koliko to centralna vlast može da potroši, a koliko preostaje opštinama, gradovima, regionima, pokrajinama i tako dalje. O tome poslednjih godina ima jako puno debata u svetu i obično se te stvari prvo izdebatuju pre nego što neko to stvarno uradi. Od zemalja koje su napravile neke korake u pravcu fiskalnog ustava, dobar primer je Poljska. Poljaci su utvrdili da javni dug ne sme da pređe 60 odsto, to kod njih piše u Ustavu. U Britaniji, u najvišim zakonima piše da budžetski deficit mora da bude izbalansiran, sa izuzetkom sredstava za kapitalna ulaganja, dakle to bi bio način da se državna potrošnja stegne i da se na neki način ograniči. Poslednja stvar koju će političari hteti da urade ne samo ovde, nego i u drugim zemljama, je takva vrsta ograničenja koja im znatno vezuje ruke.

Svetlana Lukić: Meni se čini da je na ovom takozvanom srpskom Davosu, upravo Jelašić rekao da nam preti grčki scenario. Juče sam čula Đelića koji govori da mora da se podstakne štednja, a Dinkić je opet govorio da treba trošiti što više.

Miroslav Prokopijević: Toliko o konzistentnosti vladine politike. Te dve stvari ne idu zajedno – ili podstičete štednju ili podstičete potrošnju. E sada, što se tiče verovatnoće grčkog scenarija, on trenutno još uvek ne preti, ali ako nastavimo da se ovako brzo zadužujemo, onda će da pripreti. Samo kredit od MMF-a, to je 3 milijarde evra. To je 10 posto našeg BDP. Znači naš dug je za 10 procentnih poena skočio samo zbog MMF-a. Kada se prebroji, ako se dobije ovo od Rusa, Kineza, plus ovo od EBRD-a što je bilo, to diže naš dug u te tri godine za nekih 17 procentnih poena, i doguralo bi ga na nekih 50 odsto našeg BDP-a. Ne dao Bog da dinar padne, recimo sa 100 na 150 za evro, taj naš dug automatski neće da bude 50 nego 75 odsto i mi smo u velikom problemu, jer imamo nizak kreditni rejting i teško je onda naći sredstva na komercijalnom tržištu za servisiranje duga.

Mi smo na tom putu i još 3,4 godine ovakve politike i gotovi smo. Imaćemo grčki problem, s tim što Grci mogu da, ako ne proradi ovo sa evro zonom, prodaju ostrva, mogu da se jave MMF-u, mogu da kombinuju to, recimo neke mere štednje sa povećanim porezima i da se tako izvlače. Mi više MMF-u nema da se javljamo na komercijalnom tržištu, ništa ne možemo, od imovine nemamo bog zna šta, mada ima još EPS, ostatak Telekoma, i kao što sam rekao, vojna imovina. Prema tome, naš problem bi bio drastičniji ako bismo se našli pred tim grčkim problemom. To neće biti prvi put, i bivša Jugoslavija je finansijski bankrotirala, pa je ponovo pregovarala posle, kada je oluja prošla. Mislim da će narednih godina biti negde između 3 i 5 milijardi evra duga da se plaća, ali ovde pričamo samo o javnom dugu i samo o spoljašnjem dugu. Ako se tome doda stara devizna štednja i unutrašnji dugovi države i njenih firmi, onda smo mi već prezaduženi jer je naš unutrašnji dug bez devizne štednje negde između 15 i 17 milijardi evra. Kada se to doda na ovo postojeće i stara devizna štednja, mi idemo negde između 100 i 120 odsto, što znači da smo kao država već vrlo, vrlo zaduženi.

Svetlana Lukić: Kakav je tvoj stav povodom prodaje Telekoma?

Miroslav Prokopijević: Ono što je pozitivno u toj stvari je da se još jedna velika firma depolitizuje, da kada stranke izgube firmu, preko koje mogu da se finansiraju između izbora i za izborne kampanje, preko oglasa i tako dalje, gde mogu da postavljaju svoje ljude, jednostavno kada se to proda, to će biti privatno, strano vlasništvo i to će stranci da postavljaju koga oni misle, dakle to je pozitivna strana. Negativna strana je što se to prodaje iz socijalno demagoških razloga. Što to neće, naravno, otići ni na infrastrukturu, ni na restituciju, ni na šta od onoga što je stvarno korisno, nego će otići u veštačko održavanje iluzije da imamo ovolike plate i penzije kolike imamo. Dakle, oni nemaju mnogo izbora u toj stvari i vrlo brzo posle Telekoma, moraju da razmišljaju šta će dalje, jer to od Telekoma će trajati možda godinu dana, to je maksimum, znači jako brzo će doći na red i ove druge stvari.

Svetlana Lukić: Bila je vest da je država preuzela Poljoprivredni kombinat Beograd. Đilas je onda rekao da je to vrlo važno, zbog toga što Poljoprivredni kombinat Beograd hrani pola Beograda. S vremena na vreme dobijamo vesti da je država preuzela još nešto.

Miroslav Prokopijević: To je sada druga stvar. Ovde prodaju firme koje imaju neku vrednost, poput Telekoma, gde mogu da uzmu nešto za održavanje režima, a sa druge strane, vrše nacionalizaciju i renacionalizaciju nekih firmi koje su bile privatizovane ili koje su bile društvene, pa su trebale da se privatizuju. Za te firme ne može da se dobije nešto puno novca ako bi se prodavale, mada imovina PKB-a, kada bi se prodavala zemlja i tako dalje, bi donela nešto, ali opet to nije puno. Dakle, tu se iz razloga da se ne probude neke interesne grupe i da se ne postaknu nemiri, ne vrši privatizacija nego se vrši nacionalizacija i to je ekonomski jako pogrešno, jer smo imali državno vlasništvo ovih 50-60 godina, ono nas je i održalo u siromaštvu.

Da nismo imali komunizam, bili bismo negde kao Grčka danas. To ekonomski ne valja, a to se takođe radi iz socijalno-demagoških razloga, kao što se iz socijalno-demagoških razloga ne dira ništa od javnog sektora, koji zapošljava 450 hiljada ljudi, koji je užasno neproduktivan. A ta priča da PKB hrani pola Beograda – pa nisu ovo ratna vremena, da je Beograd pod opsadom, pa da sada se snabdeva samo iz svog neposrednog okruženja. Prvo, PKB je prilično neefikasna firma, koliko ja shvatam, pravi velike gubitke i ne može da funkcioniše. Drugo, to je zemlja koja treba da se vrati sutra pri restituciji i priča da PKB hrani Beograd je apsolutna besmislica, jer se Beograd snabdeva iz mnogih različitih izvora i kada PKB jednostavno ne bi proizveo ni kilogram pšenice, Beograd to ne bi uopšte osetio. Prema tome, to je opet nečiji interes, pretpostavljam da se interesi političara i nekih manjih interesnih, ali uticajnih grupa kriju iza te priče o PKB-u, koja ekonomski nema smisla.

Svetlana Lukić: Ne treba smetnuti s uma da će tom zemljištu porasti cena, s obzirom na to da će i taj kineski most biti u blizini zemljišta PKB-a.

Miroslav Prokopijević: Očito je neko bacio oko na to i sada se izvode, što kaže narod, pripremne radnje da se ta stvar napravi kao sa Lukom, kao sa mnogim drugim zloupotrebama i manipulacijama. Sistem je napravljen tako, da ima jako mnogo regulacije diskrecionih pravila. Šta oni rade – oni vas puštaju da kradete godinama, da bi vas držali u šaci. Tako sad imate situaciju da je uhapšena ova mafija, koje je pokupovala pola Vojvodine, a da to kao niko nije primetio. To je napravljeno tako, zato posle nema ni suđenja, a kamoli presuda, a kamoli izvršenje presuda. To je jedan neozbiljan sistem, koji pokazuje koliko je država ovde postala jedna velika, velika improvizacija. Ispada kao da je trebalo da privatizujemo privredu, a ono se ustvari privatizovala država, jer su je neki privatni krupni interesi toliko dohvatili, koji se sada drže u klinču. Nekada su jači jedni, nekada su drugi, nekada neko ispadne, nije se učipio dovoljno, pretpostavljam, pa sada odjednom o njemu počnu da pišu i tako dalje. Dakle, to je jedna improvizacija, to je ono što država ne bi smela da radi, jer to šalje jednu jako, jako lošu poruku o tome kakvi smo mi i ovo će biti zemlja koja će imati velike probleme.

Vreme lagodnog života je završeno sa avgustom 2008. od kada je počela kriza. Ona je ogolila ove neke naše slabosti. Sada ovi koji prodaju drogu, i koji su u međuvremenu bili najveći investitori, ne mogu to više da rade, to znači da će nivo ekonomske aktivnosti da padne jer to su gomile nekretnina. Prema tome, velike ćemo mi probleme da imamo i ovo je jedno veliko šegačenje državom i sa ljudima. Bojim se da ljudi ovde nisu bez svoje odgovornosti, mislim na obične birače, jer oni neće reformu, oni neće vladavinu prava, oni neće tržišne reforme, znači ogromna većina jednostavno to neće, e ako neće, onda će imati ovaj svinjac.

Svetlana Lukić: Nemački proizvođač automobila Dajner je priznao da je potkupljivao službenike u 20 država u svetu, a među tim državama su, gle čuda, i Crna Gora, Hrvatska, ali i Srbija. Hrvatski ured za suzbijanje korupcije i kriminala, čuveni Uskok, zatražio je da se odmah pokrene istraga, izgleda da je tu reč o nabavci nekih 200 vatrogasnih kola. Međutim, naš premijer Cvetković umorno kaže da ništa ne zna o tome i da koliko on zna, to se nije desilo za vreme njegovog mandata, tako da se tu od njega ne može ništa mnogo očekivati. Izgleda da je Dajner uplaćivao pare svojevremeno Ineksu u vreme dok je u Upravnom odboru te firme bio Bora Milošević. Dakle, kao da se ništa nije dogodilo, kao da Dajner nije direktno prozvao srpsku državu da je primala mito, tako da kažem, ili neki njeni čelnici. Ovo je neka vrsta paradigme, razlike između Hrvatske i Srbije trenutno, da su Hrvati ipak jedan ili nekoliko koraka ispred nas u mnogim stvarima, a druga paradigmatična situacija je sledeća.

Sećate se da su i u Hrvatskoj i u Srbiji otkrivene tzv. afere ’indeks’. U Hrvatskoj su na Saobraćajnom i Ekonomskom fakultetu u Zagrebu optužili 80 osoba, proces je veoma brzo završen, jedan prodekan je osuđen na dve i po godine. U aferi ’indeks 2’ je 28 osoba proglašeno krivim za primanje mita i korupcije, osuđeni su na zatvorske kazne, oduzeta su im prava na dalji rad. U aferi ’indeks 3’ je 19 osuđenih profesora i studenata zagrebačkog Ekonomskog fakulteta. Od momenta hapšenja optuženih u Hrvatskoj u aferi ’indeks’ do donošenja prvih presuda došlo je za manje od godinu dana. U Srbiji je ta afera otkrivena ranije nego u Hrvatskoj, još 2007. godine, i do dan danas se praktično ništa nije dogodilo. Da vas podsetim samo da je reč o neverovatnom broju profesora, 23 profesora su u pitanju, 14 od ukupno 26 kragujevačkih profesora našlo se na toj listi. Međutim, nijedan ispit ni diploma sa kragujevačkog Pravnog fakulteta do sada nisu poništeni, ne zna se kad će biti daljih suđenja, ali jedan čovek se izvukao i to vrlo lako, a od Vesne Rakić-Vodinelić ćete čuti ko je on. Međutim, samo za sam početak da vam kažem da je gospođa Vesna Rakić-Vodinelić na našem sajtu nedavno objavila jedan tekst u kome je rekla da joj je preneto da je stavljena na crnu listu. Naime, krajem januara jedan njen kolega zatražio je s njom razgovor i rekao, citiram, „da mu je rečeno da prenese da sam stavljena na crnu listu“, a razlog je jer je kritikovala, naročito u Peščaniku, način na koji je sproveden postupak reizbora sudija. Gospođa Vodinelić je ovaj slučaj prijavila Ombudsmanu za ljudska prava, a sada da se vratimo čuvenoj aferi ’indeks’, a onda o još čuvenoj aferi ’kofer’ i onda dalje.

Vesna Rakić-Vodinelić: Taj postupak protiv velikog broja okrivljenih, mislim da ih ima preko 80, je sada u fazi početka glavnog pretresa pred krivičnim sudom, a da nijedna odluka o tome nije donesena. I onda, razume se, morate sebi postaviti pitanje zašto se to dešava i da uporedite malo tu situaciju sa situacijom u okruženju, ne u nekim dokazano pravnim državama nego u našem okruženju, u državama koje otprilike sa vladavinom prava stoje relativno nisko kao i naša država. I onda ćete tu doći do sledećeg zaključka – za hrvatsku aferu ’indeks’ koja je otvorena na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, se saznalo jedno dobrih godinu i po dana kasnije od ove naše afere ’indeks’. Hrvatska afera je koliko toliko u nekoj fazi okončanja, tj. donesene su prvostepene presude. Kod nas je tek, ponavljam, otpočeo glavni pretres. I tu su se desile neke tako zanimljive situacije, ja sam o jednoj od tih situacija pisala i na sajtu Peščanika.

Naime, radilo se o tome da je postupak prema kolegi Oliveru Antiću, profesoru Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je takođe bio okrivljen u ovoj aferi, bio izdvojen, i da je određena nadležnost tužilaštva u Beogradu. Do tog izdvajanja došlo je zbog navodne povrede pretpostavke nevinosti i cela stvar se u njegovom slučaju odlikuje, za razliku od svih ostalih, dovršenošću, tj. u tom njegovom slučaju javni tužilac je povukao optužni akt, pri čemu ja ne znam kakvo je obrazloženje za to bilo dato, ali je ostavilo tako jedan gorak ukus neravnopravnosti u najmanjem slučaju ostalih okrivljenih pred kojima teče postupak u Smederevu. Tu se stvar ne da nije okončala nego jedva da je i započela, za jednog od aktera, međutim, ona je okončana na način koji je povoljan za njega, a da javnost ne zna niti je ikad bila obaveštena o tome šta je bila motivacija javnog tužioca da baš u njegovom i samo u njegovom slučaju odustane od krivičnog gonjenja. Što se tiče ovih ostalih okrivljenih, pre svega tu mislim na profesore Pravnog fakulteta u Kragujevcu, nezavisno od postupka, koliko je meni poznato, njima dobro ide, neki od njih su bili pred unapređenjem u više zvanje, nekima od njih je obnovljeno zvanje u kome su bili, i tu se jednostavno ništa ne dešava.

Tako da mi se čini da javnost ima pravo da postavi pitanje – koja je zapravo ideja onih koji su zaduženi za krivični progon, tu pre svega mislim na javne tužioce i na sud, da li im je ideja da postupak u tom slučaju zastari, ali čini mi se da je nekako vrlo važno da se javnost u to uveri. Nažalost, pošto naši predsednici sudova, koji bi bili najviše zaduženi da komuniciraju sa javnošću, veoma uporno ćute u ovakvim situacijama, mislim da vi novinari ne bi trebalo da im dopustite takvu upornost. I to je jedna afera koja ostavlja utisak svesne i namerne nedovršenosti, i naravno onda svako od nas ima pravo da konstruiše različite verzije o tome koji su uzroci te nedovršenosti. Evo, ja sebi uzimam slobodu da mislim da je politički uticaj onaj koji je dominantan za to da dođe do zastarelosti krivičnog gonjenja u ovom slučaju. Podsećam takođe na to da je jedan od razloga koji su inspirisali tzv. reformu sudstva u Srbiji, pre svega ovu masivnu zamenu sudskog kadra jednih sudija nekim drugim sudijama, navodno bio je inspirisan i time da se spreči zastarevanje krivičnog gonjenja u velikom broju slučajeva, što je bila karakteristika jednog dugog perioda koji je za nama, a izgleda mi da će biti karakteristika i ovog perioda koji je pred nama.

Čini mi se da je pažnju javnosti svojevremeno veoma mnogo privlačila i tzv. afera ’kofer’. U toj aferi se takođe, sem jednog od tih glavnih pretresa koji je odložen, ništa naročito nije desilo, ceo događaj se zbio odavno. I možda bi se mogle dati slične ocene povodom te afere kao što su dati i za aferu ’indeks’. Kada imate dugogodišnje situacije koje nisu okončane, morate sebi postaviti pitanje šta će se desiti sa otvaranjem nekih novih pravnih procedura koje se gromoglasno najavljuju. Ja tu pre svega mislim na jednu izjavu koja potiče sa vrlo visokog mesta, od samog predsednika republike, da je borba sa organizovanim kriminalom, a pre svega sa narko dilerima, sada toliko značajna, velika i opsežna u Srbiji da se može porediti sa vanrednim stanjem posle ubistva premijera Đinđića, odnosno sa Sabljom. Ako je u pitanju organizovani koruptivni kriminal, nezavisno od toga da li se radi o trgovini narkoticima ili o trgovini nečim drugim, ja sam i sama sebi postavila pitanje šta će biti sa nekakvim saznanjima do kojih je došao vaš kolega Jugoslav Ćosić u onoj već čuvenoj emisiji u koju se uključio Subotić, a emisija je bila intervju sa Medojevićem. Znate, meni se čini da je Jugoslav Ćosić zapravo našim organima gonjenja na tacni isporučio jednog mogućeg zaštićenog svedoka, koji bi se mogao meriti sa recimo svedokom Bagzijem po količini saznanja koji bi mogao imati o određenim koruptivnim, tako da kažem, delima. Naravno, tu se mora postaviti pitanje ko bi bio okrivljeni, i čini mi se da u tom odgovoru ko bi mogao biti okrivljeni, na osnovu onoga što je Cane rekao, leži i odgovor na pitanje zašto se ništa na tom području ne dešava uprkos najavljenoj novoj Sablji. Ništa se ne dešava zato što ti koji bi mogli biti okrivljeni predstavljaju jednu moćnu četvrtu vlast u državi koja je nastala stvaranjem tog tajkunskog sloja, za koji se ne može reći da ima mali uticaj.

Takođe, sve one mafije koje su bile proglašavane mafijama 2005, 2006. i 2007. godine, kao što je recimo stečajna mafija, duvanska mafija, kao što je tzv. mafija koja je bila vezana za neke sportske klubove, apsolutno nemamo nikakvih informacija šta se tu dešava, da li iko vodi postupak, da li je okončana istraga, da li se spremaju neki optužni akti. Umesto toga, stalno se najavljuju neke nove pravosudno-političke aktivnosti, ali ako one nemaju svoj kraj, onda je bolje i da ne pokušavate da ih otvorite nego da ih otvorite a onda da ne uradite ništa, jer u međuvremenu oni koji bi mogli biti okrivljeni bivaju zaštićeni mnogo više nego oni koji nisu prezumpcijom nevinosti. Tako da mi se čini da živimo u jednom pravosudnom provizorijumu, koji se svesno drži u takvom provizornom stanju, tu se mogu ne samo nazreti nego i sasvim jasno detektovati politički uticaji. Ako tako budemo nastavili, naše stvarne šanse da savladamo one standarde koji znače približavanje onome čemu navodno težimo, a to je EU, biće zaista mnogo manje nego što su bile pre nekoliko godina.

Lista neokončanih pravnih stvari se može proširivati, jer to nisu samo pravosudne stvari, to su i neke stvari koje imaju veze i sa politikom i sa pravom, tu recimo mislim i na najavljenu odluku o osudi genocida u Srebrenici. Ta odluka je delom posledica određenih političkih potreba, ali ona je delom posledica i mora biti posledica odluke Međunarodnog suda u Hagu, koji je kazao da je Srbija odgovorna zato što nije primenila konvenciju o sprečavanju zločina genocida. I pretpostavljam da je pravni razlog da se donese jedna ovakva rezolucija sadržan upravo u toj odluci. Sada prisustvujemo igrama, nedostojnim pogodbama, koje se sve vrte oko toga hoće li se upotrebiti reč genocid u rezoluciji ili se neće upotrebiti. Za mene kao pravnicu je sasvim jasno da je republika Srbija, bez obzira koji izraz upotrebila, vezana odlukom Međunarodnog suda u Hagu, koji je kvalifikovao, i to ne kao jedini međunarodni sud, zločin koji se desio u Srebrenici kao genocid. I uopšte ne vidim razloga da se parlament, koji je između ostalog jedno legislativno, a ne samo političko telo, uopšte bavi pitanjem kvalifikacije koja je već data i koja je obavezujuća.

Ovih dana čitamo fantastične naslove u novinama, kao na primer Dačić protiv genocida, tu je genocid bila reč pod navodnicima, a ja sam onda pomislila da je Dačić odista bio protiv genocida u vreme kada je možda na to mogao da utiče, pa gde bi nam sada bio kraj. I onda se tu koriste različita politička objašnjenja zašto ne treba upotrebiti reč genocid nego najstrašniji i najteži, šta ti ja znam, kakav zločin, pa se tvrdi da ako bi se upotrebila reč genocid, onda ta deklaracija ne bi bila prihvaćena tako široko u parlamentu kao kad se ta reč ne bi upotrebila. Pročitali smo, ja ne znam koliko je to tačno preneseno i koliko dotična ličnost to ozbiljno misli, da šef Napredne stranke Tomislav Nikolić tvrdi da njemu ne smeta upotreba reči genocid. Pa ako mi pogledamo da su DS i Srpska napredna stranka dve stranke koje su po ispitivanjima javnog mnjenja najuticajnije, imaju najviše pristalica, onda ne vidim kome smeta da se upotrebi ta reč genocid. I zaista bi za mene bio vrhunac kad bi jednoj stranci kakva je DS u percepciji velikog broja ljudi smetala upotreba te reči. Mislim da treba otvoreno postaviti pitanje šefovima te stranke ili šefu te stranke – da li ste vi ti kojima smeta upotreba reči genocid, a ako jeste, hoćete li nam objasniti zbog čega?

Ako bih htela da budem jako dobronamerna, ja bih rekla hajde, to je jedno društvo u tranziciji, u kojoj se svi akteri koji imaju nekakvu pravnu ili pravosudnu ulogu ne snalaze baš najbolje. Ja ipak mislim da u tom proizvođenju konfuznog stanja postoji i određena namera. Evo, recimo, uzmimo ceo ovaj slučaj sa poverenikom za ravnopravnost. Vidite, nevladine organizacije, njih preko 200, predložile su jednog kandidata, to je bio predlog jedne ličnosti koja ispunjava i formalno i sadržinski uslove za to mesto. E sad, neko nije bio zadovoljan tim predlogom i onda je posle isteka roka tu došlo do nekih drugih predloga. Imala sam prilike da razgovaram sa predsednicom poslaničke grupe DS-a o tome kakav će stav zauzeti nevladine organizacije ako DS predloži novog kandidata ili se meni bar čini da je to bio predmet našeg razgovora. I otprilike naš odgovor je bio da ćemo ga mi porediti sa našim kandidatom, i ako budemo zaključili da je kandidat koji je ranije predložen bolji, da se nećemo ustručavati da to otvoreno kažemo. Sada dolazi do kandidature koleginice Nevene Petrušić, koja je dekanica Pravnog fakulteta u Nišu, inače moja koleginica, predaje isti predmet koji ja predajem, ja je znam i lično, a poznajem i radove koje je napisala, ništa nemam tu da kažem u pogledu njene stručnosti za ovu našu zajedničku disciplinu, ali su se pojavila neka vrlo neprijatna saznanja. Prvo je saznanje o tome da se na niškom Pravnom fakultetu, a to nije nikakva novost, to je poznato već nekoliko godina, jednog četvrtka u mesecu održavaju tribine i da nažalost uglavnom tribine organizuju desničarske organizacije. Jedna od tih tribina je bila posvećena promociji jedne knjige koja negira da je u Srebrenici izvršen genocid. Ja ne mogu da stavim koleginici na teret da ona deli te ideje, ali budući da sam i ja dekan jednog fakulteta, ono što bih svakako uradila, ako su to zaista studenti organizovali, ne bih im zabranila, ali bih sakupila svu svoju snagu da dođem i da im kažem da mislim da to što rade nije dobro, da način na koji se pristupa toj temi ne priliči jednoj visokoškolskoj instituciji. To bi bilo najmanje što bih bila spremna da kažem, ona je smatrala da ne treba da bude spremna za tako nešto.

Ono što mene strahovito pogađa jeste da vi sada predlažete jednu osobu za takvo jedno mesto sa ipak jednom hipotekom, moramo reći da je to hipoteka, koja je poznata velikom broju ljudi, i da to predlaže baš ona stranka koja je dobila izbore tvrdeći da je njen prioritetan cilj odlazak u EU. Sa druge strane, krajem 2008. godine EU je donela jednu okvirnu odluku, to se tako zove, o kažnjavanju osporavanja zločina, to je odluka koja je objavljena u Službenom listu EU i o toj odluci se gotovo ništa nije pisalo u Srbiji, ne samo u medijima nego, koliko sam ja mogla da vidim, ni u stručnim časopisima. Ako EU od svojih članica zahteva da do kraja novembra ove godine ugrade u svoje zakonodavstvo osporavanje holokausta i drugih sudskih utvrđenih ratnih zločina kao krivično delo, kažnjivo od godinu do tri godine zatvora, a vi dozvoljavate da se takva jedna radnja koja bi se mogla okvalifikovati, kada bismo mi imali takve zakone, kao krivično delo, neskriveno dešava na jednoj visokoškolskoj instituciji i onda predlažete onoga ko rukovodi tom visokoškolskom institucijom za takvo jedno mesto, pa šta vi onda u stvari radite? Pri tom, ja ne prebacujem koleginici, njen politički stav je njen stav, ali šta onda ta DS radi, kakvu nam poruku šalje? Šta je ovde zapravo prioritet? Ako ste već proklamovali takav cilj, zbog čega onda preduzimate radnje koje su suprotne takvom jednom cilju? S druge strane, ja sam imala prilike da vidim i na sajtu odluke poverenika za informacije od javnog značaja i odista ne mogu da razumem savet tog Pravnog fakulteta u Nišu, koji pokušava da je zaštiti, pa se okrivljuju dva profesora da su odala nekakvu tajnu, a to uopšte nije tajna, to je javna stvar. Pa poverenik za informacije od javnog značaja, koji je nadležan da vam kaže šta je informacija od javnog značaja a šta nije, rekao je da je ovo informacija od javnog značaja, i u čemu je onda problem? I zašto je to sve bilo potrebno? E, to ja vidim kao jedan od dokaza da ova konfuzija, da ne upotrebim neku težu reč, nije samo rezultat te naše tranzicije i nesnalaženja u toj tranziciji nego da je rezultat svesne političke proizvodnje. Ako mi hoćemo da pristanemo na tu svesnu političku proizvodnju, pa što bi rekli, svaka nam čast i daleko nam lepa kuća. Ako nećemo da pristanemo na tu svesnu političku proizvodnju, pa hajde onda da vidimo na koji način možemo da pritisnemo one koji svesno proizvode takvu jednu konfuziju, da počnu da se bave svojim poslom.

Znate, posao nijednog političara nije da proizvodi konfuziju koja može da ugrozi jedno društvo, jer ova konfuzija je već postala suviše teška za podnošenje. Ona je, pod broj jedan, jako skupa a ovo je jedna siromašna država. Pod broj dva, ona pored svih ostalih nesigurnosti izaziva jednu priličnu dozu nesigurnosti i anksioznosti, ona ne doprinosi ugledu ove zemlje i ona je, hajde da upotrebim rečnik u koji se svi kunu, duboko nepatriotska. Znate, nisu patrioti oni koji dođu pa se deru na utakmicama, patrioti u ovoj zemlji su oni koji se bore za nekakav njen mic po mic napredak. I da li u tom pogledu možemo one koji rukovode ovom zemljom da nazovemo patriotima? Ja se bojim da ne možemo. Jedno je busati se u manje ili više rutave grudi i tvrditi za sebe da je patriota, a drugo je prestati da proizvodiš konfuziju i početi da preduzimaš bilo kakve konstruktivne korake da bi se ta zemlja milimetar po milimetar izvlačila iz jednog lošeg stanja u kojem se nalazi, u kojem većina ljudi ne veruje ništa državi u kojoj živi. To je jedno stanje teškog nepoverenja građana u sopstvenu državu. E sad, vi možete da nazivate to nepoverenje nepatriotizmom, ali ja mislim da je to, prvo, netačno, a drugo, strašno glupo, jer onda veliki broj ljudi nisu patriote.

Svetlana Lukić: Govori urednik E-novina Petar Luković.

Petar Luković: Pitaj me zašto nisam govorio još pre tri nedelje, hajde, to me pitaj. Zvala si me.

Svetlana Lukić: Zvala sam te, šta se dešavalo?

Petar Luković: Mene je seča platana potpuno ubila. Znaš, u životu imaš jedno deset strašnih događaja, to su neke smrti, neke privatne, užasne stvari. Mene je seča platana užasno pogodila, kako god to nekom smešno izgledalo, pazi, Pera ekolog, to izgleda stvarno smešno, ali kako da ti kažem, to je jedno strašno iskustvo. Postoji samo jedan razlog. Naime, ja živim na Zvezdari, to svi znaju, ja se predstavljam kao čovek sa Zvezdare i izbegavam da koristim ime Beograd i izbegavam da koristim ime i države. Bilo je kongresa i konferencija na kojima je pisalo – Petar Luković, Zvezdara, to sam koristio kao jednu vrstu alibija protiv ove države. Kad je počela ta cela priča o platanima stvarno sam bio potpuno bezbrižan. Znaš, kao da ti je neko rekao sada – planiramo da srušimo Beograđanku i da srušimo zgradu Narodne banke i da posečemo Tašmajdan. Ti kažeš sebi – pa, jebi ga, to je stvarno nemoguće, to su neki idiotluci. Onda kad je to počelo da bude stvarno malo ozbiljno onda kažeš – jebote, stani, čekaj, neće valjda…

Onda pretpostavim, ma biće nekih TV emisija, pa će neko da se javi, pa okrugli stolovi, pa će novine da pišu, pa će neka javnost da se seti gde živi, pa će ti ljudi sa Bulevara naravno da kažu – pa, čekaj, to je nemoguće. Pa, onda očekujem otpor, to sve raste onako kao nekakva ludačka nada i kako dani prolaze ti onda ustvari shvatiš da to postaje sve luđe. I onda jednog dana kad je posečeno to prvo drvo, pa ona tri dana pauze, Čeda Jovanović je kao rekao – ne damo mi to. Pa su Čedu ubedili i onda shvatiš, jebo te bog, počinje onih 5-6 dana onog klanja – masakr na Bulevaru. Hajde da budem užasno iskren, preživeo sam sve, devedesete godine i priče o ljudima i Srebrenicu i sve, naravno, ne mogu da poredim drveće i ljude, to je kretenski potpuno, ali ovo je 2010. godina kada rata više nema, nemamo ni Miloševića, ali imamo Đilasa. Cela ta ideja o tome da je jedan čovek u stanju da napravi takvu vrstu zločina, takvu vrstu pomora je strašna. Ali je još strašnija jedna stvar, ovo je prvi put, evo, za zadnjih 5-6 godina, računajući i vreme Koštunice, da imamo cenzuru u svom najgorem obliku. Pazi, seče se 431 komad platana na Bulevaru, testere rade ceo dan, kordoni milicije ceo dan su tu, nijedan medij, ali pazi, nijedan medij o tome ne izveštava, sem E-novina, Peščanika i bilo je par blogova na B92. Pazi, niko ništa ne objavljuje, jebote, to se ne dešava uopšte.

Zamisli da u Parizu krene neko da seče drvored na Šanzelizeu. Pa, gradonačelnika bi obesili na prvom drvetu. Nemam čak ni primer da ti dam, kako da ti dam primer kad to niko nije radio? Dobijamo pisma iz Kanade, iz Amerike, ne možeš rođeno drvo jebano u tvom dvorištu da posečeš ako ima obim 12 ili 15 cm, ne smeš da ga posečeš. Ne, bre, čoveče, ovaj je posekao šta je god mu palo na pamet. Da mu je palo na pamet da sruši ceo Bulevar srušio bi, da je rekao – betoniraćemo Vukov spomenik i Tašmajdan, nikom ništa. Ali ta vrsta cenzure u državi kojom rukovodi Tadić, odnosno Đilas je neverovatna. Ako broj 2 u ovoj zemlji može da napravi takvu vrstu cenzure, bog te jebo, šta može da napravi broj 1 ili neko od njegovih savetnika? Pazi, koja je bila uloga gradske televizije Studio B, koji ovih dana slavi 40 godina, pa, kako vas nije sramota? Pa, kako vas nije blam, pizda vam lepa materina, kako vas nije blam da gledate sa one Beograđanke, gledate to i da ne pominjete Bulevar? O svemu ima, o Batočini, o Batajnici, o Lazarevcu, o pizdi materini, o kanalizaciji – svaka cev iz koje je govno izašlo je bilo na televiziji. Jebote, kilometri i kilometri Bulevara nisu pomenuti kao da ne postoje. Pa, koja je to vrsta zastrašivanja? Pa, izvini, šta se to desilo i sa B92 i sa Politikom i sa Danasom i sa Večernjim novostima i sa svim mogućim medijima? Pa, jebem ti, serem ti se na medije. Pa, jebote, da, nemam pojma, da je neko postavio eksploziv pod neko drvo pa bi to bila vest, a kamoli da neko uništi onako nešto, i to zbog čega? Pa, svi znamo zašto i zbog čega. Iduće godine proći ćeš Bulevarom, pogledaćeš gore Miškovićeve, Bekove, otkud znam, šoping molove, radnje, bez ijednog drveta, super, ali šoping na sve strane. Ići ćemo kroz klanac, biće klanac Kolorado, zgrade levo i desno i ti sad gore ideš, pičiš gore, staklo, beton… Nije pitanje ekologije, ja sam baš onako operisan od ekologije, to je jedan primer cenzure i vlasti u ovoj zemlji. A ta cenzura se, pazi, sprovodi za platane, a zamisli kako bi tek bilo na nekom drugom nivou.

Pazi, ovo nije bilo u vreme Miloševića, izvini, ovo se ne bi desilo u vreme Miloševića. Ljudi bi iz čistog inata, iz pizme, bole ih ona stvar za platane ali bi izašli da kažu – e, ne može tako, siguran sam. Aleksandar Vučić kao eventualni gradonačelnik Beograda ne bi nikad smeo ovako, ovde je Đilas uspeo da prepozna ono što ja nisam mogao da pretpostavim, a to je da ima posla sa stokom. To nisu građani, izvini, to je stoka. Ta ista stoka se pre neki dan potukla u Knez Mihailovoj ulici gde je taj isti Đilas, taj drvoseča, delio neke biljke, smreču, beli bor, neke male biljkice, valjda sa savetom – čim porastu, seci, nemoj sad ovako. To se pobilo, bre, to se pobilo da uzme biljku. Mislio sam stvarno makar taj svet koji živi na Bulevaru, pa će makar da ih gađa kamenjem, da im baca vruću vodu, da im obara one merdevine, da ih gađa kamenicama, pojma nemam šta. Jebote, došli majstori da seku a građani kažu – majstore, jesi za kaficu? A onda će da pišu u pismima – jao, mi letos na 40 stepeni bez hladovine, ubi nas sunce. Mrš, pička ti materina…

Tek sad vidim na šta liči Bulevar, bog te jebo, na šta to liči, pa to je katastrofa. Lepota drveća je u tome što je sakrivalo istinu. Ćuti, jebote, bilo je drveće fenomenalno pa nismo videli kako to izgleda. Sad izgleda strašno. I povrh svega sad taj drvoseča traži pare od socijalno odgovornih kompanija da izgrade drvored. Pazi, ubijem ti nekoga i onda tražim pare od tebe da to nadoknadiš. Neverovatno. Pazi, neko pismo protesta, neki znak, neka pobuna, neka partija, neka stranka, neki NGO da je nešto rekao, i LDP, pre svega LDP. Hajde, gde ste vi bili? Da li je Čeda Jovanović prošao nekad Bulevarom? Pa, Nenad Prokić, koji je bio moj prijatelj, pa on živi na Bulevaru. Pa, kako vas nije blam, kako vas nije sramota, bre, pizda mu materina? Šta, ubedio vas Đilas da je sve trulo? Pa, mislim, onda ste konji. Mislim, šta na kraju ja kao jedinka u ovom gradu, šta ja sad da mislim o ovom gradu? Sve rušiti, sve betonirati, ma, boli me dupe, ruši sve, sve uništi, sve, ništa niko nije zaslužio u ovom gradu, ama ništa. Ali Đilas je pametniji od mene hiljadu puta, čovek je fenomenalno procenio sa kakvom stokom ima posla.

Beograđani su stoka, izvini, mogu da kažem još jedanput? Beograđani su stoka, to nisu građani, to je jedan tor. Jebote, neki čovek u Australiji se lancima vezao mesec dana da država ne iseče taj platan, šta li je već tamo, eukaliptus. Platani su samo povod, hajde, jebeš platane, pobijeno je toliko sveta, ubijeno, uništeno sve, platani su stvarno na nekoj rang listi važnosti možda poslednja stvar, naročito za ljude koji nisu iz Beograda. Šta nekog koji živi u Pirotu ili Kragujevcu boli dupe za platane. Nije poenta u 431 komadu drveta, poenta je u bahatosti, u oholosti, u tom pokazivanju vlasti, da mi možemo sve što nam padne na pamet. Teofil Pančić je u nekom tekstu o meni rekao da Pera Luković još uvek veruje da devedesete nisu završene. Ne samo to, ja mislim da su devedesete tek počele, ovde je sve otišlo u pizdu materinu. Ovde se licitira milionima dolara, korupcijom, parama, konsultantskim uslugama, tužbama… Ej, bre, samo pogledaj ovo, Cane, Tijanić, Manja Vukotić, Mišković, Beko, ko je šta kupio…

Šta je glavni hepening u Srbiji ovih dana? Došla žirafa u Jagodinu. Ministar ekonomije u zemlji koja je jedna od najgorih po svim elementima, i po zaduženju i po produktivnosti i po izvozu i po uvozu, po čemu god hoćeš prisustvuje tom dolasku. Njemu je glavni posao da ode u jebenu Jagodinu i vidi žirafu. Ceo život je stao u Jagodini, škole nisu radile, saobraćaj zaustavljen, hiljade građana su došli da vide žirafu. Pa, bog te jebo, šta bi bilo da je došao slon? Pa, nemojte me zajebavati, stvarno, Dinkić kaže – ako dete iz Beograda može da vidi žirafu, što ne bi moglo i iz Jagodine. Pa, dobro, šta ako ne vidi žirafu, šta će od njega postati, član G17 plus, u pičku materinu, retardirani. Jebala vas žirafa. Ništa nemam protiv životinje, simpatična je, visoka i vitka, ali stvarno nemojte… Mislim da li je to stvarno glavni hepening u ovoj zemlji? Svečano otvaranje žirafe! Da li si ikada u životu čula da se u nekoj zemlji skupilo 4000 ljudi da dočeka životinju? Pa, još i sa ministrom? Pa jebote, šta je sledeće? Ne razumem, jebo te bog. Kad dođe neki paun iz Afrike koliko će biti ljudi? Poremećeno potpuno, pa je l’ imamo neke druge, možda bitnije stvari u ovoj zemlji, jebote? Ne znam, izgleda da nemamo. Manojlo Vukotić iz Večernjih novosti, jebo te bog, uzima pare za prodaju rođenih novina i ništa. Cane iz Ženeve piše za Tijanića, za Beka, za ovog gore… Ništa… Ali ta vrsta cenzure u DS medijima, a svi su DS mediji, 99% su DS mediji, je tako ogromna, kao za platane. Platan je proba za sve i prošli su. Ja više ne mogu da se setim, kunem ti se, svaki dan po jedan skandal. Vidim u gradu onog Davinića, pa se setim, šta bi stvarno sa onim satelitom. Pogledam u novinama, neko nam traži, Izraelci valjda, otkud znam, 45 miliona dolara, pa se onda setim šta je Dinkić rekao – Davinić je bio vaš izbor, kaže – ne, ne, on je u to vreme izašao iz stranke. Sad će biti – žirafa će verovatno postati član te stranke, pa ako napravi neko sranje – izašla je iz stranke G17 plus. Ti svakog dana imaš 10, 15, 20 ne skandala, nego takvih priča koje bi svaku državu potpuno poremetile. Pa se slučajno setim Mileta Dragića pošto sam ga gledao na RTS-u neki dan kao velikog privrednika koji pomaže naše ljude u dijaspori. Kao da ništa nije bilo, pa je l’ se sećaš kad je Dinkić došao na konferenciju sa šlemom maltene, pa rekao – pa, ovi uradili to, pa milioni, pa mi platili to, pa sud… Jebem mu mater, otkud znam šta je sve bilo. Zemlja se potpuno rasparala, potpuno živi neki život koji uopšte ne mogu da objasnim, razmeš, čak nemam ni reč, ne mogu uopšte da budem smiren i da budem, hajde da kažem, intelektualno kurtoazan da nađem definiciju nečega, nemam pojma.

Neki dan se setim, jebote, šta bi sa vakcinom? Zašto sam se setio, gledam ujutru jutarnji program na RTS-u, vidim spot, kaže – podignite rukav. Čekaj, jebote, kakav rukav, zbog čega da podižem rukav? Vakcina, pa čekaj, mart, jebo te bog, pa šta bi od onih 9 miliona bolesnih, 8 miliona u teškim uslovima, 4 miliona mrtvih? Prošlo, nikom ništa… Mislim, je li neko dao ostavku? Je l’ se neko izvinio? Ne, nego je pre mesec dana Tomica Milosavljević, my favorite, rekao – ništa se ne menja u našoj strategiji, mi i dalje treba da uzimamo vakcine. Do kad? Večno? Forever? Pa, mislim, stanite, bre ljudi, aman, šta god da uzmeš, ali šta god da pipneš, čega se god dotakneš je trulo. Pitanje benzina, pitanje Večernjih novosti, nafte, Borisa Tadića… Znaš, gledam sad Tadića u Opatiji, kaže, kad je čovek blizu mora mora da ga vidi iz blizine, to mu je bila glavna izjava. To je takva banalizacija svega, šta god da uradi to je banalno. Prošle nedelje cela panika hoće li u Sloveniju, neće li u Sloveniju, hoće kaki, neće kaki, ako on kaki ne može drugi da kaki, ako ovaj drugi kaki on neće da kaki. Ej, stvarno da popizdiš, kaži idem ili ne idem, ali nemoj zajebavati deset dana. Dobro, na kraju ne ode, u redu, ne, tog dana kreće neverovatno medijsko spinovanje. Prva vest na B92 – prekinuta konferencija, malo pročitaš, prekinuta jeste, ali zašto – zbog kafe pauze, jebote. Pa se neko setio da nije prekinuta, nego naglo završena, sa čuvenom brojkom, konferencija je završena 45 minuta ranije. I u svim izveštajima tih jebanih 45 minuta, što je ključni dokaz kako je to otišlo u pizdu materinu. Pazi, molim te, Srbi i vreme, ajmo da kažemo – Srbi i tačno vreme, mi zameramo nekome što je nešto završeno ranije ili kasnije. Zamisli nekim slučajem da je konferencija završena 45 minuta kasnije, tek bi onda bilo – pa, da, nisu mogli da se dogovore, došlo je do sukoba pa su morali da poduže sednicu. Kad je ranije, ne valja ranije, kad je kasnije, ne valja ni kasnije, ali ne, pošto Tadić nije bio i Srbija nije htela da bude to je sve otišlo u pizdu materinu, propalo je, evo, nije došao ni Evropljanin Rompuj. Mi dakle, živimo u nekom svetu koji je medijski irealan, koji veze nema sa stvarnošću. Sve ovo što ti vidiš na televiziji, u medijima, u štampi, na radiju, to veze nema sa stvarnošću. Ja ne znam ko to uređuje, možda Šaper, možda Krstić, možda sam Tadić, pojma nemam, ali uređuje na takav način, kako da ti kažem, da pokušavaju da te naprave budalom. Ja to primećujem, ali Beograđani i gomila sveta uživa u tome, oni vole kad ih on pravi budalama.

To je ta perverzija, što ih više pravi budalama oni više glasaju za njega. Gledao sam neke rezultate po nekim lokalnim izborima, nije važno, ubi, jebote, ubi, ali sve je totalno van pameti. Beograd, sutra da budu izbori – Đilas 80%, doći će građani i reći će – celog smo života želeli da se sklone ti glupi platani. Znaš, ako ti Đilas kaže da je razlog što su isečeni platani sledeći događaj – u Novom Sadu palo drvo na neku ženu, u Vršcu pala grana na nekoga. Pa, čekaj, zašto ne idemo dalje, na Filipinima u prošlom veku na stanicu je pao isto neki, pojma nemam, eukaliptus, pa palma pala u Australiji na Aboridžina i ubila familiju. Šta je poenta? Poenta je što će neka budala da kaže – pa, da, vidi stvarno, on brine o našoj bezbednosti. Pazi, već glup narod, postaje još gluplji. Da li je to mogućno? U Srbiji je mogućno. Živimo stvarno u nekom komediteatru, znaš one perverzije, gde te stalno nešto ubeđuju, jebote, kao ništa ne pada, nema kiše, a svi ovi nose kišobran, guraju se s tobom, pa ništa ne pada, nema šta da brinete, sve je u najboljem redu.

Kao što imaš jednog Tadića koji onako izgleda kao neki ludak i priča nešto bezveze, imaš i jednog vrlo determiniranog, odlučnog Vuka Jeremića koji pokriva 50% stanovništva, koji govori u njihovo ime. Dakle, to je Kosovo, ali ta činjenica da on govori o Kosovu na takav način da ima podršku od svakog fašiste, od svakog naciste. Pa, sto puta kažem – pa, ne može on to Kosovo da izmesti, da ga odnese na neko ostrvo, jebo ga bog, to je tu, ima svoje granice i tačka i gotovo. Mogu da kažem glasno ono što niko neće da kaže – Srbija se na jugu graniči sa Kosovom. Da li Kosovo treba priznati? Da, bezuslovno, zato što nećemo sada da ga priznamo, ali ćemo ga priznati kroz 10, 15, više ne znam koliko godina. Šta hoćete, ne razumem, koja je stvarno ideja, šta znači to – Kosovo je Srbija, keve ti, neka mi neko kaže. Hoćemo da pobijemo sve Albance, da ih isteramo, kako može to da bude Srbija? Pa, ne može da bude, to je naš južni sused. Žao mi je što menjam geografiju, žao mi je što menjam politiku, ali Srbija ima dva južna suseda – Makedoniju i Kosovo. Hajde, neka me neko demantuje da ih nemamo, ako nemamo, izvini, neka Borko i Vuk sutra odu u Prištinu, neka prošetaju, neka objasne ljudima da nam nisu susedi. Baš bih jako voleo da im kažu to, hajde da vidimo i to. Pa, nemoj, mislim, kakve su to priče – mi nikada nećemo, to je uvek naše, tu su naši manastiri… Bilo sve to, gotovo, završena priča, ne pomaže nikakva kuknjava, pomirite se, gotovo. Žena vam je otišla, razveli ste se, našla je drugog, tačka, gotovo, nikad vam se više neće vratiti, shvatite to. Kako to da nekome objasniš? Neko umre, više ga nema, ali ne možeš da ga vratiš. Ali mi imamo ovog ludaka za ministra, jebote, kako da ti kažem, ide po Pakistanu, pa ide malo na Tajland, pa, ne znam, u Japan, pa u Laos. I to su kao veliki uspesi. Mislim, bole njih dupe i ona stvar ih bole za Kosovo, oni nemaju pojma ni sa kim razgovaraju. Pa, verovatno kad vide ovog čoveka kažu – hajde, pristajemo na sve, samo neka ode što pre, jebote. Pa, o čemu taj čovek priča, pa kako ga nije blam, jebote? Pa, svako njegovo putovanje košta bar 10 – 20.000 dolara, pa daj to, jebote, nekoj bolnici. Jesi bio, Jeremiću, u nekoj bolnici, jesi pogledao kako izgledaju naše bolnice? Pa, daj jedne Filipine za jednu bolnicu, pa kupi vrata, prozore, kupi posteljinu, pizda mu materina. Ti si tamo održao govor i rekao si da smo mi naslednici Titove Jugoslavije, kako te nije blam, bre? Jesi čitao šta su pisali o Titu i o Jugoslaviji devedesetih godina? To je bila tamnica naroda za Srbiju, jesmo to govorili? Ne, sad kad nam treba Tito, Tito je super. Politika ’91. godine piše da su Tito, Krleža i Hitler išli u isti razred, u istu školu. Stani, bre, taj koji je pisao bio je na nekim specijalnim vrstama droge, to je bilo izdanje za unutrašnjost zato što tu može da prođe. Ne potcenjujem, ali oni znaju gde mogu da prođu. I sad mi govore o Titu, kao, mi moramo da nastavimo nesvrstane. Da je neko pomenuo nesvrstane ’93. godine pa ubili bi ga ovde, ne, sad je to potpuno legitimno, normalno, mi nastavljamo tamo gde je drug Tito stao. Hoćemo ista preduzeća po Libiji, po Iraku, po Iranu, isto Energoprojekt, pa mi i Hrvati, pa zajedno, pa tenkove… Pa, ne može više isto. Pa, izvini, zemlja iz koje ti govoriš tako, tvoja Srbija je to zajebala. Ko je srušio Jugoslaviju? Nisam je ja srušio nego Srbija je srušila.

Čoveče, kako da ne poludiš, izvini, kako da ne poludiš. Nisam ponekad siguran šta je java, šta je san, nisam siguran. Zašto? Prošle nedelje okrenem drugi program uveče RTS-a, Tijanić, emisija Život i delo Vladislava Jovanovića. Vladislav Jovanović, čovek koji je 1. juna 1992. godine rekao da sankcije neće trajati duže od sedam dana. Sinoć na Košavi gledam Živadina Jovanovića, bog te jebo, koji se ne slaže sa četiri principa spoljne politike, a mislim da ih ima pet. Prošle nedelje sam gledao Boru Jovića na televiziji, bila je Mila Štula, na TV Palmi je bio Slobodan Jovanović, urednik Politike Ekspres, najekstremnijeg, fašističkog lista, potpuno najnormalnije. Juče u Pravdi ide izjava nekog Rusa na godišnjicu bombardovanja, u kome kaže da će ko pogleda u nebo večeras videti krst na nebu, a u krstu će biti lik Slobodana Miloševića koji će vaskrsnuti, ponovo pokrenuti i voditi Srbe. To je prvi deo izjave, a istovremeno kaže – to neće biti prvi put da se lik Slobodana Miloševića pojavljuje u javnosti u Srbiji. U nekoj kafani pojavio se lik Slobodana Miloševića na tostu, a lik Mire Marković bio je na pici. I publika mrtva ozbiljna čita u Pravdi. Pa, čekaj, kad to pročitaš, jebote, kažeš – oprostite, mogu li da napustim ovu ludnicu?

“Ovo, ovo je Balkan”, Milan Stanković, Ksenija Pajčin… Ta, kako se zove, Ksenija Pajčin uopšte nije bitna. Pazi, novine kao Blic, pa to je bilo ubistveno celih deset dana. Ako ti praviš tiraž 10-15 dana na tome ko je koga ubio, ko je sahranjen uz Bolero, šta kaže uplakani Karamela… Izvini, kad počinješ rečenicu – ja sam je najviše voleo, meni je strašno, povlaka, kaže sa suzama u očima Karamela. Pa, kako da se ne smejem, izvini, molim te. Znaš, kako da ti kažem, i ta smrt, strašna jedna stvar, užasna, ta priča ti pokazuje u kakvom društvu živimo. Živimo, jebote, na leševima, to je lešinarenje najgore vrste. Blic je 10 dana gurao tu priču, pa više nisu znali šta će, pa prijatelji, pa rođaci, pa majka, pa otac, pa više ne znam, pa uplakani, pa suze, pa mrtvački kovčezi…. Mislim, kako vas, bre, nije blam, jebo te bog, pa stan’te malo, jebiga, pa je l’ ima negde neka granica. A u međuvremenu šta, gde je Vukotić, gde je Mišković, gde je Beko, gde su siromašni, gde su narodne kuhinje, gde je činjenica da se za 110.000 evra sutra u Kragujevcu počinje da se pravi džinovski krst… Mislim, izvini, je li to vest? To je versko ludilo. Isti Kragujevac koji nema para da podigne narodnu kuhinju, ej, bre, prave krst od 18 metara. Ali ovo sa ubistvom ove žene je potpuno neverovatno. Ranije sam se bavio estradom i pisao sam o svemu i svačemu stvarno, ne pamtim da je ikad, ali ikad u životu ovako bilo.

Ljubavi, ako nismo imali jedno 20 takvih sličnih zločina iz strasti zadnjih možda godinu dana – ubio ženu, pa ubio sebe, pa pobio komšiluk, pa se ubio, pojma nemam, ubio sebe, pa posle onako mrtav ubio ostale, pojma nemam, svašta… razne su kombinacije. 20 takvih primera je bilo, to je počelo i završeno je u nekoj vesti, a u ovom primeru je svako imao tu patološku potrebu da živi na krvi ili na lešu. Još on Crnogorac, ona odavde, pa ljubomora, pa estradna zvezda, pa visoka, pa lepa, pa on sportista… Kako te Veseline Simonoviću, glavni uredniče Blica, nije sramota 10 dana da puštaš ovo. Pa, čekajte, ljudi, aman… Hajde sada da pitam, hajde da ne poredim, a jeste imali o platanima, hajde da se vratimo na početak, jeste imali možda priču o platanima? Ne o drveću, nego o političkoj odluci, o mahnitosti ludaka, o poremećenoj ličnosti koja je to odlučila, o takođe jednom ludaku i jednom zločinu. Jeste to možda imali? Pa, niste imali. A zašto niste imali? Budući da Ksenija Pajčin i ovaj nesrećnik nikom nisu plaćali onda mogu da budu žrtve. Da su živi i da mogu da vide šta su uradili s njima ja mislim da bi se ubili još jedanput. Sve ovo drugo što je bitno, i dalje stoji u izmaglici, Mišković je tu gde je bio, Beko je tu gde je bio, Manja Vukotić je tu gde je bio, Tijanić je tu gde je bio, Boris Tadić je tu gde je bio, Krstić i Šaper su su njim u Opatiji, Vuk Jeremić je negde, otkud znam, ne zna ni on gde je. I Kosovo je tamo gde je. Samo mrtvih nema, nema platana i kako da ti kažem, nema nikakve vizije. Nije što sam pesimista, ali stvarno, iskreno da ti kažem, kad me neko pita šta misliš šta će biti, pa kako da ti kažem – neće biti ništa.

Nemaš na koga da se osloniš, nemaš više kome da veruješ. To je sve diglo ruke, predalo se, ne postoji više nijedna tema u ovoj zemlji koja može da natera 20 ljudi da izađe na ulicu povodom bilo čega. Dobro je da sam živ, dobro nisam poludeo potpuno. Niko od nas nije normalan, mislim, ja najmanje verovatno. Niti imam šta da izgubim, niti nešto posebno mogu da dobijem, ne mogu ništa. Ja ne znam da li je Srbija ikada u zadnjih sto godina izgledala gore nego što danas izgleda. Po prvi put u svojoj istoriji Srbija nema nikakvu opoziciju, ovde je zemlja u kojoj su svi na vlasti. Znaš šta, nama preostaje da živimo svojim malim životima, da ti i ja ovako pijemo, pričamo, udaramo se glavama i kažemo – jebiga, strašno. I onda se rastanemo pa idemo svojim kućama i gotovo. Mislim, biće mi lakše da se malo ispričamo, lakše mi je kad napišem tekst, ali kako da ti kažem, biće samo gore i samo odvratnije. U ovoj zemlji se ne zna ko je gori, da li birači ili birani.

Znaš, jedni su uplašeni, glupi, primitivni, neobrazovani, a ovi drugi bahati, lažovi, pohlepni, pokvareni, i u suštini su se našli. Imaš, kako da ti kažem, imaš taj odnos, kao u pesmi Depeche Mode, jebiga, imaš Mastera and Servant, jebiga, tu su sve podelili, ali se divno slažu, robovi su srećni, gospodari su zadovoljni što ne daju previše, svi su zadovoljni. Ustvari, Srbija je jedna srećna zemlja u kojoj su svi u kurcu, ali su svi zadovoljni, sem nas nekoliko, ali mi nismo normalni, pa se nama može oprostiti – za sada.

Svetlana Lukić: Dok se naš predsednik još uvek nećkao da li da ide na skup u Sloveniju Ljubomir Živkov mu je da ga ohrabri da se sretne sa svojim kosovskim kolegom poklonio Načertanije Srbije i UNMIK Kosova za 21. vek. Ljuba je za vas pročitao svoje Načertanije da čujete kako bi bilo lako i lepo živeti sa Albancima.

Posle Ljube Živkova sledi podsećanje na to kako je zaista bilo ružno i gadno. Prepoznaćete vesti B92 iz 1998, patrijarha Pavla, Mimoza Ahmetaj će govoriti, Dževdet Doda, pokojni vladika šumadijski Sava Vuković, gospođa Pavlović iz Topole, Vasa će pevati Tamo daleko za vreme bombardovanja, sajber monah Sava koji je danas u Dečanima, Borka Pavićević, Nakibe Keljmendi. Čućete i kako je pevalo Zabranjeno pušenje na koncertu za vreme bombardovanja i Tom Waitsa. Ali prvo da čujemo utopijsko Načertanije Ljube Živkova.

Ljubomir Živkov:

1. Republika Srbija je zajednica srpskog i albanskog naroda te nekolikih manjina koje su međusobno ravnopravne a koje se opet drže na pristojnom odstojanju od konstitutivnih naroda.

2. Zvanični jezici u Republici Srbiji i UNMIK-Kosovu su albanski i srpski; stanovništvo se u školama, bogosluženju, parničenju, venčavanju, razvođenju i drugim procesima vezanim za državnu upravu služi kojim mu drago jezikom; pravo na upotrebu vlastitog maternjeg jezika te narečja imaju i manjine, iako bi im bilo pametnije da se priklone jednom ili oboma jezicima dveju ravnopravnih većina.

3. U Republici Srbiji i UNMIK-Kosovo latinica i ćirilica ravnopravne su, kao što su pisana slova ravnopravna sa štampanim.

4. Iako je država odvojena od crkve, Republika Srbija i UNMIK-Kosovo brinuće neodvojno i neodustajno o bogomoljama albanskog kao i srpskog naroda (makar jedan narod ne imao nijednu fresku dragu Unesku); ravnopravne bogomolje ravnopravnih manjina Republika Srbija i UNMIK-Kosovo prepuštaju platežnim mogućnostima same sve u svemu malobrojne pastve koja neka vidi šta će.

5. Najviši organ vlasti i društvenog samoupravljanja u Republici Srbiji i UNMIK-Kosovu je dvodomna Narodna Skupština-Asambleja Kombëtare sa sedištem u Kraljevu (Mbret). Severni dom čine sedamdeset poslanika, Južni trideset pet (nazivi „gornji“ i „donji“ razume se ne dolaze u obzir), pri čemu se glas svakog poslanika Juga računa dvostruko. Ukoliko se demografska slika promeni ili naglavce obrne, broj albanskih i srpskih poslanika se u skladu sa tim menja: uvođenjem preciznog koeficijenta za manjinski živalj predupređuje se tzv. preglasavanje za kojim u budućoj državi zapravo neće biti ni potrebe.

6. Predsednik/Presidenti Republike Srbije i UNMIK-Kosovo bira se na tri godine i ne može biti ponovo biran jer ga naizmenično biraju Srbi i Albanci, uz ravnopravno premda više simbolično učešće pripadnika ravnopravnih manjina. Izuzetno, ako narod na koga je došao red da bira predsednika predloži i izabere prethodnog predsednika (dakle, iz drugog jezičkog područja!) predsednički mandat može se ponoviti.

7. Predsednik/Presidenti Republike Srbije i UNMIK-Kosovo u svakom trećem i četvrtom mandatu mora biti ženskog pola.

8. Zakonsko sredstvo plaćanja u Republici Srbiji i UNMIK-Kosovu je lekdinar/dinarlek (zvuči češki, pa šta). Obe strane kovanih novčića i apoena od hartije ravnopravne su, na jednoj strani je srpski orao, na drugoj orao UNMIK-Kosova.

9. Kurs lekdinara/dinarleka je plivajuć. Određuju ga Narodna banka Republike Srbije i Banka Kombëtare UNMIK-Kosova (1 LD = 2,99 evra ili 3,79 USA).

10. Protok ljudi, ideja i robe između Republike Srbije i UNMIK-Kosova slobodan je i štaviše poželjan; dosadašnji carinici, graničari i pripadnici pogranične policije dobijaju zaslužnu penziju/Pensioneve Kombëtare koja ne može biti ispod 50.000 lekdinara.

11. Bračni drugovi u Republici Srbiji i UNMIK-Kosovu ravnopravni su. Verenici tj. bračni drugovi in spe potekli iz različitih premda ravnopravnih zajednica oslobođeni su takse za matičare – kojih naravno mora biti dvoje ili jedan ako je bilingvalan – te zakupa sale za svadbu; dobijaju beskamatni kredit za stan te udvostručeni dečiji dodatak jer podrivaju predrasude o čistoj rasi (koja sebe rado vidi kao višu, stariju, zaslužniju, prvodošavšu i sl.).

12. O himni Republike Srbije i UNMIK-Kosova odlučuju oba doma Skupštine Republike Srbije i Asmableja Kombëtare UNMIK-Kosova, shodno čl. 1, 2 i 3 Ustava RS i UK): svečana pesma mora biti dvojezična, sa muzičkim motivima i ritmovima tipičnim za oba konstitutivna naroda.

13. Tekstopisci, kompozitori i aranžeri ravnopravni su bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Konkurs je otvoren i za pripadnike manjina ukoliko njihova dela budu u sladu sa čl. 1, 2, 3 i 11.

14. Veterani i aktivni oficiri OVK ravnopravni su sa pripadnicima VS, Vojske RS, te neumrlim borcima Ravnogorskog pokreta i NOP-a.

15. Organi Republike Srbije i UNMIK-Kosova sarađivaće bona fide na hvatanju i importovanju azilanata poreklom iz Republike Srbije i UNMIK-Kosova kad god ovi pokušaju da u Evropsku uniju odu pre svojih ravnopravnih i sve ujedinjenijih država. Samo tako združeni organi iz alineje 1. mogu za oba većinska ravnopravna naroda osigurati ravnopravnu budućnost u već ravnopravnoj EU.

16. Sportisti Republike Srbije i UNMIK-Kosova ravnopravni su. Građani Republike Srbije i UNMIK-Kosova ravnopravni su u igrama na sreću, ravnopravno mogu konkurisati za učešće u Velikom bratu, Grand paradi, Pesmi evrovizije, Ligi šampiona etc.

17. Sportistima koji osvoje medalju bilo pod zastavom RS bilo pod barjakom UNMIK-Kosova biće u prestonom Mbretu=Kraljevu priređen svečani doček radi čega će zajedničkim novcem biti izgrađen aerodrom „Boris i Fatmir“ u spomen na predsednike koji su prvi probili led, a može i po osobi udarivšoj još daleke 2010. godine temelje konštituciji albanskosrpskog suživota koji je s godinama, gle, prerastao u baš lepo prijateljstvo.

Dnevnik radija B92: Dobar dan, slušate Dnevnik Radija B92…Tu su žene dobile hleb i vodu, a muškarci batine…Ubijeno preko 20 srpskih civila… Troje Albanaca i među njima i jedna žena ubijeni u…Ubijeno najmanje 17…Ubili, a zatim spalili…Poginula najmanje 4 policajca…Osam tela ubijenih među kojima i jedna desetomesečna beba…Na Kosovu jedan mladić srpske nacionalnosti ubijen…Još uvek se ništa ne zna o sudbini 21 lica…

Patrijarh Pavle: Krivo je za nas postalo pravo, laž istina, zajedno sa psalmopevcem Davidom i mi možemo da zavapimo – pomagaj Gospode, jer nesta Svetih, jer je malo vernih među sinovima čovečijim. Laž govore jedan drugome, usnama lažljivim govore iz srca dvolična. Ratovi i čitav okean prolivene srpske krvi, stradanje i nevolje su karakteristika proteklog veka, ali njegova ocena može da stane samo u jednu reč – neuspeh.

Mimoza Ahmetaj: Glave padaju i onako, svakog dana imaš nekog ubijenog, nekog izgubljenog, to kao da te ubija svaki dan, kao da ti skrati neku ruku, nogu, dok ne dođe do srca, do mozga. To bar kad bude neki rat, neka bude otvoren, da se vidi ko sve šta može da bude.

Vladika šumadijski Sava: Rađajte se, množite se, napunite zemlju, i što je vrlo važno za nas Srbe, ovladajte zemljom, nemojte da dozvolite da zbog vaših grehova ovladaju ovom srpskom svetom zemljom oni sa Juga, koji ne veruju u Boga onako kako mi verujemo. Ne veruju pravoslavno, ne pripadaju hrišćanskoj crkvi.

Demonstracije kosovskih Albanaca 1998.

Besa je data reč, ali je taj elemenat isključivosti veoma veliki kod Albanaca. Znači, kad daješ besu da je to nešto što je više od tvog života: Besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati.

Monasi iz manstira Kovilj: /pevaju/

Jerbo nisu Turci ko ostali ljudi, to su iz Azije svezverovi ljuti,
To su iz Azije svezverovi ljuti.

Svetlana Lukić: Da li bi ti mogla da zamisliš sebe da se zabavljaš sa nekim Srbinom?

Mimoza Ahmetaj: Ne, ne dolazi u obzir, to ne dolazi u obzir, nikad, kako bih. Odmah ti dođe tu ispred tebe da je tvoj neprijatelj.

Dževdet Doda: Mi smo stanovnici republike Kosovo i što se tiče srpske vlasti, njih doživljavamo jednostavno kao okupatore i niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu, bilo kojem. Ja ostajem u ubeđenju da sam neki pacifista veliki, ali kad čovek razmisli, bolje užasan kraj nego užas bez kraja. A ako mora pasti krv, neka padne.

Borka Pavićević: Ne bih volela da živim u Srbiji posle Kosova, niti na Kosovu posle Srbije. Ovi tvrde da Albanci nikad neće ući na njihov univerzitet, a Kadari tvrdi da Srbi nikad nisu postojali na Kosovu. Jedna strana ne priznaje postojanje druge, i to nema nikakve veze sa narodom, ali ama baš nikakve veze sa narodom i sa svim tim ženama i decom koji su uprtili tovare na leđa i sve liči na Drugi svetski rat. Ko o tome vodi računa? A svi seru o ljudskim pravima.

Sava Janjić: Nikada neću zaboraviti sliku Peći kada sam prolazio tih prvih dana, kada sam prosto želeo da odem zauvek sa Kosova i iz celog ovog područja, kada sam jednostavno prošao kroz grad i video sam kolone ljudi, žene, deca, sa nekim kesama, paketićima koje nose, ono što su uspeli da pokupe. Paravojne snage u nekim najčudnijim uniformama, šleperi puni žena i dece, starci, starice, ljudi u kolicima paralizovani, kako ih guraju, kako odlaze, čitav grad se seli, znate, to je bilo strašno. I ja moram da priznam, ja sam u tom trenutku plakao, ne samo zbog njih, nego videći na neki način da će, i rekao sam to zaista vladici (Artemiju) koji je bio u kolima – vladiko, uskoro će i naš narod ovako da krene.

/O zar je morala doć ta tužna nesrećna noć…/

G-đa Pavlović: Znate: Jefimija, ćerka gospodara Drame / U miru veze pokrov na dar manastiru / Pokraj nje se krve narodi i guše / Propadaju carstva, svet vaskolik cvili / Ona večno sama, na zlatu i svili / Veze strašne boli otmene joj duše / Vekovi su prošli, zaborav već pada / A još uvek ovaj narod, kao nekad, cvili. To su divni stihovi i tačno cvili naš narod.

Dečak Vasa: /peva/ Tamo daleko gde cveta limun žut, Tamo je selo moje, tamo je Srbija, O zar je morala doć ta tužna nesrećna noć, kad si dragane moj otišo u ljuti boj – Gotovo!

Dževdet Doda:

/Agostino Neto: Ne sklaveri/
/Agostino Neto: U ropstvu/

Une rroj,
Ja ne živim,

me mire shtyej ditet,
već tavorim dane,

te ky vend i humbur i botes,
u mračnom predgrađu sveta,

ku s’ka jete dhe ku s’ka drite.
bez svetlosti i života.

Ne rrugicat e errta bredh,
Hodam tamnim ulicama,

i ngarkuar me endrrat e mia,
ophrvan pustim snovima,

me deshiren te jem njeri.
željom da budem čovek.

Buba Morina: /peva sa ženama/

Trubite jače, jače, trubite bolje,
Opet će naše biti Kosovo polje.

– Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ne mora od naroda, nego od Boga, ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga. Bog je jedan, ali važno da je Bog Srbin, Srbin, čist Srbin.

Nakibe Keljmendi: Hoću da kažem još to, da je na telu mog maloletnog sina ispaljeno 24 metaka, da je na telo Bajrama ispaljeno 32 metaka, da je na telu starijeg sina ispaljeno više od 20 metaka, tu nisam imala hrabrosti da brojim. Toliku mržnju su imali prema njima. Kad bi bila samo naredba za izvršenje tog zločina, verovatno dovoljan im je bio metak koji su dali Bajramu u glavu, između obrva i drugi metak ponovo u glavu. I dovoljno je bilo da su pucali u grudi mojih sinova, nego im nije to dovoljno bilo. Oni nisu bili samo izvršioci, nego su oni bili zločinci, jer su kroz to pucanje izrazili ogromnu mržnju prema njima.

– Samo da vas pitam, moj je otac pre tri meseca kidnapovan, da li imate neke informacije? Nema ništa.

Nele iz Zabranjenog pušenja: Dobar veče Beograde! Mnogo smo jaki! Jebote, mnogo smo jaki! /peva/

Četres pete njega je primila Partija
a s vojskom je ušo u Trst.
Sada ulazi na vrata Komesarijata
a prima ga Crveni krst.
Njegov sin više nema svoga osmijeha
po kom su ga znale cure s Koševa.
Kaže: Stari, tvoja Juga je veliki zajeb,
tebe i tvojih komunjara.
A Stara sjedi i plače, kaže:
Dragane, pusti vijesti malo jače.

Od istorijskog AVNOJ-a
do izbjegličkog konvoja
preko Sremske Rače.

Hvala Beograde! Jak si ko zemlja! Da čujem! Ju-go-sla-vi-ja!

publika: Jugoslavija, Jugoslavija, Jugoslavija…

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, doviđenja.

Emisija Peščanik, 26.03.2010.

Peščanik.net, 26.03.2010.