Pre dve nedelje, 20. februara, umrla je Antoaneta Fuk, jedna od najvažnijih feministkinja “drugog talasa”, onoga koji je globalnu studentsku pobunu 68′ doživeo kao praznik slobode i istovremeno kao potiranje svega što je feminizam posle drugog svetskog rata postigao. Izjave o slobodi i jednakosti nekako nisu podrazumevale sve to i za žene. U socijalističkoj Jugoslaviji, koja je imala pravu studentsku pobunu, ili u budećoj se Čehoslovačkoj, smatralo se da dostignuta i zakonom garantovana ženska prava nisu poseban motiv za pobunu. Ova bezbrižnost se nastavljala u mnogo gorim oblicima u disidentskim krugovima, a docnije, u tranziciji, izrodila se u novo ukidanje prava i kulturu mizoginije, koje se uopšte nismo oslobodili – ni u jednom post-socijalističkom društvu. Prezir prema ženskim pravima je tako postao jedna od ključnih odlika antikomunizma.

Što se zapadnih kultura tiče, borba za ženska prava je imala mnogo teže dosegljive ciljeve: u većini zapadnoevropskh zemalja žene su dobile glasačko pravo tek posle Drugog svetskog rata. Još u sedamdesetim godinama prošlog veka u Francuskoj žena nije mogla sama da otvori račun u banci ili da unajmi stan, bez odobrenja nekog “svog” muškarca. Aprila 1971 se u Francuskoj pojavio “Manifest 343”, koji često zovu i “Manifest nevaljalica”, kojim su žene poznate u javnosti, političarke, filozofkinje, glumice, naučnice, novinarke, umetnice, priznale da su izvele abortus. Tekst je uredila Simon de Bovoar. U to doba je abortus bio kažnjiv po francuskom zakonu. Zakon se posle toga promenio. Nigde u zapadnim zemljama niti u SAD do danas nisu dosegnute one privilegije koje su imale žene u socijalističkim zemljama – dugi trudnički dopusti, osiguranje zaposlenosti i zapošljivosti koje je omogućavalo planiranje porodice, zdravstvena zaštita, jednakost ponekad zagarantovana državnim “ključem” ali nikada sasvim ostvarena, no još uvek bolje nego ikada i idge drugde. Velika pouka koju iz toga mora da izvuče bilo koji pokret za prava žena jeste da ništa nije postignuto čak ni za duže vreme, a nekmoli za stalno: to da se “borba nastavlja” nisu postulirale žene.

Antoaneta Fuk je pripadala generaciji koja je u priličnoj meri odstupila od zahteva koje je za žene postavila Simon de Bovoar. Sa jedne strane je to označilo veću političku propusnost ženskog pokreta, a sa druge su otvorena pitanja razlike, jezika, diskursa, tela, seksualnosti, uživanja i zavođenja. Već revolucionarne godine 1968, smatra se obično na sam rođendan Antoanete Fuk, 1. oktobra, su Antoaneta, Monika Vitig i Žozijan Šanel osnovale MLF, pokret za oslobođenje žena, koji je imao dugu i burnu istoriju i zapravo dosta uspeha u Francuskoj. Vodile su se debate o tome ko su prve i naravno “prave” osnivačice, kako je to tipično ne samo u ženskim pokretima, no autoritet Antoanete Fuk nije ozbiljno pomeren. Premda je studirala književnost, njeno glavno polje interesovanja postala je psihoanaliza. Svojim idejama o samostalnom i drugačijem ženskom libidu suprotstavila se frojdijanskoj liniji i Lakanu i njegovim sledbenicima. Smatrala je da žene, žensku istoriju i kulturu treba interdisciplinarno proučavati u okvirima nove discipline, feminologije. Bilo je to uzbudljivo doba sedamdesetih i osamdesetih godna, kada je teorija zavođenja bila jedna od najživljih škola mišljenja, kada su se teoretičarke užitka radikalno odvojile od muških kolega i prijatelja, dok su istovremeno manje marile za konkretna aktivistička i socijalna pitanja. Feminizam je uspešno zauzeo mesto na intelektualnoj mapi Francuske, da ga više nikada ne napusti, postao je elitna akademska disciplina. Do pomirenja sa aktivizmom došlo je nekako istovremeno sa razumevanjem američkog feminističkog pragmatizma. Jugoslovenske feministkinje sedamdesetih i osamdesetih godina, zajedno sa retkim feministkinjama iz socijalističkoga bloka, mnogo su bolje razumele “visoki” stil francuskog feminizma, njegovu otvorenost ka filozofiji i psihoanalizi, njegovu argumentativnu kritičnost. Promene posle 1989 donele su u Evropu i njene tranzicijske pokrajine talas i prevladu američkog feminizma: čitanje velikih teoretičarki francuskog feminizma danas je znatno manje popularno među feministkinjama “trećeg talasa”.

Jedno do najznačajnijih dela Antoanete Fuk izaći će uskoro, to je univerzalni rečnik stvaralačkih žena. Njene tri knjige eseja iz feminologije su već uveliko klasične. Shodno svojim principima, izdala je mnogo dela u saradnji sa drugim ženama. U osamdesetim godinama se povukla sa francuske pozornice i radila kao psihoanalitičarka u Kanadi. No postoji još jedan aspekt rada Antoanete Fuk koji je, možda, ostavio najdublji trag. Osnovala je 1973, posle dugih debata sa saradnicama, knjižaru i izdavačku kuću des femmes – (knjižara) žena, u Parizu, blizu trga Sen-Žermen-de-Pre. Osnovna ideja bilo je predstavljanje evropske feminističke tradicije i savremene produkcije u psihoanalizi, sociologiji, filozofiji, antropologiji. Posebne biblioteke su objavljivale malo poznata ili zaboravljena dela, časopise koji se nigde nisu mogli zajedno naći, i konačno, tu je bila i edicija CD sa glasovima poznatih umetnica i umetnika, autorki i autora koji čitaju svoja ili tuđa dela. Knjižara je početkom novog veka nestala, sada ponovo postoji u susedstvu, u ulici Žakob. Atmosfera je jedinstvena: topla siva boja, otvorene police, mnogo svetlosti i staklenih pregrada. Može se sedeti, čitati, slušati, prodavačice su uvek spremne da pomognu. To je kutak mira i refleksije, mali hram ženskog čitanja. Za razliku od drugih knjižara u šestom arondismanu, uvek punih sveta i autoriteta koji se glasno suočavaju, ovo je bila oaza jasnoće, prozirnosti i otvorenosti. Prvi put sam tamo došla maja 1986, sa prijateljicom Nadom: to nije jedina usluga za koju joj ostajem doživotno zahvalna. Na polici sa kasom stajala je ogromna posuda sa trešnjama za sve posetiteljke. Godinama je to bilo moje omiljeno mesto za kupovinu knjiga. Vernost mi je bila vraćena kada sam u izlogu ugledala časopis sa svojim imenom urednice i autorke na koricama.

Ne treba brinuti oko sudbine dela Antoanete Fuk – ona će izvesno biti čitana i o njima će se razmišljati. No desilo se da je ova žena ostvarila nešto što je možda najvažnije za ženske pokrete i za svaku pojedinu ženu, ono isto što je Virdžinija Vulf zahtevala za svaku: njen prostor, njenu sobu, njen deo sveta u kojem će se bez kontrole spolja posvetiti ambivalentnoj i opasnoj ženskoj aktivnosti, možda najopasnijoj od svih – čitanju i pisanju. Danas, kada tikvani po celom svetu postavljaju pitanje sme li se ostvariti situacija u kojoj bi žene na izborima bile ravnopravno birane jer to, hej, ograničava demokratiju, i kada je stiskanje životnog prostora za sve neprivilegovane blizu eksplozivne faze, žene bi morale mnogo više raditi na tome da za sebe ostvare kutke, pribežišta, svetilišta i pričaonice iz kojih bi izlazile osnažene i sposobne za šta god neizvesno, preteće, ratno i revolucionarno ih napolju očekuje. Antoanetta Fuk nam za 8. mart šalje tu poruku.

Peščanik.net, 08.03.2014.

TEMA – FEMINIZAM

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.