Gradonačelnik Beograda neće na Europrajd u septembru, dok Dveri i POKS traže zabranu ove manifestacije. SPC se za sada nije zvanično oglašavala, ali se u saopštenju nakon nedavnog susreta članova sinoda sa Aleksandrom Vučićem ipak kaže da su vladike od predsednika tražile da bude posvećen zaštiti „tradicionalnih normi srpskog društva“. A ta zaštita podrazumeva očuvanje „najviših porodičnih vrednosti, kao temelja na kojem počiva celokupna društvena zajednica“. I nije da vladike nisu u pravu.
Vučić odavno igra ulogu autoritarnog oca nacije, te zato i majka crkva oprezno i nasamo šapuće ocu na uvo na koji način bi Srpčiće trebalo vaspitavati. A otac ko otac, kupi majci skupocen nakit – uplati milionsku donaciju za Hram Svetog Save – ne bi li ga ova, barem pred decom, ostavila na miru, i nastavi po svome. Ali je sada majka crkva u problemu kako Srpčadi objasniti da je ne zanima nakit i doterivanje, nego da je i dalje posvećena isključivo samoodricanju i deci, kako i nalažu patrijarhalne norme. Toga se prihvatio sveštenik Slobodan Lukić u autorskom tekstu „Pastirska briga Crkve i sodomski grijeh“ na sajtu SPC-a.
Lukić sa jedne strane nastupa vrlo oštro. U Beogradu se sprema, kaže on, „parada sodomita“ i vrši se „drska propaganda sodomitske ideologije“. Međutim, sa druge strane, Lukić upozorava da je nedobronamerno i duhovno štetno optuživati crkvenu jerarhiju za „pasivnost i defetizam“ što ne reaguje odlučnije, kada je u pitanju „propaganda homoseksualizma“. Dušekorisno je sa „smirenjem očekivati i vjerovati da će Crkva u potrebnom trenutku reći svoju riječ i da njena pastirska briga neće izostati“, savetuje Lukić. Zatim sledi poruka da „homoseksualci ne mogu biti članovi Crkve i primati svete Tajne“ i takav stav Lukić izvodi pozivanjem na knjige Mojsijeve i apostola Pavla.
Sveštenik Lukić svojim tekstom obavlja ulogu patrijarhovog Vulina, ali nije jedini. Reagovao je i episkop zvorničko-tuzlanski Fotije Sladojević. On je u svom obraćanju, koje takođe prenosi sajt SPC-a, dezinformisao čitaoce pričom da će učesnici Europrajda posetiti „sve kulturne i crkvene institucije“ da bi onda poručio da „ljudi koji potpisuju (dozvoljavaju – prim. V.V.) takve stvari, veliku odgovornost nose“, jer dopuštaju „nešto što nije prihvaćeno u našoj pravoslavnoj srpskoj kulturi“. Sladojević je ovde mislio na odgovornost političara, ali iz njegovog nastupa proizlazi da je odgovoran i patrijarh, čim je dopustio da učesnici Europrajda posete i „manastire, Bogosloviju i Gimnaziju u Sremskim Karlovcima“. Lukić makar vešto manipuliše pastirskom retorikom i Svetim pismom, ali se zato Sladojević potpuno misaono raspada pod uticajem ruskog neofašiste i okultiste Aleksandra Dugina, čiji se tekstovi mogu čitati i na sajtu njegove eparhije.
Jedini tekst u okviru SPC-a – koliko je meni poznato – koji prilično hrabro preispituje stavove srpskog sveštenstva u odnosu na prava građana homoseksualne orijentacije i Paradu ponosa, napisao je teolog Dejan Mačković.1 Mačković piše da su reakcije sveštenstva prema gej pokretu teološki manjkave i da su pre svega usmerene na „prikupljanje simpatija razjarenih protivnika Parade ponosa“. Na delu je, smatra Mačković, zamena teza, pošto se pitanje održavanja Parade ponosa sa političkog i pravnog terena prebacuje na „versko i moralno polje“. Zamena teza se vrši pod uticajem države i političara, koji nisu spremni da budu nosioci promena u društvu, nego istupaju kao medijator u sukobu između SPC-a i gej pokreta. Stoga se SPC u javnosti „apsolutno percipira kao protivnica tuđih prava“, međutim, „po samoj svojoj prirodi, crkva ne može da bude protiv bilo čijih prava“.
Antigej retorika srpskih sveštenika koristi biblijske citate neprimereno i van konteksta, pa Mačković dalje kaže: „Fascinantno je da oni koji ulažu ogroman napor da na alegorijski način protumače riječi samoga Boga o bogatašu koji se teško može spasti, kamili i iglenim ušima, stihove apostola Pavla u kojima se pominju istopolni seksualni odnosi tumače najbukvalnije, bez mogućnosti nekog drugog tumačenja“. Sveštenstvo udara „na najslabije, žene koje su abortirale – najčešće, jer su na dnu ekonomske i društvene ljestvice, i na homoseksualce, jer ih je malo“, ali je zato svaki javni nastup „protiv socijalne nepravde, siromaštva i kapitalističkog izrabljivanja apsolutno nezamisliv“. Mačković piše da crkvena elita namerno izbegava dijalog, zato što se „oseća inferiorno u argumentima“. Ipak, dijalog će biti neminovan, i vodiće se u „širokom dijapazonu između ljudskih mana i slabosti te savršenstva Hrista Boga i njegovog plana ikonomije spasenja svakog čovjeka“, zato što crkva uči da je „jedina istinska perverzija i bolest nemati srca i razumijevanja“.
Mačkovićev tekst je objavljen 2015, nakon prve ruske agresije na Ukrajinu 2014, kada je perspektiva pristupanja Srbije Evropskoj uniji bila izvesnija i zato kaže da su „Srbi jasno izabrali da pripadaju onom bloku koji svoj identitet gradi upravo na poštovanju čitavog spektra ljudskih prava i među njima posebno gej prava“. Danas je teško i zamisliti da će Srbija nekada pristupiti EU, a ruska i režimska propaganda potpuno oblikuju „Srbe“ – kao i srpsko sveštenstvo – tako da je velika većina na strani nove ruske agresije na Ukrajinu i protiv evropskih integracija Srbije.
Ovo znači da će sveštenstvo nastaviti da širi predrasude prema LBGT+ populaciji, dok će o poštovanju ljudskih i građanskih prava, ne samo manjina, nego i svih ostalih kategorija građana, i dalje arbitrarno odlučivati nesputana despotska volja. Doduše, teološki deo Mačkovićeve argumentacije može i dalje imati težinu, ali ko danas za to u srpskoj crkvi uopšte mari, kada stvari za SPC idu više nego dobro.
Peščanik.net, 30.07.2022.
LGBTQIA+
