Pri ispunjavanju zahteva MMF srpska Vlada se suočava sa jednim od najtežih ispita od njenog nastanka marta 2004. MMF traži početak privatizacije dve rafinerije i smanjivanje priloga budžeta za isplatu penzija. Oba zahteva MMF su racionalni. Možda još jedina ozbiljna funkcija ove ustanove je u obuzdavanja neracionalnih poteza nekih vlada u svetu.
To što je zahtev MMF racionalan i što je u interesu većine građana Srbije je od male utehe za Vladu. Ako udovolji MMF, posvađaće se sa nekim interesnim grupama oko NIS-a i sa 1,4 miliona penzionera. Za Vladu koja uživa podršku manje od 20% birača u Srbiji i čija većina članica – poput SPO, G17 ili Nove Srbije – ima podršku na nivou statističke greške, to nije lako. Već postoje nagoveštaji da bi neki članovi koalicije (Čovićev SDP), mogli okrenuti leđa vladi, jer su već počeli sa populizmom za nove izbore. Kažu, treba reći „ne“, ne pitajući se šta bi došlo posle.
Čak i da je Srbija normalna zemlja, a ne teški bolesnik zavisan od pomoći, ovakve zahteve ne bi trebalo odbiti. Odbiju li se, slede dva minusa. Neće biti ni tih minimalnih reformi, a posle MMF bi verovatno otišli i ostali netržišni fondovi – SB, EBRD, EAR, EIB. Teško da bi bilo donacija. Dakle, podrška Srbiji bi godišnje opala za oko $ 1mlrd. Ostali bi prihodi od privatizacije, ali ta sredstva bi bila manja zbog pada vrednosti firmi u novoj situaciji. Ta sredstva idu u budžet, monetarne rezerve, tehničku pomoć, opravku puteva i pruga i razne druge projekte. Budžet više ne bi mogao da izvršava neke obaveze, pa bi pored ostalog i penzije bile manje. Centralna banka bi morala da ubrzano obara vrednost dinara. Plate bi nominalno mogle ostati iste, ali bi njihova vrednost padala tempom koji diktiraju pad dinara i inflacija. Mnogi investitori bi spakovali kofere i otišli, novi bi retko dolazili. I domaći investitori bi oklevali da ulažu. Manje ulaganja znači manje radnih mesta. Već visoka nezaposlenost bi dodatno porasla. Strani dug ne bi mogao da se finansira. Srbija bi proglasila moratorijum, i čekala trenutak da novim pregovorima traži novi otpis. Već narušena makroekonomska stabilnost bi bila dokrajčena. Javne finansije bi se podmirivale, osim javnih prihoda, iz deveiznih rezervi i rada štamparske prese u Topčideru. Sve u svemu, to bi jako ličilo na scene koje smo već više puta gledali. Bilo bi pitanje kada bi inflacija postala trocifrena i onda prešla u hiperinflaciju. A ako bi država eventualno odbila da štampa pare, onda bi metastazirala nelikvidnost.
To su samo neke ekonomske posledice. Bilo bi i političkih. One bi se sastojale u jačanju snaga bivšeg režima – radilala, drugih nacionalista i socijalista – u pozivima na istorijsko „ne“ i oslanjanju na „sopstvene snage“ i ponovnoj preporuci korenja kao osnovne namirnice. Ova Vlada ne bi mogla da se održi, a da vodi čisto radikalsku politiku. A kada bi jednog dana otišli radikali, vlada bi ponovo tražila donacije i pomoć MMF.
Zaključak je očit. Srbiji se ne isplati da ovaj put ne ispuni zahteve MMF. Bili bi to novi veliki problemi za zemlju, privremeno bi profitirali bi samo ekstremisti, izgubilo bi se još par godina i opet bismo bili pred problemima pred kojima smo danas.
Ako je tako, onda je racionalno tražiti put da se ti problemi počnu rešavati i prištedeti populaciji stvari koje bi joj donele mnogo bola, a nikakve pogodnosti.
Kako to izvesti. Penzije kratkoročno moraju da padnu, svejedno da li se usvoji zahtev MMF ili ne. Ako se usvoji, to će biti razlog za pad. Ako se ne usvoji, pašće zbog ukidanja finansijske podrške Srbiji sa Zapada. Samo ako krene privatizacija penzionog sistema taj pad ne mora dugo trajati. Da bi penzije bile veće i taj problem bio dugoročno rešen, penzioni sistem se mora privatizovati. Ima više načina da se to uradi, najbolji je čileanski model, nisu loši ni oni koje su predložili Kejto institute i Heritidž fondacija, a u krajnjoj liniji i model koji je usvojila Bušova administracija. Ima i drugih. Čileanski model je najbolji, jer dovodi do putpune privatizacije, iziskuje uplatu 10% zarade tokom 20 godina i osigurava penziju od najmanje 70% od plate.
Najveći problem sa ovakvom reformom je što nije besplatna. Npr. očekuje se da reforma penzionog sistema u SAD košta oko 6,8 triliona do 2035. godine, tj. 6800mlrd dolara, tj. oko 60% sadašnjeg americkog BDP. Nisam preračunavao za Srbiju, ali trošak bi mogao biti i veći zbog broja penzionera. To znači, oko 8-9 mlrd evra tokom narednih 30 godina. Ima li negde tog novca? Naravno da ima. Od 2000. naovamo država je dobila donacija, kredita i prihoda od privatizacije najmanje za 6-7mlrd evra i sve je to jeftino spiskano kroz budžet i druge vidove potrošnje. Ostala je još neka državna imovina, koja se može prodavati i ovaj tranzicioni trošak namiriti. Ali to nije cela priča. Da bi ovaj sistem mogao da funkcioniše, fondovi moraju imati priliku da negde ulažu. Dakle, mora se krenuti u reformu finansijskih tržišta sa idejom da se potpuno liberalizuju transakcije, promeni zakon od deviznom poslovanju, i nastaviti reformu u ostalim sektorima.
Veliki problem je što ova vlada tu poliku ne smatra normalnom, inače bi je već vodila. Ali da se ipak nadamo da je to neće odvesti do novog „istorijskog“ ne.
Sa rafinerijama je još jednostavnije. Njihovom privatizacijom počinje da se ukida postojeći državni monopol u trgovini naftom. Kada se privatizuju rafinerije, prednost pri nabaci derivata će imati oni koji plaćaju odmah, a to nisu Jugopetrol i NAP, jer njih država primorava da snabdevaju i mnoge koji ne plaćaju (vojska, policija, bolnice, škole…). Zato bi se i oni morali odmah privatizovati, da se ne bi istopili i postali bezvredni. Recept za privatizaciju NIS je tu jasan. Posle prinudne privatizacije rafinerija, odvoje se i privatizuju sporedne delatnosti (hoteli, turistička agencija, itd.), a ostatak se podeli na proizvodnju, prenos i promet. Prvo se privatizuje promet, jer je to najlakše, onda proizvodnja, a na kraju prenos. Za prenosne mreže se osniva agencija koja kontroliše uslove njihovog korišćenja.
Iako zahtevi MMF idu u dobrom pravcu, nije izvesno da će ih Vlada ispuniti. Uz zahteve idu i drugi problemi – status Kosova, odnosi sa CG i sa EU. Završava se predah koji su obezbedile donacije i „jeftini krediti“, neizvesnot ponovo raste i samo vreme koje dolazi može pokazati šta će se desiti.
Politika, avgust 2005.
Peščanik.net, 20.08.2005.
