Dosta toga već je rečeno o Zdravku Ponošu. On nije jedini opozicioni kandidat za predsednika. Sada je već izvesno da će kandidaturu podneti i profesorka Biljana Stojković. Stojković je značajno prihvatljivija opcija od Ponoša za glasače levih, liberalnih i zelenih uverenja. Ipak, pretpostavljam da će upravo među ovim glasačima glavna tema ostati Ponoš. Razlog je jednostavan, Ponoš je verovatno jedini kandidat koji ima šanse da uđe u drugi krug. Kome god u prvom krugu ukazali poverenje (opcija je i poništavanje listića, jer procentualno smanjuje podršku Vučiću), u drugom krugu, ako ga bude, moraćemo da odlučimo da li da glasamo za Ponoša ili ostanemo kod kuće.
Molim čitaoca da mi oprosti što ponavljam sve već dobro poznato. Namera mi je samo da očistim teren da bismo znali o čemu se tačno vodi rasprava. Govorimo, dakle, o potencijalnom drugom krugu. Očigledno je da Ponoš o pitanjima koja su za nas jako važna (zločini i pitanje odgovornosti, prava LGBTQ+ zajednice, nacionalizam…) nema različito mišljenje od Vučića. Tu ne treba imati nikakvih iluzija. Neće Ponoš sa mesta predsednika napraviti nikakve značajne korake ka rešenju ovih problema. Ne samo zato što mu to uska predsednička ovlašćenja ni ne dozvoljavaju (priča o predsedničkom kandidatu zapravo je priča o vlasti u celini, a pobeda na jednim izborima mogla bi povući ostale izborne pobede), već zato što takvu promenu ni ne želi. On je prosto kandidat desnice.
I ovo svi dobro znamo. Ipak, kao i jedan deo komentatora i komentatorki na ovom sajtu, smatram da je u drugom krugu smisleno podržati ga. Kako to reče Vesna Pešić: „Revolucije ili izmene ideologije devedesetih neće biti ni ako Ponoš pobedi, ali bi bilo dobro da dobijemo novog i pristojnog predsednika.“
Na ovu bi se izjavu moglo prigovoriti pitanjem: za koga bi to tačno bilo dobro? Zanemarimo sad uska predsednička ovlašćenja i mesto predsednika, na simboličkom nivou, posmatrajmo kao mesto moći. Bilo bi dobro za porodice potencijalnih žrtava naprednjačkih kriminalnih klanova. Njihova deca ne bi završila u mašini za mlevenje mesa. Bilo bi dobro za Crnog koji je ostao bez posla i čiju kuću opsedaju režimski batinaši. Bilo bi dobro za porodicu Stanike Gligorijević koja bi najzad mogla saznati istinu o njenoj smrti. Bilo bi dobro i za žrtve jagodinskih bunga bunga žurki i njihove porodice. Ukratko, bilo bi dobro za znatan deo žitelja Srbije.
Pitanja nacionalizma i tranzicione pravde jako su važna, ali nisu jedina pitanja. Videli smo zašto ovi izbori nisu pravo vreme za njih. Ipak, možemo se i dalje pitati da li je Ponoševa pobeda dobra za sve opoziciono nastrojene glasače?
Da li je dobra za žrtve zločina iz devedesetih i njihove porodice koje i dalje čekaju pravdu? Da li je dobra za pripadnike LGBTQ+ zajednice koji će i dalje ostati jednako obespravljeni. Da li je dobra za učenike iz Sandžaka koji će svake školske godine morati da slušaju himnu samo jedne etničke grupacije kojoj sami ne pripadaju? Da li je možda dobra za radnike kojima su naprednjaci izmislili radna mesta u zamenu za glas, izvlačeći ih tako iz tranzicionog ambisa?
Rekao bih da jeste. Ali ne zato što će Ponoš biti pristojniji predsednik. Za ove ljude Ponoševa pobeda dobra je tek u drugom koraku. Vučićevim porazom raspršuje se skoncentrisana politička moć. Širi se prostor za nove aktere koji se protive nacionalizmu i koji su spremni da rešavaju pitanje velikih socijalnih i ekonomskih nejednakosti.
Upravo je ovu logiku pre par dana osporio jedan autor iz Hrvatske vođen iskustvom sopstvene države. Josip Murina nas je upozorio da se glasanjem za manje zlo „ništa bitno neće promijeniti i da će nacionalisti samo uzeti predah i pregrupirati snage da odnesu pobjedu na slijedećim izborima, te vas još jednom povedu u mračnu prošlost.“
Murina nas dobronamerno podseća da bi Ponoševa pobeda mogla biti korak napred samo ukoliko bi se proces promena nastavio. A poučen iskustvom sopstvene zemlje, tako nešto se ne dešava nakon pobede konzervativnih kandidata. Zato nas Murina implicitno savetuje da sačekamo Godoa. Njemu je savest neglasanjem za manje zlo ostala čista, a na kraju je Godo ipak došao. Pojavili su se ljudi iz Možemo!
Upozorenje je zaista dobronamerno, ali samo sebe opovrgava. Pokret Možemo! mogao je izrasti u relevantnu političku snagu i na kraju osvojiti vlast u glavnom gradu baš zato što je u Hrvatskoj političko nadmetanje uspelo da preživi. Hrvatski glasači uspevali su s vremena na vreme da kazne vlastodršce. Istina je da su se na vlasti smenjivale dve korumpirane partije i njihovi kandidati, ali upravo je podeljena moć omogućila vrednim ljudima iz Možemo! da osvoje Zagreb i korenito menjaju politiku.
Pod neuporedivo težim okolnostima u Srbiji se pojavila koalicija Moramo. Nastao je politički akter za koga bi oni kojima se Murina obraća iz ubeđenja i bez gorčine poklonili poverenje. Na nama je da ovoj koaliciji omogućimo da diše i raste. Odluku o podršci Ponošu u potencijalnom drugom krugu zato je važno doneti na osnovu procene da li je za buduće uspehe zeleno-leve koalicije Moramo bolje da Vučić ostane na mestu predsednika ili ne. Ako procenimo da im smena predsednika ide na ruku, a ne vidim razloge za drugačiju procenu, onda se savest teško može umiriti neglasanjem.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 25.02.2022.
ZDRAVKO PONOŠ