Švajcarci su na referendumu glasali protiv neograničenog bogaćenja menadžera. U Italiji je smenjena vlada tehnokrata. Postoji populizam razuma, a on se zove demokratija. Ljudima je pun nos društveno razarajućeg kapitalizma. Nezadovoljstvo raste, bes kipti. I to pre svega zbog Nemaca, koji se boje za svoj novac i vređaju.
Klovnovska afera pokazuje da ni kandidat socijaldemokrata ne razume situaciju u Evropi. Nemačka postaje evropski problem, a Per Štajnbruk nije rešenje.
Srećna Švajcarska! Ponekad joj prosto moramo zavideti na njenoj demokratiji. Prošlog vikenda, Švajcarci su na referendumu stavili tačku na ludilo basnoslovnih menadžerskih bonusa, otpremnina i zarada. U budućnosti će o njima odlučivati akcionari, a ne kao do sada menadžeri. Ubuduće više neće biti ni nagrade za dolazak u kompaniju, a ni zlatnih padobrana. Baš su se drznuli ti Švajcarci.
Kako samo jadno u poređenju sa ovom odlukom izgledaju svi pokušaji Evropske unije u istoj stvari. Beznačajna reformica bankarskih bonusa, koja ne zaslužuje ni to ime, bila je povod za pravu jadikovku u londonskom Sitiju. Gospoda sa pantalonama na tregere ne vole kada se narod javi za reč i žele da ih niko ne ometa u njihovim poslovima.
To su pokazale i reakcije na izbore u Italiji. Nema „jasnog odnosa snaga“, „tržišta“ odmah reaguju. Oni su istinski suveren i ponašaju se tako. Rejting agencija Mudi zapretila je smanjenjem kreditnog rejtinga. I tržište obveznica je reagovalo: „Visoke kamate su ukor zbog izbornog haosa“, izvestila je nemačka novinska agencija (DPA). I to zato što u međuvremenu i mnogi novinari smatraju da je nešto sasvim normalno kada „tržišta“ dele ukore politici.
Pitamo se: pa zašto onda finansijska tržišta ne sastavljaju vlade? Čekaj malo, pa to je već odavno slučaj. Profesor ekonomije Mario Monti u Italiji i bankar Lukas Papademos u Grčkoj, prave tehnokrate koje su postavila tržišta – i Angela Merkel.
Nemačka kancelarka bacila je Evropu u okove razarajuće ideologije štednje. „Austerity“, „Austerität“, „štednja“. To zvuči tako hladno i trezveno, ali u stvarnosti je pakao. Kurs štednje guši ekonomiju, što dovodi do rasta zaduženosti u odnosu na BDP. Poverenje se ovako ne vraća. Novac je međutim pitanje poverenja. Mudri Volfgang Minhau pre par dana je napisao: „To se zove zamkom zaduženosti, iz koje se ne izlazi bez pomoći sa strane. Što se više koprcaš, to dublje toneš u glib.“
Evropljanima je očigledno dosta i Angele Merkel i tržišta. „Nemački san je evropska noćna mora“, napisao je francuski dnevnik Le Mond. Nije prošlo ni 25 godina od ponovnog ujedinjena, a Nemačka se već nalazi na putu u političku izolaciju u Evropi.
To je političko zaveštanje ove kancelarke. Merkel nije shvatila da je Evropa politički, a ne kalkulantski projekat. Ona Nemcima nije objasnila šta su to evropske integracije. Ne moraju se samo drugi integrisati, već to moramo i mi. „Šok posle italijanskih izbora. Hoće li to oni da unište naš evro?“, saopštava onlajn izdanje Bilda. Tu leži nesporazum. Nije to samo „naš“ evro.
Međutim, ni Merkelin izazivač, Per Štajnbruk, nije u stanju da Nemcima objasni važnost Evrope. Štajnbruk je pobednika italijanskih izbora Bepe Grila nazvao „klovnom“, neshvatajući šta se dešava u Italiji.
Tamo gde vladaju korupcija, kriminal i kleptokratija, klovn je verovatno razumna alternativa. Ali Grilo nije klovn. On je moralizator. Na to italijanska politika nije navikla, a ni nemačka. Njegovi zahtevi: ograničenje mandata, smanjivanje poslaničkih zarada, zakoni o konfliktu interesa kod političara, sve su osim komedijašenja. A „grilini“, koji upravo ulaze u parlament, nisu tehnokrate ili lobisti, već predstavnici naroda u pravom smislu reči.
Da je Štajnbruk pravi socijaldemokrata pokazao bi simpatije za ove ljude i poželeo bi im sreću na njihovom putu.
Sociolog Oskar Negt je napisao: „Sadašnjost pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije.“ Za Nemačku je to tačno, ali na našu sreću ne i za celu Evropu.
Spiegel, 04.03.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.03.2013.
