Romski centar za žene i decu Daje predstavio je rezultate istraživanja „Ženska prava Romkinja u Srbiji“. Prosečni životni vek Romkinja je 48 godina, 67% njih stupa u dečiji brak, pri čemu 30% ima između 13 i 16 godina. Svaka druga Romkinja svoje prvo dete rodi pre punoletstva. Govore psihološkinja Jelena Marinković, pravnica Maja Škorić, koordinatorka organizacije Nada Đuričković i narodna poslanica Nataša Tasić Knežević.
Jelena Marinković: Više od 7 stotina neformalnih naselja postoji u Srbiji i tu pretežno žive stanovnici romske nacionalnosti. Naselja su veoma često izolovana, nalaze se na periferijama gradova, infrastruktura je potpuno neadekvatna, pristup gradskim centrima neprihvatljiv, što naravno ove ljude drži u potpunosti izolovanim od neke mogućnosti da pristupe uslugama i da zatraže pomoć, podršku koji su im potrebni. 49, dakle skoro polovina domaćinstava u naseljima, koristi peći na drva za grejanje svojih stanova.
Sada, vi svi znate da počinje grejna sezona i na žalost ono što nas čeka jesu i požari koji će se dešavati u naseljima. Postoji jasna rodna dimenzija, zapravo, snižene bezbednosti i ovih neadekvatnih uslova života u romskim naseljima. Zašto? Zato što su žene upravo te koje su vezane za naselja, za domaćinstva, za brigu o deci, često su i onemogućene i sprečene da napuštaju svoje domove bez muške pratnje, i prosto one negde i jesu u najvećem riziku od svih ovih neadekvatnih uslova života. Oko 2% Romkinja nema lična dokumenta, nema u smislu da ih zaista nema, da ih nisu mogli dobiti, ali oko 18% Romkinja poseduje lična dokumenta koja se ne nalaze kod njih, što znači da se nalaze kod njihovih nasilnih partnera, i one samim tim budu onemogućene da zatraže potrebnu pomoć i podršku, i to ih vrlo, naravno, obeshrabruje da napuste nasilne zajednice.
Obrazovanje, eto podaci, oko 40% Romkinja, nešto manje, ima završenu osnovnu školu, 9-10% Romkinja ima završenu srednju školu. Dečiji brak i prisilni brak zapravo predstavljaju jednu od osnovnih prepreka, odnosno razloga zbog čega romske devojčice ne završavaju osnovnu školu. Naši podaci pokazuju da dve trećine Romkinja koje su u dečijem braku nema završenu osnovnu školu. Polovina Romkinja je u vanbračnoj zajednici. To otvara neke određene probleme, teškoća, zapravo, i dokazivanja vanbračne zajednice i zajedničke imovine u slučajevima kada Romkinje žele da napuste nasilne zajednice. Romkinje koje nemaju dovoljno mogućnosti za obrazovanje, koje su nezaposlene, jesu, naravno, i ekonomski zavisne od svojih partnera. Usled nemogućnosti da dokažu zajedničku imovinu stečenu u vanbračnoj zajednici, one bivaju prinuđene da ostanu pored nasilnog partnera.
67% Romkinja stupi u dečiji brak, a čak 30% Romkinja koje smo mi ispitale, dakle, ima između 13 i 16 godina. Ja ne mogu čak da kažem ni da stupe u brak, mislim, to je naravno vanbračna zajednica koja je nelegalna i zabranjena zakonom, ali jedna trećina Romkinja ima toliko godina. 30% žena bude prisiljeno od strane partnera ili od strane roditelja da stupi u zajednicu, dakle ovde sada nevezano od uzrasta, to je procenat. I naravno, to vodi i maloletničkim trudnoćama: svaka druga Romkinja rodi svoje prvo dete pre punoletstva. Dakle, postoje podaci koji kažu da imamo slučajeve da su čak devojčice na uzrastu od 11 godina rađale svoje prvo dete.
Šta su uzroci? Nezahvalno je o tome pričati, naravno da su uzroci negde i vrlo kompleksni i međusobno isprepletani, ali svakako siromaštvo, koje često negde prinudi romske porodice da, ono, prosto budu u situaciji makar jedna usta manje. Dakle, mnogim romskim porodicama jeste problem da hrane svoju decu i zaista se nalaze ispod egzistencijalnog minimuma. Svakako tu postoje i prisutne patrijarhalne norme i rodne uloge koje ne idu u prilog devojčicama, i recimo kada siromašna porodica treba da nekako raspodeli ta svoja minimalna sredstva na školovanje dece, sredstva se preusmeravaju na sinove, a za devojčice, ja sam ovde citirala jednu ispitanicu, kažu: Žensko je tuđa kuća. Ona se svakako, već od malih nogu, priprema za dečiji brak, ili brak.
Prisutan je naravno i neadekvatni pravni i institucionalni odgovor na ovu štetnu praksu, i mi smo imali primere, i imamo ih i dalje, da se dečiji brakovi i prisilni brakovi tumače kao deo romske tradicije, što je, naravno, apsolutno neprihvatljivo. Kada je u pitanju rodno zasnovano nasilje nad Romkinjama, ono što podaci pokazuju jeste da Romkinje u velikom broju ne prepoznaju nasilje. Neprepoznavanje se ovde odnosi na to da žene ne znaju da određena ponašanja, nasilna ponašanja, nisu prihvatljiva, nisu normalna, kažnjiva su i nisu deo svakodnevnog, uobičajenog života.
Dakle, 70% Romkinja ne prepoznaje ekonomsko nasilje, 60% njih ne prepoznaje psihološko nasilje, fizičko nasilje ne prepoznaje svaka treća Romkinja, a seksualno svaka druga Romkinja, i često naiđemo na izjave naših korisnica koje kažu: Dužnost žene je da spava sa svojim mužem. Seksualno nasilje je veoma normalizovano i ne prepoznaje se kao takvo, 90% Romkinja je najmanje jednom u životu bilo izloženo nekom obliku muškog nasilja. Oko 30% Romkinja ima doživljaj da ih zaposleni u centrima za socijalni rad i u policiji tretiraju sa uvažavanjem. Prema podacima koji dolaze od naših ispitanica, u oko 50% slučajeva policija izađe na teren kada porodično nasilje bude prijavljeno u romskom naselju.
Šta se dešava sa drugih 50%? Oko trećine Romkinja, samo, ima iskustvo da u centrima za socijalni rad bivaju saslušane i da dobijaju informacije na jasan i na razumljiv način, na jeziku koji razumeju. Tako da, na žalost, naši podaci ukazuju da u institucijama jesu prisutni stereotipi, prisutne su predrasude, koje nužno vode diskriminaciji žena Romkinja koje se obrate za podršku i pomoć, i naravno, to se ne odnosi samo na ustanove socijalne zaštite, na žalost, eto, prosto i u reakciji policije postoje problemi, ali isto tako i u ustanovama zdravstvene zaštite, što su negde, je li, osnovna i prva mesta gde se žene u stanju potrebe zapravo i obrate.
Maja Škorić: Ja ću pre svega govoriti o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici koji je počeo da se primenjuje evo već pre 6 godina, koji je, da kažem, potpuno usaglašen sa Istambulskom konvencijom. On praktično u romskoj zajednici ostaje neprimenjiv, dobrim delom. E sad, pitanje je zašto. Naša istraživana su pokazala da oko 50% Romkinja živi u proširenim, višegeneracijskim porodicama, gde je nasilje normalizovano. Recimo, ukoliko žena prijavi nasilnika, kome bude izrečena hitna mera na 48 sati, pa naknadno možda i produžena na 30 dana od strane suda, žena ostaje u okruženju nasilja sa porodicom nasilnika koja vrlo često nastavlja sekundarno da viktimizira žrtvu, i žrtva ne uspeva da izađe iz tog začaranog kruga, da kažem, nasilja.
Takođe, kada govorimo o ovom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, ta zaštita, da je nazovem tako, za žrtvu, traje 32 dana. 32 dana je vrlo kratak rok u kome nadležne institucije, da kažem, mogu da preduzmu neke konkretne akcije kako bi se žrtva zaštitila po isteku 32 dana, kada je nasilnik potpuno slobodan. Recimo, javljale su nam se žene koje su pitale šta se dešava nakon 32 dana, kada isteknu hitne mere nasilniku. Naš odgovor je bio: on ima potpuno pravo da se vrati u stan u kome ste živeli, bez bilo kakve sankcije. Žene su na to odgovarale: Da li on može da dobije neku dodatnu meru? Ne, ne može. Ne može, a u roku od 32 dana porodično pravna zaštita od nasilja u porodici koja se pokreće tužbom, ne može da se aktivira, znači, niti krivično-pravna zaštita, i žena ostaje u jednom začaranom krugu patnje, ponovnog nasilja iz koga ne može da izađe.
Kada govorimo o toj porodično-pravnoj zaštiti od nasilja u porodici, u romskoj zajednici, naše ispitanice su odgovarale da u veoma malom broju slučajeva podnose ove tužbe. Žene najčešće nemaju taj kapacitet da iznesu parnični postupak, koji se može protegnuti na par meseci, pa čak smo imali situacije na par godina. Žena koja je već dovoljno oslabljena, koja je u nasilju, nema kapacitet, nema podršku zajednice, nema podršku primarne porodice. E sad, postavlja se pitanje zašto je broj krivičnih prijava za nasilje u porodici u romskoj zajednici i dalje mali. Jedan deo je strah od dodatne, sekundarne viktimizacije, ekonomska zavisnost od nasilnika, neadekvatno reagovanje institucija, nesenzibilisanost…
Razloga je mnogo, ali realnost je takva da je broj krivičnih prijava i broj evidentiranih krivičnih prijava veoma mali. Napomenula bih, kada mi zatražimo od nadležnih institucija tačan broj prijava koji je upućen od strane Romkinja, mi ne dobijamo taj odgovor, jer se institucije pozivaju na član 47 Ustava, po kome niko ne mora da se izjašnjava o nacionalnoj pripadnosti. Stoga mi nemamo zvaničan podatak, broj prijava nasilja u porodici u Srbiji, kada se govori o tome. Takođe, zašto Romkinje malo prijavljuju nasilje? Ukoliko prijave nasilje i ukoliko su prinuđene da izađu iz tog nasilnog okruženja, specijalizovane usluge sigurnih kuća su im jako ograničene. Iz kog razloga? Iz razloga što, prema zvaničnim podacima, u Srbiji postoji samo 15 sigurnih kuća i 150 ležajeva, što ne odgovara, apsolutno, standardima ni potrebama Republike Srbije.
Prema EU standardima, mi smo u manjku oko 70% u odnosu na standarde koji se propisuju u Evropskoj uniji. Takođe, Romkinje koje pokušaju da pristupe sigurnim kućama i uđu u proceduru, u oko 30% slučajeva su onemogućene u tome a većina od njih, da ne kažem 90% njih, prilikom boravka u sigurnim kućama doživljavaju različite vidove neprijatnosti i diskriminacije. Sad bih volela da kažem par reći zakonodavno strateškog okvira koji se tiče dečijih ranih i prinudnih brakova, o kojima su govorile koleginice. Upućivali smo zahteve za informacije od javnog značaja nadležnim javnim tužilaštvima u Republici Srbiji počevši od 2020. godine, sa pitanjem o broju podnetih krivičnih prijava za navedena dela, i iniciranih krivičnih postupaka, odnosno podignutih optužnih predloga. Sad, podaci do kojih smo mi došli su zaista frapantni. Recimo, u 2021. godini, od 51 osnovnog javnog tužilaštava smo dobili odgovor, podneto je samo 110 krivičnih prijava za krivično delo vanbračna zajednica sa maloletnikom na teritoriji celokupne Srbije, dok od 2019. godine ne postoji nijedna jedina prijava za krivično delo prinudni brak u Republici Srbiji.
To apsolutno ne odgovara realnosti niti stanju na terenu s kojim se mi susrećemo. Izneću još jedan frapantan podatak koji se odnosi na javna tužilaštva u gradu Beogradu. Postoje tri javna tužilaštva, i u 2021. godini podneto je svega 13 krivičnih prijava za krivično delo vanbračna zajednica sa maloletnim licem, a nije podnet nijedan optužni predlog.
Nada Đuričković: Apelujemo da se unaprede usluge što se tiče Romkinja, a i svih manjinskih grupa, invalitkinja i žena sa posebnim potrebama, da tako kažem, za smeštaj u sigurne ženske kuće, jer kad su Romkinje u pitanju, tu je jako teško izvršiti prijem, jer pravila sigurnih ženskih kuća su da nema mesta i za decu, a svi znamo da Romkinje imaju bar troje dece, pa i više, i onda je to jedna od prepreka za smeštaj u sigurne ženske kuće. Krajnje je vreme da deca, koja su svedoci nasilja u porodici, najčešće svojih majki, se počnu tretirati kao žrtve nasilja i da se prema njima tako ophodi i da se na taj način i zaštite. I dodala bih samo da kreće amber alert, koji se u našoj državi naziva Pronađi me.
To jako znači. Zašto baš nama? Zato što imamo podatke da dosta romskih devojčica strada u tome, i da se to uopšte i ne prepoznaje i ne vidi, posebno zato što devojčice i žene nemaju ni lična dokumenta i uopšte, taj odnos prema romskoj zajednici je takav kakav jeste. Kao što smo nedavno imali dete koje je umrlo u kolima, devojčica, onda su videli da dete uopšte nije prijavljeno, a nije tek rođeno, nego je imalo ne znam koliko meseci, i kad se to istražilo, došlo se do saznanja da ni majka nije imala lična dokumenta i da samim tim ni dete nije moglo da bude upisano u knjigu rođenih, i to je taj problem koji se nama stalno tako vrti, i sa time se borimo.
Nataša Tasić Knežević: Ovo je meni napisao sudija jedan: Prošlog petka je bilo suđenje jednoj mladoj Romkinji, ali zbog posedovanja droge. S obzirom da ja poznajem taj deo grada, procenio sam da se radi o prostitutki. Utvrdilo se da ona jeste prostitutka, ali da drogu koristi kako bi izdržala ovaj posao. Ona hrani četvoro dece. Njena maćeha je organizator prostitutki mladih Romkinja. Nju sam osudio pre 5 godina. Upravo je ona dovela na glavni pretres. Poenta je da je on osudio maćehu ponovo i ona je sklonjena, opet je poslata u zatvor. Devojka koja ima četvoro dece u tom trenutku je imala 18 godina. Jedino vreme kada se nije bavila prostitucijom bilo je kada je njena maćeha bila u zatvoru.
Znate gde nastane problem? Problem nastane tako što centri za socijalni rad prijave kada je u pitanju maloletnički brak, onda oni to pošalju dalje, pošalju Tužilaštvu. Onda to Tužilaštvo oslobađa. Što se tiče dece i prosjačenja: sve kreće od osnovne škole. Ja sam radila kao nastavnica jako dugo. Znači, kada se vidi da dete ne dolazi u školu određeni broj dana, a da mu roditelj ili ne javi zbog čega ne dolazi u školu, ili da doktor ne pošalje potvrdu zbog čega to dete ne dolazi u školu, treba da se obavesti iste sekunde PP služba. Šta to znači? PP služba mora da izađe na teren i da utvrdi zašto dete ne dolazi u školu. To dete kada ne dolazi u školu, ono je najverovatnije, da kažem, u procesu rada. To se sve pregledava kroz prste, zato što oni kažu: A, to su Romi, nema veze, bitno je samo da završe školu.
Sve kreće od osnovne škole. Kada učitelj vidi da dete ne dolazi dva dana u školu, on je dužan zakonski da utvrdi zašto to dete nije tu. Ukoliko mu roditelj ne dostavi potvrdu da je dete bolesno, to jest od lekara mu ne dostavi, on je dužan da obavesti PP službu. PP služba je dužna da obavesti centar za socijalni rad. Centar za socijalni rad mora da uđe u kuću i da vidi šta se dešava sa tim detetom. E, samo tog trenutka kada se budu ispoštovala sva pravila, zakonski, tada možemo da imamo decu koja su sigurna, i decu koja su u školama, i decu koja će završiti svoje obrazovanje i postati ljudi.
Peščanik.net, 28.10.2023.
FEMINIZAM