U ponedeljak 12. marta, Ana Brnabić je, u svojstvu potpredsednice Glavnog odbora SNS-a, sazvala hitnu konferenciju za novinare. Sedeći za stolom, okružena ženama, ministarkama i aktivistkinjama, Brnabić šalje moćnu sliku. Moćna slika moćnih žena koje se protive nasilju. Dan pre (iz)vanredne konferencije za novinare, u Novom Sadu je počinjen četvrti femicid u Srbiji od početka godine, međutim o tome ovom prilikom nije bilo reči. Ana Brnabić je iznenada sazvala konferenciju za novinare kako bi govorila o nasilju koje se vrši nad aktivistkinjama SNS-a tokom (ponovljene ili nove) predizborne kampanje.
Na konferenciji je potpredsednica glavnog odbora SNS-a, od ponedeljka verovatno predsednica Narodne skupštine, dala reč dvema aktivistkinjama koje su navodno mučki, krvavo i najstrašnije napadnute prethodnih dana. Aktivistkinje su iskoristile svojih 15 minuta na najbolji mogući način. Ako bismo se vodili njihovim opisima događaja, morali bismo pre svega da im skinemo kapu na hrabrosti i izdržljivosti, a zatim da krenemo u lov na te strašne ljude koji su ih napali. Negde oko tridesetog minuta konferencije, Brnabić pušta snimak zbog koga je i sazvana konferencija. Naime, snimak konfrontacije sa aktivistkinjom i aktivistom SNS-a objavili su aktivisti grupe „SviĆe“ Nikola Ristić i Ivan Bjelić. Oni tvrde da snimak dokazuje da je SNS u potrazi za zgradama u koje može da ubaci fantomske birače. Napomena, aktivista koji je takođe sniman tom prilikom nije prisustvovao konferenciji. Druga aktivistkinja koja je bila prisutna, navodno je napadnuta dan kasnije „mučki, s leđa, u krugu dvojke“ i taj snimak ne postoji.
Mi se ovde nećemo baviti time šta postojeći snimak pokazuje ili dokazuje. To nije bitno, jer stvarnost nije bitna u Srbiji Aleksandra Vučića. Bitno je tumačenje, i zato je sazvana konferencija. Nikako nije moglo da se dozvoli da snimak postoji na internetu i da bude prepušten na milost i nemilost građankama i građanima. Neko je morao da im protumači, kako bi razumeli. Tumačenje je jednostavno – oni sebe smatraju elitom, oni smatraju da im je sve dopušteno, čak i da napadaju žene, a njihovi mediji su napravili atmosferu u kojoj je normalno da muškarci napadaju žene na ulicama.
Tema nasilja nad ženama je, na žalost, uvek aktuelna u Srbiji. Stopa femicida se ne smanjuje, institucije ne koriguju prakse koje dokazano ne donose rezultate. Žene koje prijave nasilje se suočavaju sa osudom okoline i sa time da država ne može ili ne želi da im pruži zaštitu. Kada se desi femicid, nije neverovatno da se naiđe na komentare – „šta je ona uradila da ga izazove“. Sa jedne strane apsolutna ravnodušnost (pa čak i prezir) društva i države prema ženama žrtvama nasilja. Sa druge strane, kao i u svakom patrijarhalnom društvu, i u Srbiji važi pravilo da su nasilnici koji tuku žene najgori šljam i da zaslužuju da ih stigne kazna koju bi sproveli dobri muškarci. Naravno, žena prvo mora da ispuni određene uslove kako bi zaslužila zaštitu dobrih muškaraca (oni određuju uslove i oni procenjuju da li ih je ispunila).
Ova dva stava nisu međusobno isključiva, iako tako deluje na prvi pogled. I jedan i drugi počivaju na uverenju da je za funkcionisanje društva neophodno da dobri muškarci silom sprovode pravdu. Institucije ne postoje, zakoni ne postoje, građanke i građani ne postoje, država ne postoji. Postoje samo dobri i loši muškarci. Ostalima je ili dozvoljeno da postoje u njihovom svetu ili nije.
Vratimo se sada konferenciji Ane Brnabić. Stranka na vlasti ništa ne prepušta slučaju i koristi sva moguća sredstva kako bi osigurala pobedu na izborima i ostanak na vlasti. Jedno od tih sredstava je igranje uloge žrtve. Ako uz to mogu da prikažu svoje protivnike kao najgori šljam (jer su žrtve ženskog roda) tim bolje. Da li se sećate kada su pre četiri godine žene zaposlene u Skupštini grada Beograda (iza kojih se krio tadašnji zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić) blokirale ulaz kako opozicioni poslanici ne bi mogli da uđu? Da li se sećate kada je Aleksandar Vučić, nakon sukoba Kobri i građana na protestima „1 od 5 miliona“, naredio da Predsedništvo od tog trenutka čuvaju isključivo žene pripadnice Kobri (mada, pošto je kobra imenica ženskog roda, trebalo bi valjda naglašavati kada su pripadnici tog roda vojske muškarci)? Slobodno se može reći da su članice jedno od najpouzdanijih sredstava koje SNS koristi. Tu uvek imaju opciju da dodaju da su njihovi politički protivnici najgori šljam jer napadaju žene. Vrše nasilje nad ženama.
Nema sumnje da je (buduće) postavljanje Ane Brnabić na mesto predsednice Narodne skupštine neka vrsta democije. To je izuzetno naporno i nezahvalno mesto. Zahteva mnogo više rada, a pruža manje privilegija nego ministarsko ili premijersko mesto. Međutim, Skupština je nakon poslednjih izbora postala važnija u političkom životu države. Samim time, vladajuća stranka mora da se obezbedi sa svih strana. Zašto da propusti priliku da zaigra na kartu – oni su šljam, oni napadaju ženu, oni vrše nasilje nad ženom. Upotreba žena na taj način im nije strana.
Za to vreme, epidemija nasilja nad ženama u državi Srbiji se nastavlja.
Peščanik.net, 16.03.2024.
FEMINIZAM
