Iranci, muškarci i žene, ljudi su kao i mi. Tako je jednostavno i banalno. A opet, ne podrazumeva se. Barem Marđan Satrapi to ne podrazumeva, zajedno sa još dvadeset i jednom osobom. Njih dvadesetak, dakle, zajedno su napravili zbirku crtanih priča pod naslovom „Žena, život, sloboda“.1 Čitalac se možda seća, „Žena, život, sloboda“ bio je revolucionarni poklič na masovnim demonstracijama u drugoj polovini 2022. godine u Iranu. Rat u Ukrajini već je uveliko goreo, a onda se zapalio i Iran. Godinu kasnije, buknuo je rat u Izraelu/Palestini. Reći će Satrapi da je Iran umešan u oružane sukobe i u Ukrajini i u Izraelu/Palestini, što demonstracije u Iranu, kao i sve drugo što se događa u toj zemlji čini još važnijim ne samo za Irance već i za čitav svet. Samo što su ratovi u Ukrajini i Izraelu/Palestini ipak potisnuli iz fokusa hrabri pokušaj žitelja, u prvom redu žena Irana da se oslobode.
Kao urednica „zbornika“ stripova „Žena, život, sloboda“, Satrapi 2023. ulaže sav svoj ugled i veliku popularnost da pažnju ponovo skrene na Iran. Pozvala je četvoro stručnjaka i istraživača kompetentnih da govore o Iranu i sedamnaestoro crtača i karikaturista da ilustruju ili u slikama ispričaju ono što je prvih četvoro smatralo da treba da se kaže. Možemo sad nabrojati ovde sva njihova imena, a među crtačima ima i onih koji su možda i poznatiji od Satrapi, ali nema razloga za to. „Zbornik“ je odlično priređen, i o svakom autoru u njemu stoji pristojna biografska beleška. A „zbornik“ uporno pišem pod navodnicima jer to nije sasvim precizna odrednica knjige o kojoj govorimo. Sasvim precizno, dakle, reč je o pamfletskom propagandnom kompletu. Da ne bude zabune, reči „pamflet“ i „propaganda“ koristim ovde u njihovom apsolutno najpozitivnijem smislu. U jednom drugom registru, rekli bismo i da je reč o – pozivu u pomoć.
Okidač za masovnu pobunu u Iranu bilo je ubistvo devojke Mahse Amini. Čitalac će se verovatno setiti i toga, Mahsu je u septembru 2022. u Teheranu uhapsila policija za moral jer nije nosila maramu kako je propisano (virila joj je kosa ispod marame). Nekoliko dana kasnije, Mahsa u zatvoru umire od posledica batinanja, uglavnom po glavi. Dve novinarke Nilufar Hamedi i Elahe Mohamadi zaslužne su što su Iranci saznali istinu o smrti Mahse Amini. Obe su zbog toga završile u zatvoru. Ipak, istina i ogorčenost zbog nje izveli su ljude na ulicu. Satrapi u uvodniku „zbornika“ insistira – masovne demonstracije nisu bile neočekivane i nisu nikoga iznenadile. Dvadeset i četiri ilustrovane priče formiraju istorijski i društveni kontekst za razumevanje i tumačenje demonstracija. U njima dobijamo kratku istoriju promena režima u Iranu u 20. veku, kao i jezivo precizan opis tekućeg režima u toj zemlji. Jedno i drugo zajedno pokazuju i da postoji jaka tradicija pobuna u iranskom društvu, te da i danas postoje jaki razlozi za novu pobunu.
Kako to obično bude u propagandnim pamfletima, slika Irana je jednostavna i crno-bela. Satrapi će, opet u uvodu, reći da se svetlo bori protiv tame. Mračna je naravno vlast u Iranu, verski ustrojena prema srednjovekovnim obrascima. Svetlost je na strani žitelja Irana, pre svega žena i mladih. Sliku režima dobijamo u grubim crtama. Povlače ih maestralno karikaturisti braća Nejestani, Mana („Oni vas posmatraju“) i Tuka („Ko upravlja Iranom?“), a prema smernicama novinara Jean-Pierrea Perrina, stručnjaka za arapski svet i srednju Aziju. Njima se pridružuje svojim prilogom i sama Satrapi, jednim velikim, ubedljivim, maksimalno jednostavnim crtežom preko obe strane pod rečitim naslovom „Strahotni i omraženi“. Ova vrsta pojednostavljivanja i svođenja na suštinu, naravno, nije strana Satrapi. Čitalac se seća (ovo je poslednji put da ga ovde na nešto podsećam), u prvom delu čuvenog „Persepolisa“, na samom početku, Satrapi će na nekoliko tabli dati istoriju Irana pre Islamske revolucije.
Žitelji Irana, postavljeni spram nečovečnog režima, prikazani su u svojoj svakodnevnoj običnosti. Gledamo ih u kratkim isečcima iz porodičnog života, iz škole ili fakulteta, sa ulice. Na toj, reklo bi se, prozaičnoj pozadini, oni jednim gestom ili odlučnošću izrastaju u bezmalo epske junake. Svi ilustratori u „zborniku“, u saradnji sa scenaristima, bez greške dočaravaju sav patos herojskog/revolucionarnog skidanja marame (izdvaja se ipak posebno potresna „U paklu zatvora Evin“, a nacrtao ju je Mana Nejestani po scenariju Farida Vahida) pred očima drugih, a pre svega pred kordonima batinaša, takozvanih čuvara revolucije. Kao svojevrsni diptih, stoje i dve priče o pobuni/demonstraciji slobode: prva je u prvom delu i uradili su je izvanredni Pascal Rabate („Demonstracije u Iranu“) po scenariju, ponovo, Jean-Pierrea Perrina; drugu („Umetnost pobune“) dobićemo u trećem delu a uradili su je Deloupy (crtež) i Farid Vahid (scenario). U prvoj, demonstracijama/pobuni pristupa se kao svakodnevnoj, dobro uigranoj praksi, „običnoj“ rutini; druga priča predstavlja svakodnevni, „obični“ (ženski) život i njegove rutine kao pobunu.
Satrapi će insistirati da su demonstracije u Iranu bile prva feministička revolucija u koju su se uključili i muškarci. Njen argument je jednostavan – u društvu u kome nema slobode za žene, ni najveći broj muškaraca ne može biti slobodan. U knjizi se to ilustruje tragičnim pogibijama i muškaraca i žena koji se nabrajaju poimence. Kombinacijom ova tri elementa – tlačiteljski režim, potlačeni žitelji Irana, tragične pojedinačne sudbine demonstranata/revolucionara – dobili smo trodelni pamflet. U prvom delu se prikazuje sama pobuna, u drugom se ocrtava njen kontekst, a u trećem se preispituju revolucionarni potencijali za budućnost. Satrapi knjigu završava puna optimizma. Ali, kada objašnjava zašto joj je važno da čitaoci širom sveta vide Irance kao ljude poput sebe – a ne recimo kao verski zatucane neobrazovane i neobaveštene fanatike u zaostalim ruralnim sredinama, što je slika, veruje Satrapi, koja o žiteljima Irana preovlađuje na zapadu – njen optimizam kao da se gubi. Naime, prava poruka pamfleta, kako sam je ja razumeo, glasi – Iranci su ljudi kao i vi te zaslužuju da žive pristojno kao i vi. Sami, bez vaše (dakle naše) podrške, teško će to ostvariti. Treba sačekati i videti koliki će biti doseg ovog revolucionarnog krika, to jest očajničkog poziva istovremeno i na emancipatorsku promenu i na solidarnost bez koje je ta neophodna promena nemoguća.
***
Iz te tačke, može biti zanimljivo videti kako će se delo Satrapi i njenih saradnika čitati u Srbiji. Dok bude čitao „zbornik“, domaći čitalac nema kud nego da zaključi da su Srbi i Iranci isti i da su im problemi slični. Čitati „Žena, život, sloboda“ u Srbiji više je pogled u ogledalo nego zagledanje preko ograde u sredinu koja nam je tobože kulturno daleka. Domaći čitalac neće se začuditi ni što je u izboru medija za ovaj pamfletski propagandni komplet odluka pala baš na strip.
Nije stvar samo u tome da je strip u svojim modernim počecima sredinom 19. veka imao ulogu vrlo sličnu ovoj za koju ga je upotrebila i Satrapi – na pola puta između (političke) karikature, obrazovne priče i poziva na akciju. Teško je zamisliti neki drugi medij (možda film) koji bi tako uspešno objedinio ove tri svrhe i pri tom garantovao brzi prenos poruke, to jest neposrednu i koliko god je to moguće nedvosmislenu razmenu informacija (i emocija) između autora i publike.
Pored toga, mi u našoj neposrednoj prošlosti imamo sličan pokušaj da se komunicira „odavde“ sa svetom. Jeste, mislim na seriju kratkih crtanih priča Aleksandra Zografa „Pozdrav iz Srbije“ o bombardovanju 1999. Zograf je, paradoksalno, za publiku u Sjedinjenim Državama te priče radio dok je bombardovanje još trajalo.2 Mnogo kasnije, prevod tih njegovih tabli postao je dostupan i domaćoj publici. Hoće li to iskustvo otvoriti put za široku domaću recepciju „zbornika“ Marđan Satrapi, ostaje da se vidi.
Priča iz knjige: Rođenje parole
Peščanik.net, 22.03.2024.
FEMINIZAM________________
- Kod nas je ovu knjigu (lepo urađenu) nedavno objavio Urban Reads, u prevodu Jelene Jokanović.
- Da ne širimo priču, fusnota: nije Zograf bio jedini koga su ratni događaji iz devedesetih naveli da se oproba u žurnalističkom i neminovno aktivističkom stripu. Joe Sacco, takozvani otac novinarskih crtanih romana, čuven po svojoj „Palestini“, uradio je 2000. strip „Sigurna zona Goražde“, o ratu u Bosni i Hercegovini. Tomaž Lavrič, pak, izuzetni slovenački strip autor, 1997. objavio je u Ljubljani „Bosanske basni“, na iste teme. Danas se na taj novinarski ili, u nekim slučajevima, pamfletsko propagandni strip gleda kao na neki sporedni, čak manje vredni rukavac u odnosu na glavni tok produkcije stripova, ali, recimo još jednom, nema ničeg novog u tome, takav je bio strip u svojim počecima iz 19. veka i do danas nije izgubio, kada ga rade pametni i vešti autori, tu svoju ključnu sposobnost da složene sadržaje svede na njihovu suštinu i pošalje jasnu poruku o njima.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
