Piran, Slovenija, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Piran, Slovenija, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Da izbori mogu prouzročiti tako duboku žalost, nisam još nikada videla. U prvome krugu predsedničkih izbora, koji su neposredni, pojavilo se jedva 44% glasača i sve govori da će ih u drugome krugu 12. novembra biti još manje. A mediji i kandidati se ponašaju kao da je reč o najzanimljivijem događaju stoleća. Jedino što još liči na ovaj izborni period dešavalo se u zlatno miloševićevsko doba u Srbiji, kada su uz Dafinu, pravu glad i užas rata, kao predsednički kandidati nastupali zbrda-zdola skupljeni frikovi. Ovu je paralelu potrebno ilustrovati: kandidat je sadašnji predsednik države Borut Pahor, koji je sem verbalnih gafova proveo pet godina zasipajući instagram svojim fotografijama, pojavljujući se na neobičnim mestima i pozirajući kao radnik – đubretar, pletilja, pekar i svašta drugo, dajući opscene primedbe na javnom maturskom uličnom plesu i mašući zastavom kad god se moglo na sportskim priredbama. Jahao je, trčao, plivao, rolao, klizao, a u novoj kampanji pojavio se u crnom odelu na supu, na Bledu. Tetke su ga obožavale. Izborni štab mu je ovog puta preporučio malo ozbiljnosti, što je imalo katastrofalne posledice, jer ništa od onoga što je radio nije moglo da se prevede u pitanja kao što su moralni lik predsednika, njegove humane geste i zainteresovanost, dizanje glasa kada se krše ljudska prava, empatija i slično. Mora da su i neke tetke odustale, jer nije pobedio u prvom krugu. Njegov protivkandidat Marjan Šarec je gradonačelnik Kamnika, diplomirani glumac i nekadašnji seksistički radio-komičar, koji ga lako dostiže u opštim temama, proglašava se hrišćanskim socijalistom (takve partije nema) i sumnjivo naginje ka rasizmu i netoleranciji. Već je bez razloga vređao penzionere. Kandidati koji su ispali izvesno su izazvali drugu polovinu žalosti: dve kandidatkinje dve konzervativne partije, Nove Slovenije i Janšine SDS, bile su suvisle i učtive, ali su obe morale otkriti da su za smanjivanje ženskih prava. Bila je i jedna kandidatkinja izvesno lost in space, i Haloween izdanje nekadašnje Janšine učiteljice, koja bi da vojska štiti žene, koje treba da rode i ako su silovane, koja se boji da druge kulture ne uguše Sloveniju i kojoj užasno smetaju hrvatske kante za đubre, što je jedino logično jer ima vilu u Hrvatskoj. Među kandidatima se našla ministarka za školstvo, nauku i sport, koja je vešta u savršeno praznom govoru, ali pada na malenkostima: kad je otkriveno da mnogi na univerzitetu primaju dodatak za „stalnu spremnost“, vratila je novac, ali je izjavila da je mislila da to dobija zato što i noću gleda elektronsku poštu… U prvom krugu izbora bila je sramotna pretposlednja. Da bi slika bila zaokružena, u trci je bio i predstavnik navijača i vođa paranacističke grupe Hervardi, koji je odslužio kaznu za pokušaj ubistva. Da bi žalost bila potpuna, nekoliko zanimljivih kandidata nije uspelo ni da sakupi 5.000 potpisa niti da dobije podršku neke partije; Levica, kako se sada partija i zove, nije predložila nijednog kandidata, ni kad je postalo jasno da izborno telo čezne za bar jednim razumnim kandidatom i da Ljubljana sa svojim glasovima može lako da izbore nagne na tu stranu. Dubinu žalosti ilustruje i to da su se najgluplji komentatori ovog puta uzdržali od komentara da žene, eto, nisu glasale za žene, premda su bile u većini među kandidatima.

Pahor još uvek ima više šanse da bude izabran, što će Sloveniji za još pet godina dati predsednika koji naprosto sramoti državu i spolja i iznutra; u slučaju poraza dobija se predsednik koji, sem smanjivanja broja slika na instagramu, ne obećava mnogo. Možda sve to nisu dovoljni razlozi da se posumnja u posrednu demokratiju. Međutim, stvari su još mnogo gore, otkako je Pahor izjavio da mu je predsednička funkcija upisana na kožu. Ova drska feudalna izjava jasno govori o tome šta je postala parlamentarna demokratija. Za njom na drugim mestima možda još ima smisla čeznuti, no na mnogim mestima u EU ona je postala znak novog feudalizma sa primesama kastinstva i nedvosmislene upotrebe robovlasništva. U svojoj bezazlenoj nepromišljenosti, sadašnji predsednik je opomenuo građane Slovenije, i oni više ne mogu tvrditi da nisu znali.

Peščanik.net, 09.11.2017.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)