SAD muče ljude, što smo znali. Sada to možemo da pročitamo, crno na belo. Važno je šta je time dokazano. Zapad je sebe doveo pred svršen čin: ugrožene su njegove vrednosti, priroda, identitet. Objavljivanje zločina CIA je važan politički čin i odraz snage američkog sistema. Međutim, ta snaga ubrzo će postati slabost ako sve ostane bez pravnih posledica. Ako počinioci ne budu izvedeni pred sud, od Zapada će ostati samo sećanje.
Davljenje, hladni šokovi, prebijanja, vešanja u ćeliji, lista mučenja CIA je dugačka. U SAD je zločin postao sistem koji stvara državu bez pravde. Zločini CIA počinjeni tokom mandata Georgea W. Busha ukaljali su američko lice, lice Zapada. Toga se dugo nećemo osloboditi. Svi oni koji refleksno ukazuju na još brutalnije metode drugih država poput Kine i Irana trebalo bi dobro da se zamisle. Ko smo mi da o tome uopšte govorimo?
George W. Bush, koji je nesumnjivo jedna od najvećih katastrofa koja je zadesila SAD i Zapad u poslednjih nekoliko decenija, u svojim memoarima iz 2010. piše da je morao da bira „između bezbednosti i vrednosti“. To je budalaština ili plod sujete. Bezbednost ne postoji bez vrednosti, one su međusobno uslovljene. To je suština demokratije i u tome je snaga pravne države.
Bush nije vodio moralnu politiku, već je koristio politički moralizam kako bi pravila prilagodio sebi. Od Immanuela Kanta znamo da se samo država koja poštuje pravo može nazvati pravnom državom. Kada Kant govori o „prevrtljivosti nemoralne nauke o državi“, on misli na ljude poput Busha koji svaki moral potčinjavaju državnom razlogu ili sopstvenim ambicijama.
U torturu veruju nedemokrati poput francuske desničarke Marin Le Pen. Njen otac je sa tim imao iskustva tokom rata u Alžiru. „Zamislite bombu koja samo što nije eksplodirala – tik tak, tik tak – i odnela 200, 300 života“, objašnjava Le Pen posle objave izveštaja o torturi. Po njemu, „mučenje može da bude korisno da bismo nekoga naterali da progovori“.
Isti večni cinični argument. Međutim, komitet Senata nije našao nijedan dokaz da su iskazi dobijeni torturom osujetili ijedan napad i sačuvali ijedan život. Kada nekoga zatvorimo u sanduk, obesimo ga za ruke ili ga 180 sati držimo budnim – on će reći sve, istinu, laž. Ima li razlike?
Istorija torture nas uči da ako cilj opravdava sredstvo, onda nam više ništa nije sveto, a na kraju ćemo promašiti i cilj. Impresivni dokumentarac The Gatekeepers, koji govori o izraelskoj tajnoj službi Šin Bet i njenim zločinima, citira jevrejskog filozofa Yeshayahu Leibowitza: “Država koja vlada neprijateljski nastrojenim drugim narodom neizbežno se pretvara u korumpirani kolonijalni režim”. SAD su tokom svog besmislenog rata protiv terorizma, u kome se ponašaju kao svetska okupaciona sila kojoj su ugroženi njeni interesi, potvrdile ovo izraelsko iskustvo – zločini koje činimo drugima, činimo sami sebi.
Šta će proisteći iz patnje, poniženja, bola, očaja koje je CIA nanosila u naše ime, u ime Zapada? Šta će uslediti posle smrti zatvorenika Gula Rahmana, koga su islednici iz CIA polivali ledenom vodom, okovali ga i ostavili polugolog da leži u svojoj ćeliji? Umro je od hipotermije. Da li će neko odgovarati za ovo ubistvo? Da li ćemo se iskupiti za ove zločine? Bez iskupljenja ovih nedela ni dostojanstvo Zapada neće zaceliti. Bez sudskog epiloga nijedna zapadna država više nikad neće moći da osudi diktature i despotije ovoga sveta. Bez presude nezavisnog suda, šta nam garantuje da se ovi zločini neće ponoviti.
Američko pravosuđe mora da se posveti izveštajima o torturi. Ukoliko ono zakaže, zakazao je i Zapad.
Spiegel, 11.12.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 15.12.2014.
Srodni link: Amy Davidson – Plač Nazara Alija