Pitali su me više puta – poslednji put pre nekoliko dana – zašto u novoj knjizi, Vizije nejednakosti, ne govorim o Keynesu. Keynes nije dobio poglavlje, kao šestorica autora koje sam odabrao, a i kada ga pominjem, činim to samo usputno, u vezi s marginalnom sklonošću potrošnji. Na ovo pitanje mogu da ponudim dva odgovora. Prvo, mislim da Keynes nije bio zainteresovan za problem distribucije. Takođe, što je još važnije, tamo gde je mogao i gde je trebalo da u izlaganje uvede distribuciju dohotka, odlučio je da to ne učini i potpuno zaobišao ovo pitanje.
U Opštoj teoriji praktično se podrazumeva da je funkcionalna distribucija dohotka (udeo rada u ukupnom dohotku) nepromenljiva. Keynes je verovao, ili se pretvarao da veruje, u takozvani Bowleyev zakon koji postulira relativno fiksne udele rada i kapitala u dohotku, prema udelima utvrđenim u Velikoj Britaniji u prve dve decenije 20. veka. Keynesu nije smetalo to što „zakon“ važi za samo jednu zemlji i za relativno kratak period vremena. U skladu s tim verovao je da je interpersonalna dohodovna nejednakost takođe fiksna. Ako se funkcionalna i interpersonalna nejednakost ne menjaju, pitanje distribucije dohotka se može zanemariti. Što Keynes i čini.
Drugi razlog je zanimljiviji i u izvesnoj meri dramatičniji. Moj drugi odgovor tiče se Keynesove, rekao bih, politički motivisane nespremnosti da problem distribucije uključi u Opštu teoriju.
Poznato je da manjak efektivne tražnje, što je glavna tema njegove knjige, proističe otuda što potrošnja i privatne investicije nisu uvek jednake agregatnoj ponudi. Kao što primećuje Keynes, rast ukupne potrošnje samo je delić rasta agregatnog proizvoda. To znači da se manjak (razlika između agregatne ponude i agregatne tražnje) mora nadomestiti privatnim investicijama. Samo u posebnim slučajevima nivo željenih privatnih investicija savršeno odgovara ovom manjku. Ako investicije ostaju ispod željenog nivoa, država se mora pobrinuti da uveća efektivnu tražnju i uravnoteži je s ponudom (pri datom nivou zaposlenosti).
Već letimičan pogled na osnovnu formulu koja glasi A (agregatna ponuda) = C + I + G pokazuje da ako C (agregatna potrošnja) predstavlja funkciju distribucije dohotka, najočigledniji način da se uravnoteže ponuda i tražnja jeste „poboljšanje“ distribucije, to jest, prenos kupovne moći s bogatih na siromašne. Ako od bogate osobe koja bi inače potrošila samo 50 centi uzmemo 1 dolar i damo ga siromašnoj osobi koja će potrošiti 95 centi, ukupna potrošnja se uvećava. Prenos se onda može fino podešavati dok se ne premosti jaz između agregatne ponude i efektivne/agregatne tražnje. U tom slučaju ne bi bilo potrebe za uvođenjem državne potrošnje, obeležene slovom G.
Postavlja se pitanje: zašto Keynes zanemaruje ovo očigledno rešenje za problem nedovoljne tražnje? Na raspolaganju je imao dve mogućnosti: jedna je povećanje državne potrošnje; druga je redistribucija dohotka u korist siromašnih. Drugo rešenje je jednostavnije i bliže logici njegovog modela, uključujući i logiku novog koncepta „sklonosti potrošnji“ koji je uveo. Ali ako smo već prihvatili postulat da je distribucija dohotka nepromenljiva ili ako iz političkih razloga ne želimo da otvaramo problem distribucije, jedino rešenje koje preostaje je ono koje je Keynes odabrao: povećanje državne potrošnje.
Zanimljivo je da se u čitavoj Opštoj teoriji distribucija dohotka gotovo i ne pominje. Kada govori o faktorima koji utiču na agregatnu sklonost potrošnji, Keynes ih nabraja čak četrnaest: šest „objektivnih“ i osam „subjektivnih“. Da bismo stekli predstavu o silama koje utiču na potrošnju, evo popisa: među objektivnim faktorima su: (i) promena u jedinicama nadnice (to jest, promena stvarnog dohotka), (b) promena u razlici između neto i bruto dohotka, (c) neočekivane promene u vrednosti kapitala, (d) promena eskontne stope, (e) promene u fiskalnoj politici, (f) promene u očekivanom odnosu sadašnjeg i budućeg nivoa dohotka; što se tiče psiholoških faktora, oni su (a) stvaranje rezerve za neočekivane događaje, (b) stvaranje rezerve za neki očekivani budući odnos između prihoda i potreba pojedinca i njegove porodice koji će se razlikovati od sadašnjeg, (c) priliv od kamate i rasta vrednosti, (d) mogući rast iznosa raspoloživog za potrošnju, (e) osećaj nezavisnosti, (f) manevarska masa za izvođenje spekulativnih ili poslovnih projekata, (g) ostavljanje bogatstva u nasledstvo, (h) zadovoljavanje škrtosti. Neobično je da se među svim ovim faktorima nije našlo mesta za distribuciju dohotka.
Keynes ipak pokazuje da je bio svestan uticaja distribucije dohotka na sklonost potrošnji, doduše usputno i vrlo uzdržano, u nekoliko referenci u 22. poglavlju („Napomene o privrednom ciklusu“; to poglavlje ne pripada glavnom delu knjige, već je uključeno u „Kratke napomene u vezi s Opštom teorijom“, prilično rasutim Keynesovim razmišljanjima inspirisanim pisanjem glavnog teksta), gde Keynes beleži: „Štaviše, potpuno sam spreman da prihvatim da je najmudrije istovremeno napredovati na oba fronta [povećanje ulaganja i potrošnje]. Težeći za obimom investicija koji bi društvo kontrolisalo kako bi došlo do sve bržeg opadanja granične efikasnosti kapitala, u isto vreme bih podržao sve one mere koje mogu da ojačaju sklonost potrošnji. Jer nije verovatno da bi se pri postojećoj sklonosti potrošnji mogla održati puna zaposlenost, bez obzira na to šta radimo povodom investiranja. Prema tome, ima mesta istovremenom sprovođenju obeju politika: unaprediti investiranje i istovremeno unaprediti potrošnju!“ (str. 316). Budući da ovaj odeljak počinje razmatranjem „škola mišljenja“ koje „smatraju da se hronična tendencija nedovoljnoj zaposlenosti u savremenim društvima može objasniti nedovoljnom potrošnjom;… to jest… distribucijom bogatstva koja za rezultat ima neopravdano nisku sklonost potrošnji” (str. 315), jasno je da rast potrošnje koji Keynes ima na umu proističe iz promene u distribuciji imovine ili dohotka. Ali on i ovde ponavlja da je rad na povećanju investicija i po potrebi državne potrošnje direktniji i bolji put (budući da investicije donose povećanje proizvodnih kapaciteta) nego promena u distribuciji u cilju povećanja potrošnje. U čitavoj knjizi, Keynes se ovde najviše približio priznanju značaja distribucije dohotka.
Problem gotovo potpunog zanemarivanja distribucije dohotka u njegovoj knjizi odmah je uočen. U članku objavljenom 1937. u Reviji za ekonomiju i statistiku, Hans Staehle pokazuje kako se menjala raspodela nadnica u Nemačkoj u periodu od 1928. do 1934. i kako je to uticalo na potrošnju. I njemu je bilo teško da poveruje da Keynes previđa tako moćnu silu koja direktno utiče na agregatnu sklonost potrošnji, pa tako i na efektivnu tražnju. Staehle piše:
„Očigledno je da svaka modifikacija distribucije dohotka donosi promenu… pa se kriva granične sklonosti potrošnji za tržište može izvoditi na osnovu vrednosti pojedinačnih krivih… samo pod pretpostavkom da je distribucija dohodaka po veličini konstantna. Keynes potpuno previđa ovu implikaciju. On veruje da izvod funkcije za tržište [agregatna potrošnja] ima iste karakteristike kao svaka pojedinačna kriva… Među faktorima koji mogu uticati na krivu za tržište on ne navodi promene u distribuciji dohodaka po veličini i pominje jedino promene u distribuciji dohotka između preduzetnika i rentijera [i to usputno]. Ali Keynes ni to ne smatra važnim faktorom. Jedina druga referenca na distribuciju dohotka u vezi sa sklonošću potrošnji nalazi se u poglavlju o privrednom ciklusu, gde se o ’redistribuciji’ dohotka govori kao o meri koja može stimulisati sklonost potrošnji; nije sasvim jasno na kakvu ’redistribuciju’ Keynes ovde misli; u svakom slučaju, nema dokaza da je imao na umu modifikaciju dohodaka po veličini.“ (str. 138)
Verujem da je odluka da ne predloži „poboljšanje“ distribucije dohotka kao moguće rešenje za problem manjka agregatne tražnje bila politički motivisana. Odmeravajući političku prihvatljivost i političke rizike dva rešenja, Keynes se verovatno opredelio za povećanje državne potrošnje kao politički i ideološki najprihvatljivije rešenje. Naravno, nijedno od ova dva rešenja nije politički jednostavno. Veći deo ekonomske struke i poslovnih interesa (na primer, Američka privredna komora krajem 30-ih godina) bio je protiv povećavanja državne potrošnje. To bi podrazumevalo veće poreze ili štampanje novca i svakako veći uticaj države na ekonomiju. Ali Keynes je pretpostavio da bi zalaganje za redistribuciju dohotka bilo manje politički popularno kod predstavnika vladajućih klasa i pogubnije za akademsku prihvatljivost njegovih teorija, zbog čega se previše približio Hobsonu i Sismondiju i sličnim „školama mišljenja“.
Verujem da čak i u najnaklonjenijem i najpovoljnijem tumačenju nema sumnje da Keynes nije pokazao interesovanje za distribuciju dohotka jer je verovao da se za analitičke potrebe može prihvatiti da je u funkcionalnom i interpersonalnom aspektu fiksna. U manje dobronamernom tumačenju može se tvrditi da je bio zabrinut da će se njegove teorije dovesti u vezu s „teoretičarima nedovoljne potrošnje“ iz „podzemne ekonomije“ (Keynesov izraz), koji su favorizovali promene u distribuciji dohotka kao rešenje za nedostatak efektivne tražnje. Keynes nije želeo da bude „jedan od njih“ i zato je pitanje distribucije dohotka ignorisao.
P.S. Keynes pominje distribuciju dohotka i u uvodnom poglavlju Ekonomskih posledica mira, doduše u neobičnom kontekstu, pokušavajući da pokaže da visoka nejednakost u periodu pre Prvog svetskog rata nije destabilizovala društvo sve dok se bogati nisu odali razmetljivoj potrošnji, umesto da viškove investiraju—i tako otvaraju nova radna mesta. „…Kapitalističkim klasama je bilo dozvoljeno da za sebe zadrže najbolji deo kolača i da ga slobodno troše, bar u teoriji, uz prećutni sporazum da će ga u praksi trošiti veoma malo“ (str. 20). Ove klase su bile samo sudovi kroz koje se višak kupovne moći pretakao u investicije. To je, po Keynesovom mišljenju, bio deo društvenog dogovora koji je u periodu pre rata osiguravao društveni mir: „Samo želim da naglasim da je načelo akumulacije utemeljene na nejednakosti činilo važan deo predratnog poretka Društva i napretka kako smo ga tada shvatali” (str. 21). Nije bio siguran hoće li se takav aranžman održati i posle rata.
Izvori:
J. M. Keynes. The general theory of employment, interest and money, Harcourt, Brace and the World, 1964.
J. M. Keynes, The economic consequence of the Peace, Penguin Books, 1971.
Hans Staehle, “Short-Period Variations in the Distribution of Income”, Review of Economics and Statistics, Vol. 19, No. 3 (Aug., 1937), pp. 133-143.
Global inequality and more 3.0, 21.04.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 16.05.2024.
