Kao što mnogi ljudi mojih godina, pretpostavljam, rado čine, u poslednje vreme često razmišljam o najvažnijim događajima u mom životu, ne samo na ličnom planu, već i u širem društvenom kontekstu: na koji način su sile koje su oblikovale taj kontekst uticale na moj život i odredile moja uverenja?
Nema sumnje da su za najveći deo moje generacije, kako na istoku tako i na zapadu, prelomni događaj bile kulturne revolucije 60-ih i 70-ih godina 20. veka. (Iz ovog uopštavanja moram izuzeti zemlje Trećeg sveta jer ne znam dovoljno o tome kako su zapadne kulturne revolucije uticale na tamošnje ideologije i društvene norme).
U maju i junu ove godine obeležena je 55. godišnjica majskih zbivanja (Les événements de mai). Prošle sedmice se navršilo 55 godina od invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku, koja je dovela do rađanja modernog disidentskog pokreta u Sovjetskom Savezu, kada je osmoro ljudi na Crvenom trgu u znak protesta razvilo transparent kojim se invazija osuđuje.
Revoluciju sam dočekao u formativnim srednjoškolskim godinama. Sve što se događa u tom uzrastu, čak i ako nije revolucionarno, snažno utiče na ostatak života. Uticaj je još snažniji ako su ti događaji revolucionarni. Moja generacija je imala sreće utoliko što su ova zbivanja bila revolucionarna pre svega na polju kulture. I Kina je u isto vreme prolazila kroz kulturnu revoluciju, ali to je bila revolucija drugačije vrste, više ideološki obojena i mnogo krvavija. U svakom slučaju, događaji u Kini nisu bili ništa manje značajni od kulturne revolucije na zapadu.
Šta je ovom revolucijom ostvareno? Društvena distanca između bogatih i siromašnih je smanjena, što je veliko postignuće; seks je oslobođen, žene su se izborile za bolji društveni položaj i pripremljen je teren za današnje prihvatanje rodne jednakosti i svih seksualnih preferencija u redovima liberalnih elita; revolucija je donela jednaka ili slična građanska prava crnoj populaciji u Sjedinjenim Državama; i dramatično su izmenjena i pojednostavljena pravila odevanja, što je dodatno doprinelo društvenom ujednačavanju jer više nije bilo moguće pogoditi nečiji društveni status na osnovu oblačenja.
Revolucija je na zapadu i komunističkom istoku bila slična, ali je proizvela različite efekte. Na zapadu je ublažila klasnu polarizaciju i klasne antagonizme. Ja sam je dočekao u Belgiji gde sam išao u srednju školu. Po dolasku u Belgiju bilo mi je jasno da je to klasno stratifikovano društvo u kom se devojke iz bogatih porodica zabavljaju isključivo s momcima iz jednako bogatih porodica. Znala su se pravila. Ali revolucija ih je vremenom promenila i već polovinom 70-ih godina to više nije važilo. Dogodila se duboka društvena promena za koju verujem da je uspela da opstane.
Na istoku, gde su klasne razlike bile manje naglašene ili sasvim ukinute političkom revolucijom krajem 40-ih godina, nova revolucija je donela viziju slobode. Pokazala je da u neposrednoj blizini postoji jedan mnogo slobodniji i raznolikiji svet i to kao stvarna mogućnost, a ne samo kao utopija. To je inspirisalo otpor vlastima i širenje osećanja slobode – dve stvari koje su bile anatema za komunističke režime koji su insistirali na konformizmu i poslušnosti.
Dugoročni efekti revolucije su vidljivi na primeru generacije koja je stupila na vlast dvadesetak godina kasnije. Nije uobičajeno gurati Billa Clintona i Mihaila Gorbačova u istu rečenicu, ali njih dvojica su odličan primer za ono što imam na umu. Clinton je proizvod rušenja klasnih barijera društvenom napredovanju, baš kao što je Gorbačov proizvod ideja popularnih 1968, uključujući ideju o socijalizmu s ljudskim licem. To su uverenja koja su uticala na Gorbačova u studentskim danima, što je potvrđeno u memoarima Zdenĕka Mlynařa i Gorbačovljevim „ispovestima“.
Još jedna važna odlika ove revolucije je to što ona nije bila levičarska samo po pomenutim društvenim efektima, nego i po tome što je iz zaborava izvukla mladog Marxa (čiji su rani spisi sticajem okolnosti prvi put objavljeni upravo tada, 100 godina nakon što ih je Marx napisao) i tako obnovila veru u demokratski socijalizam.
Najveći izazov okoštalim pseudomarksističkim režimima na istoku stigao je sa levice. Što je još važnije, iza napada je stajao mladi Marx, utemeljitelj političkog sistema na koji su se vlasti pozivale. Nije slučajnost što su gotovo svi lideri revolucije u istočnoj Evropi poticali iz pokreta komunističke omladine: kompletan Praxis u Jugoslaviji, sledbenici Lukacsa u Mađarskoj, Jacek Kuroń, Adam Michnik i Leszek Kolakowski (nekada pripadnik staljinističke levice) u Poljskoj, Ota Šik i Alexander Dubček u Čehoslovačkoj.
Revolucija je po efektima bila slična reformaciji: osvežila je i reafirmisala izvorna ideološka uverenja i tako osvetlila jaz između uverenja i stvarnosti. Kasnije će se isti lideri, kao i ostatak društva, pomeriti udesno: bilo u pravcu nacionalizma ili klasičnog liberalizma. To ne bi bilo moguće da prvi otpor nije inicirala levica čija je kritika bila ideološki validnija nego da je dolazila s diskreditovane desnice. Hoću da kažem da su 1968. godine istočnoevropski režimi bili opremljeni za odbijanje napada s desnice; ali nisu bili spremni da se nose s napadima levice i naizgled apolitičnim izazovom zvoncara, duge kose i glasne muzike.
Na zapadu, s druge strane, posle rušenja nekih od društvenih barijera i uspostavljanja bar prividne jednakosti, revolucija se završila, na više načina, onako kako su se završile i revolucije 1848, kada je proklamovana formalna politička jednakost, s tim što je u slučaju revolucije 1968. proklamovana formalna društvena jednakost. U oba slučaja ekonomski jaz se dodatno produbio. Štaviše, posle 1968, ekonomske razlike su postale prihvatljivije nego što su bile pre revolucije, kada su revolucionari tvrdili da je nejednakost posledica klasnih razlika. Posle revolucije, ekonomske razlike su prihvaćene kao odraz razlika u sposobnostima i uloženom naporu – ukratko, kao odraz razlika u zaslugama. Tada na scenu stupaju dve ikonične figure revolucionarne generacije koja će obaviti zaokret ka neoliberalizmu: Bill Clinton i Tony Blair. Levica je praktično ratifikovala tradicionalne pozicije desnice predstavljajući ih kao proizvod zdravog razuma i tako im pomogla da se dublje usade.
Levičarski napad na zapadne režime završen je validacijom stavova desnice koji su dodatno ojačani prevazilaženjem zavisnosti od tradicionalne klasne podrške koju je nekada bilo teško opravdati. Naizgled antikapitalistička revolucija 1968. godine proizvela je svet u kom se kapitalizam osećao bezbednije i zaštićenije nego ikada. Joschka Fischer, na mestu ministra spoljnih poslova Nemačke, nadgledao je prvo borbeno angažovanje nemačkih oružanih snaga posle Drugog svetskog rata; Bob Dylan je dobio Medalju slobode; Mick Jagger je postao vitez. Sve te promene upečatljivo ilustruje činjenica da Jeremy Corbyn, jedina relevantna politička figura na zapadu koja je ostala verna idealima 1968, danas izgleda kao iskopina iz neke daleke političke prošlosti.
Politički efekti revolucije na istoku i zapadu u početku su se razlikovali, ali su na duži rok bili gotovo identični. Kao što smo videli, na istoku je napad došao s levice, što je ograničilo mogućnosti režima da odgovori. Vremenom je socijalizam s ljudskim licem odbačen kao ideja, zapravo, odbačena je ideja o socijalizmu u bilo kom obliku. Konačni ishod evolucije na istoku koja je oponašala razvoj događaja na zapadu bilo je nešto što je Václav Klaus opisao kao „kapitalizam bez prideva“. Uz podršku sve snažnijih nacionalista koji su u međuvremenu ojačali, dok su 1968. bili uglavnom nevažni, liberali su uspeli da sruše komunističke režime. (To ne znači da poričem značaj spremnosti Sjedinjenih Država da zarate s komunistima na bilo kojoj tački planete; tvrdeći da su se urušili iznutra, zapravo želim da kažem da 1989. godine komunistički režimi više nisu imali šta da ponude svojim podanicima.)
Uz važan izuzetak pomenutog nacionalizma – to je revolucija koja je uglavnom oblikovala svet u kom je većina nas živela do Velike finansijske krize 2008, pandemije 2019. ili rata u Ukrajini 2022 – šta god da ste izabrali kao događaj koji će podeliti jednu epohu od druge. U svakom slučaju, danas se nalazimo u ideološki sasvim drugačijem svetu.
Global inequality and more 3.0, 30.08.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 12.09.2023.
