Bio je 3. jun 1968, vedar dan poznog beogradskog proleća. Bližio se kraj škole i za mene najbolji deo godine. Do polovine meseca mnogi od mojih drugova koji su imali rođake na selu ili kuće na moru otputovaće da tamo provedu letnji raspust i nećemo se videti dva meseca. Ali u vedrim danima i slatkim večerima prve polovine juna mogli smo da ostajemo napolju koliko god želimo, igramo fudbal, prepričavamo neverovatne priče, razgovaramo o devojkama.
Tog dana, 3. juna, na trenutak smo ušli u stan jednog od mojih drugara, verovatno da bismo uzeli loptu. U stanu je bila samo baka. Zazvonio je telefon. Bila je to njegova majka. Radila je u Saveznom izvršnom veću s druge strane reke. Zvala je da uspaničenim glasom kaže sinu, mom drugu, da nikako ne izlazi napolje, da ostane kod kuće, jer su studenti (odlično se sećam njenih reči) „izašli na ulice da ruše vlast“.
Naravno, čim nam je rečeno da treba da ostanemo unutra, istrčali smo napolje. Stan mog druga, kao i moj, nalazio se u blizini jedne od glavnih zgrada beogradskog univerziteta. Kada smo stigli tamo, studenti su je već bili okupirali, a okolo su stajali policajci koji nikome nisu dozvoljavali da uđe u krug univerzitetskih zgrada (u to doba još su se poštovala staromodna pravila o „autonomiji univerziteta“, čak i u komunizmu), pa smo samo spolja mogli da posmatramo grozničavu aktivnost u zgradi i slušamo zapaljive govore sa zvučnika.
Privlačile su nas „zabranjene“ stvari koje su se tamo događale. Sećam se da sam tamo, nekoliko dana kasnije, kada su pobunjeni studenti počeli da komuniciraju s javnošću isticanjem velikih transparenata, prvi put video ispisane reči „Dole crvena buržoazija“. Bio je to neki novi jezik. Studenti su se bunili protiv korupcije, nejednakosti, nezaposlenosti. Beogradski univerzitet je dobio novo ime – Crveni univerzitet „Karl Marx“. Državnim funkcionerima koji su se pozivali na Marxa nije bilo lako da na to odgovore. Bili su to dani neizvesnosti; u novinama su ih napadali zbog uništavanja državne imovine i „remećenja javnog reda“, ali pobunjeni studenti su nastavili da se sukobljavaju s policijom, ponosno ističući ime novog univerziteta. Dobro se sećam jednog bradatog studenta s velikim bedžom na kom je pisalo Crveni univerzitet „Karl Marx“. Stajao je u autobusu, a zbunjeni putnici oko njega nisu bili sigurni da li treba da ga psuju ili da ga tapšu po ramenu.
Studentski slogan je govorio istinu. Bila je to pobuna protiv crvene buržoazije, nove vladajuće klase u istočnoj Evropi. Ta klasa je bila heterogena: neki su poticali iz najbogatijih porodica, naročito u nerazvijenim zemljama kao što je bila Srbija, drugi su pripadali obrazovanoj srednjoj klasi, neki su bili iz radničkih i seljačkih porodica. Po poreklu su najsličniji bili studentima koji su se bunili. Da su studenti nekim slučajem odneli pobedu, i sami bi se jednog dana pretvorili u novu crvenu buržoaziju.
Crvena buržoazija je bila proizvod velike nejednakosti u nerazvijenim kapitalističkim društvima. Od majke sam čuo priču koju joj je davno ispričao moj otac (poreklom iz osiromašene trgovačke porodice). Kada se poslednjeg dana školske godine, pun ponosa, pojavio u gimnaziji u novoj bluzi za koju je uštedeo dajući časove matematike deci iz imućnijih porodica, jedan dečak iz bogate kuće polio ga je mastilom iz mastionice i rekao: „Nikada nećeš imati ono što mi imamo“. Mnogo godina kasnije, ispričao sam to jednom prijatelju iz severne Evrope, na šta je on odgovorio: „To je evropski klasni sistem sažet u jednu rečenicu“.
Studenti su se bunili protiv istog sistema i 30-ih godina 20. veka, da bi se kasnije pretvorili u crvenu buržoaziju. Do 1968. postali su nova vladajuća klasa. Onda su došli neki novi studenti da se pobune protiv njih.
Ta nova vladajuća klasa nije dovoljno dobro proučena. Njeni pripadnici su se dosta razlikovali od zemlje do zemlje. Dopala mi se knjiga Tereze Toranske pod naslovom Oni, o novoj buržoaziji u Poljskoj. Mladi srpski novinar Milomir Marić objavio je 80-ih godina popularnu knjigu Deca komunizma. Priča o najvišim slojevima crvene buržoazije ispričana je u ruskom romanu Kuća vlasti Jurija Slezkina. Može se pronaći i kod Solženjicina u Prvom krugu. Emma Goldman je tu novu pojavu uočila veoma rano, samo nekoliko godina posle Oktobarske revolucije. Bilo mi je drago kada sam se podsetio da sam se relevantnim empirijskim podacima o novoj klasi (nivo dohotka, vlasništvo na nekretninama) bavio još u mojoj doktorskoj disertaciji iz 1987. Ali to nije dovoljno. Istorija i ekonomija ove klase ostaju nedovoljno istraženi.
Kao što je za vladajuće klase uobičajeno, njeni pripadnici ne misle da pripadaju vladajućoj klasi. Posle mnogo godina razgovarao sam s prijateljicom čija je porodica bila u višim ešalonima crvene buržoazije, zbog čega je u nekoliko navrata bila u prilici da letuje na tri mala ostrva koja je Tito odabrao za svoje ekskluzivno letnje boravište. Pitao sam je kakvi su bili lični odnosi ljudi koji su tamo boravili: svi su imali moć, nema sumnje, ali imali su i različite agende, žene, decu, preferencije, navike u piću i tako dalje. (To je bilo slično ostrvu Martha’s Vineyard u Americi: ljudi koji se politički možda ne podnose „osuđeni“ su jedni na druge, moraju da dele iste plaže, restorane, teniske terene, da gledaju kako im se deca tuku ili zaljubljuju.) Nije imala šta da mi kaže: među ljudima koji su ležali na plaži i ponekad se svađali oko suncobrana nije primetila nikakve naznake političkih ili ličnih sukoba. Nije imala utisak da su ljudi koji su tamo letovali bili nešto posebno. Bilo je to samo još jedno radničko odmaralište, s boljom hranom i udobnijim sobama.
Možda je crvena buržoazija u Jugoslaviji bila osobena po tome što je samu sebe proizvela (to jest, sama se izborila za vlast) i što je kod svojih pripadnika uspevala da podstakne izvesno osećanje ponosa zbog pokreta nesvrstavanja i značaja koji je Jugoslavija otuda imala na svetskoj sceni, mnogo većeg od onog koji bi joj inače pripadao. Buržoazija se na kraju podelila držeći se republičkih granica, jer je svaki od njenih novih segmenata zaključio da može uvećati moć ako se zemlja razbije na manje komade kojima će onda slobodno vladati, bez uplitanja i gnjavaže drugih. Tako se rodila demokratija.
Nedavno sam se setio svega toga – kao i mnogo puta ranije – dok sam čitao o kapitalističkim gospodarima Jeljcinove Rusije i izvorima današnjeg putinizma. Većina tih ljudi poticala je iz dobrostojećih viših klasa crvene buržoazije. To im je osiguralo sve privilegije koje je sovjetski sistem mogao da pruži, uključujući (u slučaju Sovjetskog Saveza) mogućnost putovanja na zapad, pristup stranim valutama i poslednje rok albume iz Engleske. To su ljudi koji su po dolasku Gorbačova na vlast prigrlili demokratiju i obožavanje Sjedinjenih Država s najviše entuzijazma, da bi se onda, s istim entuzijazmom, bacili na pljačkanje zemlje. Prvo su kupovali vile na Rivijeri, a kada su se razočarali prijemom na koji su naišli kod suseda na zapadu, ili prerasli očaranost svim stvarima koje dolaze sa zapada, posebno iz Amerike, promenili su stranu i okrenuli se nacionalizmu, ne samo da bi učvrstili pozicije nego i da bi razvili instant ideologiju kojom će opravdati ostajanje na vlasti.
Global inequality and more 3.0, 26.09.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 04.10.2023.
