Kažu da je Kina prva zemlja (civilizacija) koja je proizvela modernu verziju papira. Papir se navodi kao jedan od četiri velika kineska izuma (ostala tri su kompas, barut i štampa). Moguće je da će Kina biti i prva zemlja koja će ga se odreći.
Ono što me je u današnjoj Kini najviše zapanjilo, čak i u poređenju s Kinom od pre samo pet godina, jeste gotovo potpuni nestanak papira. Govorim o papiru koji se koristi kao sredstvo za prenošenje informacija, ne o papirnim salvetama u kafeima. Mnogi to pozdravljaju, možda i opravdano: umesto karte za podzemnu železnicu koju je lako izgubiti, koriste se elektronske karte na mobilnim telefonima; umesto plastičnih kreditnih kartica, na telefonu je Alipay ili sličan platni sistem; umesto zgužvanim novčanicama, računi se plaćaju preko ekrana koji ne morate ni da dodirnete.
Bilo bi pogrešno tumačiti ovaj trend u ideološkom ključu i povezivati ga sa sistemima elektronskog nadziranja u savremenoj Kini. Isto se događa i u drugim zemljama, praktično u svim modernim društvima: Kina samo ima neznatnu prednost u odnosu na ostatak sveta. Takođe, to je trend kojim je ugrožen i sam program ideološke propagande. Nekada su muzeji posvećeni važnim događajima iz istorije Komunističke partije nudili obilje zvanično odobrenih publikacija: govora, rezolucija, biografija. Od toga nije ostalo gotovo ništa. U prodavnici odličnog šangajskog muzeja posvećenog osnivačkom kongresu Komunističke partije Kine u ponudi je jedna jedina knjiga. Prodaju se olovke, bedževi, kišobrani, igračke, torbe, pande, ali štampanih publikacija nema. Uzalud ćete tražiti ključne istorijske dokumente, kao što je odluka o osnivanju KPK ili njene prve rezolucije itd. Obilazeći bogatu muzejsku postavku posvećenu pokretu Nove kulture iz 20-ih godina 20. veka, s mnoštvom izloženih publikacija, čovek se neizbežno pita šta će biti izloženo kada u dalekoj budućnosti odluče da naprave sličnu postavku posvećenu kulturnim zbivanjima našeg vremena? Odštampane e-mail poruke? Laptop računari u kojima su tekstovi čuvani?
Trend dematerijalizacije informacija se slavi, ponekad neodmereno, zbog relativno skromnih dobitaka u efikasnosti u poređenju sa starim sistemima. Ali oni koji slave zaboravljaju jednu važnu stvar.
Razmena između ljudi nije ograničena na sadašnjost. Naše pisane interakcije i naša mišljenja su „poruke u boci bačenoj u more“, u nadi da mogu preneti o čemu smo razmišljali i odneti u budućnosti sve što smo osećali i što smo naučili. To je prednost pisma u odnosu na oralnu tradiciju. Usmeno predanje ne može preneti informacije kroz vreme, bar ne dovoljno tačno. Homerove stihove imamo samo zahvaljujući tome što ih je neko zapisao.
Mnoge poruke nikada ne bi stigle do nas da nisu sačuvane zapisivanjem na papirusu. Ili još bolje, kao što su Egipćani, Grci i Rimljani činili kada je trebalo sačuvati informacije od posebnog značaja, na kamenu: kamen je trajniji od papira, ali nije lako klesati ga i slati duge i složene poruke.
Za tri sedmice koje sam proveo u Kini, u baru pekinškog hotela sam video dva usamljena primerka novina na kineskom i jedan China daily kojima niko nije prilazio; u šangajskom muzeju sam primetio čoveka koji čitao nešto što je ličilo na novine; u vozu sam video oca kako detetu čita strip – i to je bilo sve od sadržaja zabeleženih na papiru. Za tri sedmice. Naravno, obišao sam veliku knjižaru u Šangaju i njenih šest spratova ispunjenih knjigama; kao i velelepnu novu biblioteku univerziteta Džeđang. Tamo knjiga ne manjka. Papir kao sredstvo prenošenja ili čuvanja informacija nije sasvim nestao. Ali izgleda da je njegova funkcija emitovanja informacija iz današnjeg sveta u budućnost odumrla.
To nije mala stvar. Budućim generacijama je verovatno svejedno da li će informacije o tome kako smo putovali metroom biti pohranjene na papiru ili u mobilnom telefonu. Ali čuvati ukupno današnje znanje u elektronskoj formi je opasno. Već se primećuju prve posledice. Elektronski sistemi skladištenja podataka dovoljno su stari da znamo da mnoge veb stranice, linkovi i blogovi na kojima su informacije čuvane više ne postoje, izbrisani su ili premešteni na druga mesta. Mnogi podaci o prihodima domaćinstava i stanovništvu prikupljani u prošlosti izgubljeni su zbog zastarevanja softverskih sistema za čitanje i obradu podataka. Ima ironije u činjenici – što nas nimalo ne iznenađuje – da su praktično jedine dostupne informacije o nekim istraživanjima stanovništva iz prošlosti (ne govorim o drevnim vremenima, već o ispitivanjima od pre dvadesetak godina) one koje se nalaze u njihovim štampanim rezimeima. Video sam to na primeru sovjetskih anketa domaćinstava koje su nepovratno izgubljene kada se početkom 90-ih godina tehnologija potpuno promenila, pa stare sovjetske računarske kartice više nije bilo moguće pročitati bez ogromnog truda i ulaganja. Problem je svuda isti. Američkim mikro-podacima iz 50-ih i ranih 60-ih takođe nije moguće pristupiti.
Potpuni prelazak na informacije u isključivo elektronskom obliku uvodi nas u doba univerzalne vladavine „prezentizma“. Informacije prenosimo naizgled efikasno i bez troškova, danas ili na neki kraći rok, ali posle toga one zauvek nestaju. Kada naše civilizacije više ne bude, možda za nekoliko hiljada godina, neki novi arheolozi naći će se pred velikom zagonetkom: da li je pismenost zaista nestala? Kako je moguće da je civilizacija koja je iza sebe ostavila milione zapisa (čuvanih onako kako su čuvani Kumranski rukopisi) iznenada digla ruke od pisma i vratila se usmenoj komunikaciji i varvarstvu?
Zapravo, i blog koji upravo čitate zauvek će nestati čim se veb stranica na kojoj ste ga pronašli ugasi i pojave se neki novi oblici razmene informacija. Možda bi ga zato trebalo uklesati u kamen dok još ima vremena…
Global inequality and more 3.0, 02.01.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 16.01.2024.
