Fenomen Kusturica, koji se može objasniti samo zapadnoevropskom – pretežno levičarskom – ignorancom, i širom kolonijalnom samouverenošću i neodogovornošću, došao je svome kraju. “Ovi prostori” više nisu nikakva medijska senzacija, svi se trude da se ponašaju što više evropski kako bi što lakše i brže prevarili EZ, a onda će već lako, i Kusturica je konačno tamo gde pripada – u zabitome srpskome selu, napravljenom za njega. Više nije neki veliki element rizika reći koju dobru o bivšem Muslimanu i Jugoslovenu, iza Kusturice je šarena laža nagrada i priznanja, nešto sjaja i malo novca – dovoljni razlozi da se šepava liberalnost provuče uz odgovarajuće količine pečenja, pića, i velikih reči. O filmu ne treba gubiti ni reči ni vremena, to je verovatno onoliko genijalno koliko su to bile i prethodne manipulativne slikovnice rečenog autora: očekivati da će se u glavi zalivenoj plitkim laskanjem, uprkos svim privilegijama i lakim rešenjima, iznenada roditi kritička ili bar paradoksalna i zaumna misao, potpuno je nerealno. Kusturica ima svoje nesumnjive srpske zasluge – elegantna odbrana Miloševićevoga režima u nevreme, prikazivanje Roma kao najšarenije znamenitosti cirkusa Balkan, animalnost, pokvarenost i glupost uvijene u tzv. vizualnu poeziju, koja se sastoji od beskonačnoga samocitiranja, i najzad opšte zadovoljavajući stav prema ženama, koje su silovane, bivene i ciče, kao i u prethodnih zlatnih četrdeset godina srpskoga filma. No je li sve to dovoljno da izazove poluosmeh na licu Koštunice, smanji na normalu široki osmeh akademika Bećkovića, i izazove bar drhtaj usnica strogo kontrolisanog Borisa? Očito jeste, ali ima i drugih, antropološki i kulturno zanimljivijih razloga.

Lingvistička simpatija: Kusturičina svojevolja sa novinarima zapravo je ono isto što smo čuli na svim njegovim javnim pojavljivanjima, dodelama nagrada i intervjuima: dečko je beznadežno neverbalan, što budi i druge sumnje epistemološko-kognitivnoga tipa. Drugim rečima, nema bog zna šta da kaže. Poziv bubnjara dopunjava ovu sliku, i u tome nema ničega manipulativnoga. No došao je trenutak kada neverbalnost treba da doživi nešto što bismo nazvali interpretatio Serbica, dakle da ga lokalni mudraci protumače i klasifikuju. Pojava akademika Bećkovića je tu ključna. Besmrtnost je u ovome slučaju postignuta već time što je u davnim 80′ njegovom zaslugom sve što je muško, poreklom iz dinarskih krajeva, upoznato sa većinom slova ćirilice i sa gotovo polovinom padeža, ušlo u Udruženje književnika Srbije. Druge usluge tokom godina, kao što je formiranje javne ratoborne poetike, epskih formula sa kojima se na junačkim usnama moglo elegantno pasti rasutih creva od Slavonije do Herecgovine, zasluge za uništavanje opozicije protiv Miloševića, za opštu misoginiju današnjega društva Srbije, za veličanje ratnih zločinaca, za zaslepljivanje masa, samo pojačavaju skup uslova za besmrtnost. I za sve to vreme, jezik akademika Bećkovića ostao je isto onoliko bez značenja i isto onoliko oralno gromopucatelen kao što je bio u praistorijsko doba pričanja viceva u kafanama. Ko bi bolje razumeo Kusturičino zaplitanje i nemogućnost izražavanja? Ko bi bolje verbalizovao Kusturičinu, izvinite na izrazu, poetiku?

Vizualna simpatija: Boris Tadić bi konačno dobio više boje i oblika kada bi se okružio sirenama, satirima, nimfama, kentaurima, jednorozima, gnomima i sličnima. Kako to nažalost ne može da se izvede, odnosno kako suzni tandem Dobrica Ćosić – tata Tadić nema širu upotrebu sem predsedničke inauguracije, Kusturičina pojava, sa vozićima, zabacivanjem pramenolikih masnih lokni i ostalim rustikalnim okolišom, ispunjava upravo ovu nužnu potrebu najboljeg od svih loših rešenja u srpskoj politici. Predsednik Tadić izvesno nije mogao naći strasnu, opasnu, politički izazovnu ženu za ovakvu ulogu – recimo neku od srpskih “veštica” koje još uvek govore o odgovornosti i ratnim zločinima, nije mogao napraviti prijem za Žene u crnome, i nije mogao pozvati Natašu Kandić na neku savetodavnu funkciju: zato je tu Kusturica, najbolja mogućna šabesa od malo kulture, malo politike, malo roka. Možda će neki budući glasači to ipak upisati u raboš.

Pojmovna simpatija: Najtemeljitije od svih u triu, Vojislav Koštunica u Kusturici vidi sve svetle elemente prošlosti (ašik sa vlašću, sa oružjem, relativizovanje zločina) i sve mogućne konceptualne osnove jednoga velikoga budućega prijateljstva. U njemu bi i dalje bilo mogućno govoriti ponižavajuće o Haškome sudu i EZ uz mogućnu prisutnost svetskih medija, snižavati temperaturu kada se spomene Sarajevo, imati mali alibi za pljuvanje po Hrvatima u budućoj tesnoj trci, i uošte sve što treba devalorizovati onim neponovljivim stilom raje i polovinom usta.

Tri ugledna posetioca dakle imaju jake simpatičke odnose sa Kusturicom, koji izvesno ništa bolje nije zaslužio. Preostaje li išta nedečačkim kategorijama stanovništva? To da će kad-tad biti kažnjene novim Kusturičinim ostvarenjem na televiziji.

Peščanik, 01.10.2004.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)