WikiLeaks logo

WikiLeaks logo

Uvodno poglavlje teksta Julian Paul Assange, australijskog novinara i internet aktiviste, osnivača Wikileaks, obaveštajnog sajta koji se bori za transparentnost informacija.

Zavera kao vladavina

I najbolja partija je neka vrsta zavere protiv ostatka naroda. (Lord Halifaks)

Obezbeđenje popušta pred zaverom. (Julije Cezar, čin 2, scena 3)

Uvod

Da bismo radikalno promenili ponašanje režima, moramo razmišljati jasno i odvažno, jer ako smo išta naučili, to je da režimi ne žele da se menjaju. Moramo misliti dalje od naših prethodnika i otkriti tehnološke promene koje nam omogućavaju da delujemo onako kako naši preci nisu mogli.

Moramo razumeti ključnu generativnu strukturu loše vladavine.1

Moramo razviti način razmišljanja o ovoj strukturi koji je dovoljno snažan da nas izvuče iz blata sukobljenih političkih morala i dovede u jasnu poziciju.

Što je najvažnije, moramo iskoristiti ove zaključke da sebe i druge podstaknemo na efikasnu akciju zamene struktura koje vode lošoj vladavini nečim boljim.

Tamo gde su detalji o unutrašnjem funkcionisanju autoritarnih režima poznati, vidimo konspirativne veze unutar političke elite, ne samo za postizanje prednosti ili ostvarivanje koristi unutar režima, već kao osnovnu metodologiju planiranja na kojoj počiva održavanje ili jačanje autoritarne vlasti.

Autoritarni režimi stvaraju protivnike gušeći težnju naroda ka istini, ljubavi i samoostvarenju. Kada se planovi za održavanje autoritarne vladavine otkriju, to stvara još veći otpor. Zato uspešne autoritarne vlasti takve planove skrivaju, sve dok otpor ne postane besmislen ili dok ne bude potisnut golom silom. Ova kolaborativna tajnovitost, na štetu stanovništva, dovoljna je da se njihovo ponašanje okarakteriše kao konspirativno.

Ovo pravilo važi i u politici. Ako na vreme prepoznamo zlo koje se razvija (što može samo mudar čovek), ono se može brzo izlečiti. Ako zlo nismo prepoznali i dozvolimo da uzme maha da ga već svako prepoznaje, leka više nema. (Vladalac, Nikolo Makijaveli)

Terorističke zavere kao povezani grafovi

Pre i posle 11. septembra, Kancelarija za nabavku u Merilendu2 i druge organizacije finansirale su matematičare koji su terorističke zavere posmatrali kao povezane grafove (za razumevanje ovog članka nije potrebno predznanje iz matematike).

Iskoristićemo ovo shvatanje terorističkih organizacija i upotrebiti ga protiv nalogodavaca. Pretvorićemo ga u skalpel kojim ćemo secirati zavere korišćene u održavanju autoritarnih struktura vlasti.

Iskoristićemo povezane grafove kako bismo svoje razumevanje prostora upotrebili za razumevanje političkih odnosa. Ovi grafovi se daju lako zamisliti. Uzmite gomilu eksera („zaverenici“) i ukucajte ih nasumično u dasku. Zatim uzmite kanap („komunikacija“) i obavijte ga oko eksera tako da ga ne prekinete. Kanap koji povezuje dva eksera nazvaćemo linkom. Neprekinuti kanap znači da je moguće kretanje od jednog do drugog eksera preko kanapa i posredničkih eksera. Matematičari ovakav graf nazivaju povezanim.

Informacije se kreću od jednog do drugog zaverenika. Svaki zaverenik ne mora da poznaje sve ostale zaverenike, niti da im veruje, iako su svi povezani. Neki su na obodima zavere, neki su u njenom središtu i komuniciraju sa mnogim zaverenicima, a neki drugi mogu da poznaju samo jednog ili dva zaverenika, ali služe kao most među važnim delovima ili grupama u zaveri.

Razdvajanje zavere

Ako se svi zaverenici eliminišu ili se linkovi između njih pokidaju, onda zavera više ne postoji. Za ovo su obično potrebni veći resursi nego što možemo da izdvojimo, zato postavljamo prvo pitanje: koji je minimalni broj linkova koji treba da se preseku da bi se zavera razdvojila na dva jednaka dela? (zavadi pa vladaj). Odgovor zavisi od strukture zavere. Ponekad nema alternativnih puteva za razmenu informacija među zaverenicima, ponekad ih ima mnogo. Ovo je korisna i zanimljiva karakteristika zavera. Na primer, ako eliminišemo jednog „posredničkog“ zaverenika, možda je moguće razdvojiti zaveru. Ali prvo treba da kažemo nešto o vrstama zavera.

Neki zaverenici plešu bliže od drugih

Zaverenici su često pronicljivi, jer neki od njih veruju drugima i od njih zavise, a drugi govore malo. Važne informacije često prolaze kroz jedne linkove, a trivijalne kroz druge. Zato ćemo naš model povezanog grafa proširiti tako da ne posmatramo samo linkove, već i njihov „značaj“.

Da se vratimo analogiji sa daskom i ekserima. Zamislite da neke eksere povezuje debeo kabl, a neke tanak konac. Nazovimo debljinu linka njegovom težinom. Između zaverenika koji nikad ne komuniciraju težina je jednaka nuli. Teško je unapred odrediti „značaj“ informacija koje prolaze kroz jedan link, jer njihova vrednost zavisi od ishoda zavere. Jednostavno ćemo reći da „značaj“ informacija doprinosi težini linka na očigledan način; težina linka je proporcionalna količini važnih informacija koje kroz njega prolaze. Za razumevanje zavera kao takvih, nije neophodno da znamo težinu svakog linka, jer se ona menja od zavere do zavere.

Zavere su kognitivni aparati. Mogu da misle bolje od grupe pojedinaca koji deluju sami

Zavere prikupljaju podatke o svetu u kojem postoje (zavereničkom okruženju), podaci prolaze kroz zaverenike, a zatim dejstvuju. Zavere možemo posmatrati kao svojevrsne aparate kod kojih postoji unos (podaci o okruženju), mreža za obradu podataka (zaverenici i njihovi međusobni linkovi) i rezultat (postupci pomoću kojih se menja ili održava okruženje).

Varljive zavere

Pošto je zavera kognitivni aparat, koji dejstvuje prema informacijama iz svog okruženja, iskrivljavanje ili ograničavanje unosa znači da će postupci zasnovani na tom unosu verovatno biti neadekvatni. Programeri ovaj efekat zovu „đubre ulazi, đubre izlazi“.

Obično ovaj efekat ide u suprotnom smeru: upravo je zavera uzročnik prevare i ograničavanja informacija. U Americi se to ponekad zove „Fox News efekat“.

Šta zavera procenjuje? Procenjuje naredne postupke zavere

Sada postavljamo pitanje: koliko je ovaj aparat efikasan? Može li se on pratiti kroz istoriju? Da li zavera jača ili slabi? Ovo pitanje nalaže poređenje dveju vrednosti kroz vreme.

Možemo li pronaći vrednost koja predstavlja snagu jedne zavere?

Možemo da prebrojimo zaverenike, ali tako ne bismo uočili ključnu razliku između zavere i pojedinaca koji je čine. U čemu je razlika? U zaveri, pojedinci kuju zaveru, a kada su izolovani, to ne rade. Ovu razliku možemo ilustrovati tako što ćemo sabrati svu važnu komunikaciju (sve težine) između zaverenika. To ćemo nazvati ukupnom zavereničkom snagom.

Ukupna zaverenička snaga

Ovaj broj je apstrakcija. Obrazac linkova u zaveri je obično jedinstven. Ali posmatrajući vrednost koja je nezavisna od rasporeda linkova između zaverenika, možemo reći nešto o zaverama kao takvima.

Ako je ukupna zaverenička snaga jednaka nuli, zavera ne postoji

Ako je ukupna zaverenička snaga jednaka nuli, onda očigledno ne postoji protok informacija među zaverenicima, pa nema ni zavere.

Primetan rast illi opadanje ukupne zavereničke snage skoro uvek podrazumeva očekivani rast ili opadanje sposobnosti zavere da misli, dejstvuje i da se prilagodi.

Razdvajanje teških zavera

Sada se vraćamo gore navedenoj ideji o razdvajanju zavere na dva dela. Razmatrali smo razdvajanje zavere na dva jednaka dela presecanjem linkova među zaverenicima. Sada vidimo da je zanimljivija zamisao da se ukupna zaverenička snaga podeli na dva dela. Pošto se svaka izolovana polovina može posmatrati kao zasebna zavera, ovaj proces razdvajanja se može nastaviti do u beskonačnost.

Gušenje teških zavera

Umesto da prekidamo linkove među zaverenicima kako bismo razdvojili zaveru, sličan efekat možemo dobiti njenim gušenjem – stezanjem (smanjivanjem težine) najtežih linkova koji povezuju delove jednake ukupne zavereničke snage.

Napadi na zavereničku kognitivnu sposobnost

Okovan čovek zna da je trebalo ranije da deluje, jer se sada njegova sposobnost da utiče na delovanje države bliži kraju. Da bismo izašli na kraj sa snažnim zavereničkim delovanjem, moramo da razmišljamo unapred i da napadamo procese koji vode do delovanja, jer se samo delovanje ne može sprečiti.

Možemo da zavaramo ili zaslepimo zaveru, tako što ćemo iskriviti ili ograničiti podatke koji su joj dostupni.

Možemo da smanjimo ukupnu zavereničku snagu neorganizovanim napadima na linkove ili gušenjem i razdvajanjem.

Zavera koja je ovako napadnuta više nije u stanju da razume svoje okruženje i da planira velike akcije.

Tradicionalne i moderne zavere

Tradicionalni napadi na zavereničke skupine, poput atentata, prekidaju mnoge teške linkove. Čin atentata – ubijanja vidljivih pojedinaca, rezultat je mentalne težnje karakteristične za divljačka društva u kakvima je naša vrsta evoluirala.

Pismenost i komunikacijska revolucija su pružile zaverenicima nove načine za kovanje zavere, povećavajući brzinu i tačnost njihove komunikacije, pa tako i obim do koga zavera može da naraste pre nego što se slomi.

Zaverenici koji se služe ovom tehnologijom su uspešniji od onih koji je ne koriste. Uz iste troškove, oni postižu veću ukupnu zavereničku snagu. Zato je upotrebljavaju.

Na primer, ako se prisetimo reči Lorda Halifaksa, pogledajmo dve približno jednake i široke zavereničke grupe, američku Demokratsku i Republikansku partiju.

Zamislite šta bi se desilo da jedna od te dve partije ostane bez mobilnih telefona, faksova i imejlova – a kamoli bez računarskih sistema koji organizuju njene simpatizere, donatore, budžete, ankete, kol-centre i reklamne kampanje.

Ta partija bi smesta zapala u organizacionu ošamućenost i izgubila bi izbore.

Autoritarna zavera koja ne može da misli, ne može ni da se sačuva od protivnika koje proizvodi

Kada pogledamo autoritarnu zaveru kao celinu, vidimo sistem spojenih organa, zver sa arterijama i venama, čija krv se zgrušava dok se zver ne sruši, nemoćna da razume i kontroliše sile iz svoga okruženja.

Kasnije ćemo videti kako nam nova tehnologija i znanje o psihološkoj motivaciji zaverenika može pružiti praktične metode za prekidanje ili gušenje važne komunikacije između autoritarnih zaverenika, za podsticanje snažnog otpora autoritarnom planiranju i za stvaranje snažnih podsticaja za humanije oblike vladavine.

[email protected], 03.12.2006.

Peščanik.net, 14.06.2010.

________________

  1. Svaki put kada vidimo neki čin za koji mislimo da je nepravedan i povodom njega ne uradimo ništa, postajemo saučesnici u nepravdi. Oni koji uvek ostaju pasivni kada naiđu na nepravdu brzo uviđaju da im karakter klizi u servilnost. Najčešće je nepravda posledica loše vladavine, jer kada je vladavina dobra, nepravda retko ostaje nekažnjena. Progresivnim urušavanjem narodnog karaktera, uticaj objavljenog, ali neodgovorenog nasilja mnogo je veći nego što se u prvi mah čini. Savremene komunikacione države svojom veličinom, homogenošću i neumerenošću pružaju stanovništvu do sad neviđenu količinu očevidnih, ali naizgled nerešivih primera nepravde.
  2. Providna ispostava Nacionalne agencije za bezbednost za akademsko finansiranje, ukucajte u Google grant pod oznakom MDA904.

Leave a Reply