Spominjati zaveru u Srbiji? Nije baš kao nositi sove u Atinu, registar je znatno niži, ali znak deplasiranosti ostaje. Stoga je nužno označiti da je reč o istom registru, ali na drugome mestu.

***

Apofenija i pareidolia su psihološki fenomeni, ponekad ali ne uvek povezani sa psihičkim problemima ili psihičkim stanjima prouzrokovanim drugim bolestima: to je kada nam se slučajne koincidencije učine povezanim, kada u zvukovima i slikama “prepoznajemo” nešto drugo. U poznatim i jednostavnim slučajevima, vide se oblici u oblacima, ili lice na Mesecu, slušaju poruke u magnetofonskim snimcima emitovanim unatraške, i slično. Zapleteniji slučajevi dovode do ozbiljnih psihičkih stanja – recimo viđenje UFO objekata, verovanje da je osoba bila “ugrabljena” od vanzemaljaca, i čitava serija “verovanja” koja se mogu povezivati sa istorijskim praznovericama, mešanjem verskih naracija, kombinovanjem podataka. Namerno ovde ne navodim diskurzivne odseve ovih stanja u vidu priče o vatikansko-katoličko-muslimanskoj zaveri. U najopasnijim slučajevima, takvi su proizvodi mašte upotrebljeni protiv drugih, kao razlog za šikaniranje, nasilje, oduzimanje prava, ili istrebljenje. Politika, popularna kultura, crkve i udruženja građana danas doprinose svakodnevnoj prisutnosti ovih pojava, često bez ikakve odgovornosti za psihičko zdravlje onih kojima manipulišu – naprotiv, manipulacija se obično izvodi radi sticanja koristi, i to najčešće materijalne, i sve pomenute grupe se trude da ovakav svoj uticaj prošire na što veći broj osoba. U američkoj pravnoj kulturi, pojam zavere (conspiracy) se odnosi na bilo kakvo udruživanje dve ili više osoba sa ciljem izvođenja nezakonitog delovanja: to je tako razvodnjeno, da ukazuje na drugi aspekt takvog pravnog i društvenog sistema: pojam “slobode” često pokriva otvoreno opasne oblike pravih zavera sa ekstremnom zaštitom svojine, posedovanjem i upotrebom oružja, postojanje sekti zasnovanih na nasilju i netoleranciji, opšte političko udruživanje na štetu velikog broja građana, ili čak masovno ugrožavanje zdravlja zbog profita ili vojnog eksperimentisanja. Evropske kulture vuku mnogo veći istorijski teret zavera, koje su se završavale promenom vlasti, ubistvom vladara ili drugih istaknutih pojedinaca, ogromnim ratnim uništavanjem, genocidom. Zbog drugačije i zapletenije istorije, kontinentalna Evropa zaveru razume pre svega kao udruženi grupni napor da se promene odnosi u društvu, ne samo da se izvede neki nezakoniti postupak. Imaginarij zavera, bez obzira na ključne i velike razlike u pravu i društvenim praksama, nije bitno različit nigde u svetu.

U antičkoj atinskoj demokratiji, zavera koja dovodi do građanskog rata bila je smatrana najvećom opasnošću: na udaru su bila sva druženja aristokrata izvan demokratskih ustanova, počev od homoseksualnih veza pa do sastajanja filozofa. Povremeno su građani glasali o tome koga među sobom smatraju opasnim po demokratiju, pa je takav morao u izgnanstvo (ostrakizam). Docnija istorija evropskih država, ali i planetarna, je uistinu takva, da je ponekad verovanje u zaveru znak da je građanstvo još uvek živo, i da misli, ali taj dokaz je uistinu bedan. Na veselijoj strani apofenije i pareidolije je recimo kriptozoologija, područje životinja čije postojanje nije nikada dokazano – recimo čudovišta iz Lok Nesa. Bez obzira na pokušaje davanja drugih značenja, ova vrsta izmišljotina gotovo uvek ima prizemne, providne i u nekome smislu simpatične ciljeve, kao što je privlačenje turista – koji su zaslužili da budu eksploatisani već time što su “kupili” priču. U drugu kategoriju spadaju najavljeni eksperimenti oživljavanja izumrlih vrsta pomoću DNA odnosno genske manipulacije, kao na primer tasmanijskog tigra ili sibirskog mamuta. Istrebljena plemena, kao upravo Tasmanijci, još nisu došli na dnevni red. Od himalajskog Jetija do američkog Big Futa, kriptozoologija živi na nejasnim fotografskim i filmskim snimcima: nove tehnike kompjuterske vizualizacije i holograma su skoro došle glave ovoj patetičnoj disciplini popularne mašte. Engleski izraz “mrtav kao dodo” (još jedna nestala ptičja vrsta) daje pravo značenje kriptozoologiji u celini: no ljubav mlađih dečaka za dinosauruse, i popularnost “dokumentarnih” emisija o njima, koje se svode na virtualno kasapljenje životinja koje ljudsko oko nikada nije videlo, svedoče o još neiscrpljenoj tržnoj niši…

Možda upravo zbog agresivne popularne kulture, obilno naseljene vampirima, vukodlacima, polu-životinjskim junacima za mlađe korisnike i najfantastičnijim zaverama za one odrasle a nedorasle, danas imamo problem da prepoznamo zavere koje se potpuno transparentno izvode pred našim odnosno medjiskim očima/sočivima, sa nimalo skrivenim namerama. Sa sličnim problemom su se suočili autori filma Zavera (Conspiracy) iz 2001, u kojem je dokumentarno rekonstruisan tajni sastanak pod vođstvom Hajdriha i u organizaciji Ajhmana na jezeru Vanze u okolini Berlina 1942. godine: na tome sastanku nije zapravo bilo nikakve zavere, jedino što je Hajdrih još preostalim praksama pravne države označio kraj, kao i potpunu vlast naci-ideologije kako ju realizuje SS u izvođenju “krajnjeg rešenja” za 11 miliona evropskih, maloazijskih i severnoafričkih Jevreja. Nije dakle bilo reči ni o kakvoj zaveri, već o prostom obaveštavanju sa planom, uz zavrtanje ruku onima kojima se na opise novih tehnologija povraćalo. I naravno, nije bilo ni publike, ni medija, samo nešto dokumenata su istoričari uspeli da nađu, jer nisu uništeni u haosu posle atentata na Hajdriha u Pragu jedva pola godine docnije. Bar formalno, ovaj sastanak je bio zaverenički, i opravdava naslov filma, u kojem i američka publika prepoznaje model i značenje “svoje” reči za zaveru.

Ova raznolikost stilova i pojmova treba da pokaže na ogromne razlike između zavera, i neverovatne sposobnosti ljudskoga mozga da sortira podatke po najneobičnijim sistemima – koje obično kodira neki konkretan kulturni sistem. Osetljivost je u raznolikosti izgubila oštrinu, posebno u vremenu medijske globalnosti, tako da je danas istovremeno vrlo lako izmisliti zaveru (dvojica piju kafu, eto zavere) i isto tako ne prepoznati očiglednu, bestidnu zaveru koja se, sve stalno izmišljajući druge, nepostojeće, odvija pred našim očima.

Ovde i sada (u Sloveniji), pred našim očima se odvijaju dve, koje drsko računaju na uspeh: jedna je zavera za rušenje porodičnog zakona, koja se služi neistinama – o “prirodnosti” braka, o dugom istorijskom trajanju institucije braka, o “neprirodnosti” različitih polnih kombinacija. Umesto teološki obrazloženog zahteva da se poštuje dogma, što bi bio dovoljan razlog za mnoge vernike, čak se i crkva upušta u evolucionističke kombinacije, falsifikovanje naučnih dokaza i javno, agresivno izražavanje gluposti. Reč je dakle o široko zamišljenoj zaveri, sa ciljem zaslepljivanja populacije, uvođenja laži kao neizbežnosti u javnom diskursu i postizanja političke i materijalne koristi. Druga zavera se odvija u parlamentu, gde su novi poslanici dobili zahtev od svojih partijskih vođa da uopšte ne glasaju kako mandatar Janković ne bi uspeo da formira vladu, a mnogi su taj zahtev odmah prihvatili kao svoju želju da ne padnu u iskušenje ili sumnju da su pogrešno glasali. Ova zavera je uistinu pretnja za demokratski sistem, jer uvodi glasanje nekoliko moćnika – doma lordova, recimo. Kako domaći sistem nema nikakve odbrane – donjega doma – ovo je uistinu nagoveštaj oligarhije. Pre nego što cinično zaključimo da će to ključno pojednostaviti i pojeftiniti sistem vladanja, zamislimo, za svoju zavereničku dušu, jednu živu pticu dodo.

Peščanik.net, 18.01.2012.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)