Ernst Toller 1933. u Londonu
Ernst Toller 1933. u Londonu

„Toler je slabe građe, visok otpr. 1,65 – 1,68 m, lice mu je mršavo, bledo, ne pušta bradu, ima velike smeđe oči, oštar pogled, pri razmišljanju sklapa oči, ima tamnu, skoro crnu vunastu kosu, govori književnim nemačkim jezikom…“

Ovako je glasio opis nemačkog aktiviste i avangardnog pisca jevrejskog porekla Ernsta Tolera (1893-1939), za kojim je 13. maja 1919. u Minhenu, nakon sloma Bavarske sovjetske republike, raspisana poternica na 10 hiljada maraka zbog veleizdaje. Bežeći pred policijom, Toler je pokušao da se skloni kod Rajnera Marije Rilkea, ali ni tu nije našao sklonište. „Veoma sam tužan“, jadao se Rilke, „Ali kod mene niste sigurni. Već sam dvaput imao pretres. Vi ste moju kuću stavili pod zaštitu republike veća, a ja sam zaboravio da skinem sa kuće vašu objavu. A to je za mene postalo kobno“. Toler se potom nedeljama skrivao kod slikara Leha, a kada bi izlazio iz kuće, lice je puderisao a kosu izbeljivao hidrogenom. Povremeno je nosio monokl. Jednog jutra, ipak, bio je uhapšen. I dok ga je policija sprovodila vezanog pored crkve, jedna starica viknula je za njim: „Ubijte ga!“

Često praćen povicima mržnje, Toler je svoj put od ranih dečačkih dana u Poznanju, preko ratnih strahota tokom Prvog svetskog rata, rađanja pacifističkog otpora i socijalističkih ideja, te podizanja revolucije u Bavarskoj, rame uz rame sa liderom Nezavisne socijalističke demokratske partije Nemačke Kurtom Ajznerom, sve do hapšenja i petogodišnjeg robijanja, detaljno opisao u svojoj autobiografskoj knjizi Jedna mladost u Nemačkoj. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je ubrzo po Tolerovom odlasku u emigraciju 1933, nakon dolaska nacista na vlast, i to u izdavačkoj kući Kverido (Querido), koja je te godine osnovana u Amsterdamu – specijalizovana za nemačku literaturu u egzilu. U njoj su objavljene knjige Tomasa i Klausa Mana, Alfreda Deblina i mnogih drugih pisaca imigranta. Prevod Tolerove knjige na srpski jezik izašao je iste godine u beogradskom Nolitu, gotovo istovremeno kada i originalno izdanje, sa autorovim predgovorom u kome je zabeleženo da je napisan „na dan spaljivanja njegovih knjiga u Nemačkoj“ kao i podatak da ga je pisao u Zuozu, Cirihu, Moskvi i Dubrovniku, odmah po odlasku u egzil. Naime, Toler je maja 1933. kao predstavnik nemačkih pisaca u egzilu učestvovao na XI kongresu svetskog PEN-a u Dubrovniku.

Erih Koš je 1989, na pedesetogodišnjicu Tolerove smrti, objavio zanimljivo svedočanstvo o Tolerovom gostovanju u Jugoslaviji te 1933. i njegovom govoru na dubrovačkom kongresu: „Svojim vehementnim intervencijama i odlučnim govorom, polemisao je sa nemačkim delegatima i žestoko optužio hitlerovski režim za povredu ljudskih prava, rasističke progone, hapšenja pisaca i umetnika i spaljivanje knjiga, Toler je znatno doprineo takvoj pozitivnoj politizaciji PEN-a“. I zaista, tokom ovog kongresa, PEN je isključio iz daljeg zasedanja nemačku zvaničnu delegaciju, a Toler je nastavio svoju jugoslovensku turneju, nastupivši najpre u sarajevskom Narodnom pozorištu, a potom na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu. Čitao je na nemačkom fragmente iz pesničke Knjige o lastavicama (Das Schwalbenbuch), koju je pisao tokom svog petogodišnjeg tamnovanja u bavarskoj tvrđavi Nideršenenfeld, kao i odlomke iz svoje autobiografije i dramskih tekstova Hinkeman (Der deutsche Hinkemann) i Hura, živi smo! (Hoppla, wir leben!). Njegovo gostovanje je, zahvaljujući tadašnjem predanom izveštavanju Politike sa Kongresa PEN-a, bilo izuzetno posećeno.

Podjednako uspešno Tolerovo gostovanje u Zagrebu zabeležila je i zenitistkinja Anuška (Kon) Micić u pismu od 24. juna 1933. svom mužu Ljubomiru, koji je tada boravio već sedmu godinu u pariskom egzilu: „U četvrtak uveče držao je E. Toler jedno predavanje i čitanje iz raznih svojih dela pred dupke punom dvoranom Gl. Zavoda. Razume sa s vanrednim uspehom – pošto se zove Toler. To je već samo po sebi velika garantija“. Iako u glasu Anuške Micić ima ironije, koja je uzrokovana pre svega gorkim osećanjem poraza jugoslovenskog avangardnog pokreta, ne može se osporiti Tolerova istrajnost na antifašističkom putu, koji je kod mnogih avangardista toga doba bio doveden u pitanje. Međutim, autor Jedne mladosti u Nemačkoj nije se dao pokolebati, ni za vreme Bavarske revolucije, niti potom u zatvoru, gde je pokazao vanrednu hrabrost i solidarnost sa ostalim zatvorenicima. Njegova politička i poetička misao, jasan angažman, možda su najbolje artikulisani u njegovoj drami Preobražaj (Die Wandlung) o strahotama rata, ali i u autobiografiji, koja se zasniva na traganju za preobražajem jednog društva u poratnom haosu. Promena je najfrekventnija reč Tolerove autobiografije ali i njegovog života, to je ne samo poetičko načelo već i princip nade. Bilo da se bori sa crvenom vojskom protiv belih ili da sprovodi revolucionarne dekrete o slobodi štampe, rekviziciji stanova i podeli namirnica, Toler razmišlja o transformacijama čoveka. I kao što je u rovovima južno od Verdena uvideo da ne postoje mrtvi Nemci ni mrtvi Francuzi, već samo mrtvi ljudi, shvatajući da su živi i mrtvi toliko slični, suvi i žuti u licu, Toler je poverovao u mogućnost izgradnje jednog ravnopravnijeg društvenog poretka. Ovo političko uverenje vodilo ga je kroz turbulentni život, ne dajući mu vremena da predahne. Njegovo pisanje neraskidivo je vezano za aktivizam; on nije napisao nijedan tekst koji nije bio potvrđen njegovim životom, a cena revolucionarnih ideja bile su odista visoke – od višegodišnjeg robijanja do izgnanstva. Čitav Tolerov život odvijao se pod senkom kajzera, rata i nadiranja reakcionarnih snaga, koje su naposletku sa nacistima uspostavile konačnu zapreku ideji svake promene, koja je u Nemačkoj otpočela novembarskom pobunom mornara u Kilu 1918.

Tolerove godine egzila, provedene u Švajcarskoj, Francuskoj, Engleskoj i SAD, ispunjene su borbom protiv aveti prošlosti, narastajućeg fašizma u Evropi, ali i teške depresije. Tokom 1934. je posetio Moskvu, dok je 1935. učestvovao na Kongresu pisaca za odbranu kulture, koji je u Parizu organizovao Ilja Erenburg. Naposletku, Toler se našao u SAD, gde se pridružio maloj skupini nemačkih imigranta. Izdržavao se uglavnom od pisanja za novine, jer je pokušaj izvođenja jednog njegovog ranog komada u Njujorku doživeo veoma slabu recepciju. Godinu dana kasnije održao je niz gostujućih predavanja u SAD. Njegova poslednja inicijativa bila je usmerena na organizovanje pomoći za ugroženu decu u Španskom građanskom ratu. Međutim, loše vesti iz Evrope nisu prestajale da stižu: najpre one o porazu republikanske armije u Španiji, a potom vest o deportovanju Tolerove sestre i brata u koncentracioni logor. U trouglu između lične i opšte nesreće, kao i bolesti, u hotelu Meyflower u Njujorku, Toler je izvršio samoubistvo 22. maja 1939. Iza njega je ostao kofer koji je nosio na svojim čestim putovanjima, nekoliko izdanja njegovih knjiga, rasut veš, novine sa kadrovima ubijene dece u Španskom građanskom ratu, kao i oporuka koja odzvanja već osam decenija: pružimo otpor fašizmu!

Peščanik.net, 02.01.2020.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i tri romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010; Pas i kontrabas 2019). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik. Dobitnik je NIN-ove nagrade za 2019. za roman Pas i kontrabas.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)