Drugostepena presuda međunarodnog Tribunala za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, kojom su dvojica hrvatskih generala proglašena nevinim za zločine u ratnoj operaciji Oluja – treći je oslobođen još u prvoj rundi – imala je očekivani efekat. Činilo bi se da su oko 200.000 izbeglih i najmanje 324 ubijena civila po sebi sasvim dovoljni za ratni zločin no, nažalost, ni u Zagrebu ni u Beogradu te žrtve ne postoje izvan konteksta. Za Hrvatsku, oni su kolateralna šteta jedne od završnih bitaka odbrambenog rata do kog nikad ne bi došlo da nije bilo srpske agresije. Za Srbiju, žrtve Oluje čine simbol stradanja hrvatskih Srba koje je trebalo preduprediti proglašenjem Krajine.

Mimo proverbijalne istorije koju pišu pobednici, raznih aspekata presude i međunarodnog prava kojima treba da se bave pravnici, iz slučaja Gotovina i dr. prelilo se materijala i za novi krug preispitivanja odnosa prema balkanskim ratovima devedesetih i nasleđu koje su srpskom društvu predale elite toga doba. Morbidno likovanje aktuelne državne administracije i političko-medijskog mejnstrima, sastavljenog pretežno od istih aktera devedestih, kojima je sloboda hrvatskih generala poslužila kao konačni dokaz da haška pravda nema veze sa pravom i da je namenjena isključivo Srbima – uz osione pretnje prekidom saradnje i zahtevima da se zauzvrat preispitaju sve presude srpskim osuđenicima – imalo je dejstvo direktnog poziva na javno izjašnjavanje ne samo o presudi Žalbenog veća Tribunala, operaciji Oluja i zločinima nad hrvatskim Srbima, već i o zamišljenoj kategorizaciji Srba kao zločinaca ili žrtava.

Mogućnost ovog rebrendiranja u svetlu oslobađanja Gotovine i ostalih, predstavio je filozof Vladimir Milutinović u tekstu Lustracijski um. Termin je autor skovao ranijom prilikom, kako bi opisao jedan od tri pogrešna načina tumačenja i reprezentacije političke stvarnosti u Srbiji, a odnosi se na zahtev za suočavanjem s nedavnom prošlošću koji prema autoru, između ostalog, podrazumeva “umanjenje kolektivnih prava vlastitog naroda” te lustraciju aktera na vlasti tokom sporne prošlosti. Ovu pogrešnu viziju stvarnosti dele članovi tzv. Druge Srbije, skupa koji je, istini za volju, danas već sasvim prazan, a u životu– ili makar u javnom diskursu – održavaju ga njegovi (nelustrirani) domaći neprijatelji iz devedesetih.

Milutinovićeva antilustracijska kritika polazi od premise da u Srbiji postoji politička subkultura za koju je suočavanje sa ratnom prošlošću “pretpostavka za sve drugo“ pa samim tim i jedina tema kojom se treba baviti. To sve drugo čemu je suočavanje pretpostavka, na kraju – preko priznanja krivice, izvinjenja, umanjivanja kolektivnih prava sopstvenog naroda kroz nezavisnost Kosova, ukidanje Republike Srpske i veću autonomiju Vojvodine – vodi primerenoj kazni: ograničenju (valjda kolektivne) slobode članstvom u Evropskoj uniji.

Platforma sa koje se meri zabluda, ili loša namera ”lustracijskog uma” jeste nešto što autor naziva ”normalni moralni poredak” ali ga pobliže ne objašnjava, sem očitim neslaganjem s elementima za pretpostavljeno “snažno preoblikovanje viđenja stvarnosti” koje ovaj um traži.

Autor ih je popisao: 1) odnos samo prema zločinima na “srpskoj strani” ili tzv. “suočavanje sa prošlošću”. Pominjanje zločina drugih strana se odbacuje jer je to odlika nacionalista i, navodno, loše utiče na pomirenje sa onim drugima; 2) prihvatanje kolektivne krivice, odnosno, prihvatanje da smo i mi sami, samom činjenicom da smo bili na ovoj strani rata, krivi za zločine; 3) prihvatanje kolektivne kazne, i sudske i van-sudske, odnosno političke i moralne, odnosno, prihvatanje svih umanjenja kolektivnih prava (Kosovo, Hrvatska, R. Srpska, Crna Gora), prihvatanje trajne moralne nekompetencije, odnosno, odbacivanje puteva za pomirenje koji ne uključuju tutorstvo EU i samopotiskivanje iz rasprava kao subjekta koji je delegitimizovan nacionalizmom.

Kolokvijalna interpretacija zahteva za suočavanjem s prošlošću iz prve tačke zgodno previđa da prošlost o kojoj je reč nije nekakvo opšte prošlo vreme već konkretan događaj koji je skrivio subjekt čije se suočavanje zahteva – a koji se suočavanju opire, između ostalog, navodeći događaje koje je skrivio neko drugi.

Teza o kolektivizaciji krivice takođe je uobičajena diverzija, idealna za potrebe obezličavanja individualne krivične odgovornosti.

Konačno, kao ”logičan” zaključak, sledi tvrdnja da je sudbina Srba u regionu u direktnoj vezi sa istragom i kažnjavanjem zločina koje su počinili Srbi.

Osim dovitljivog naziva, u Milutinovićevoj postavci u stvari nema ničeg bitno drugačijeg od rutinskih reakcija na prve glasove u Srbiji koji su pozivali na kažnjavanje zločina počinjenih ”u naše ime”, još u vreme dok je Druga Srbija zaista postojala. Novo je samo to da su ti glasovi danas značajno proređeni. Apsolutnu prevlast u proizvodnji političke stvarnosti odnela je ona struja koja je umesto lustracije dobila deklaraciju o pomirenju, dokument o amnestiji od krivične i moralne odgovornosti za organizaciju i sprovođenje zločina u različitim zemljama bivše Jugoslavije, relativizaciju krivice i uspostavljanje poretka nekažnjivosti.

Zapanjujuće je u kojoj je meri ideja da Srbija treba da bude građanska država a ne etno-pleme, još uvek odviše radikalna i da ”normalni moralni poredak” ne može biti nekakvo promućurno kalkulisanje sa zločinima ”naše strane” u menjaži s ”njihovim”. Ako je ta zbunjenost posledica neočekivane odluke Žalbenog veća Tribunala da oslobodi Gotovinu, možda se treba preciznije izjasniti: zločini počinjeni u Oluji ni na koji način ne oslobađaju državu Srbiju obaveze da u svojoj nadležnosti istraži, osudi i kazni zločine koje su devedestih počinili njeni građani, organizovale i finansirale institucije države čija je naslednica – dok građane Srbije ne lišava prava da se makar informišu o zločinima počinjenim u njihovo ime.

Možda će tako biti manje neprijatno razgovarati o moralu i slobodi.

Peščanik.net, 26.11.2012.