Koliko vidim, Milica Jovanović mi je u svojoj reakciji na moj tekst Lustracijski um, uputila nekoliko primedbi. Ona mi zamera:
– da pravim „diverziju“ izmišljajući da lustracijski um operiše sa kolektivnom krivicom.
– da se zalažem za „relativizaciju“ naših zločina, putem zločina koje su učinili drugi, i za politiku nekažnjivosti
– da izmišljam postojanje „Druge Srbije“ sada kada je ona već „prazan skup“.
Ja mislim da sve tri primedbe nisu opravdane, a obrazlaganje tog mog stava će nam, nadam se, omogućiti da još bolje razjasnimo neka važna pitanja.
Kolektivna krivica je u raspravama o suočavanju sa prošlošću uvek bila neka moneta za jeftino poentiranje. Trebalo bi da kolektivna krivica optužuje sve članove neke zajednice, pa samim tim i nevine njene članove, ako ih ima, tako da se onaj koji operiše kolektivnom krivicom može lako diskvalifiovati. Ali, tu stvari nisu tako jednostavne. Tek kolektivna krivica omogućava ostvarivanje političkih ciljeva (opravdavanje onoga što ja zovem kolektivna prava), a takođe kolektivna krivica, koja ne postoji, na neki način se poklapa sa kolektivnom odgovornošću za održavanje moralnog poretka, koja postoji. Tako da je tu lako pomešati različite stvari i zaista postoji pritisak u prilog stava da kolektivna krivica postoji.
No dobro, da li pripisivanje „kolektivne krivice“ postoji danas kod nas, ili sam ga ja izmislio? Mogli bi to dokazivati na drugim tekstovima, ali nam je Milicin tekst sad pri ruci pa ćemo njega uzeti kao primer. Naime, želeći da opravda zahtev za suočavanjem srpskog društva samo sa zločinima počinjenim na „srpskoj strani“ (što je bila prva stavka mog opisa lustracijskog uma) Milica kaže da je to logično jer ta prošlost sa kojom se treba suočavati nije neko opšte prošlo vreme „već konkretan događaj koji je skrivio subjekt čije se suočavanje zahteva“. Evo ovde imamo subjekt koji treba da se suoči – mislim da smo taj subjekt svi mi, odnosno, srspko društvo – a to je isti subjekt koji je „skrivio“ konkretan događaj. Kada jedan kolektivni subjekt skrivi konkretni događaj, onda dobijamo kolektivnu krivicu.
Dakle, nisam ja ništa izmislio. Kolektivna krivica je nezaobilazan deo ovog načina mišljenja. Lustracijski um „Srbiju“ i „Hrvatsku“ posmatra kao blokove, gde jedna strana treba da se suočava samo sa svojom prošlošću (svojim zločinima), dok drugu treba pustiti na miru, ako ne želi to suočavanje. I Milica operiše tim blokovima, kada kaže: „Za Hrvatsku, oni su kolateralna šteta jedne od završnih bitaka odbrambenog rata do kog nikad ne bi došlo da nije bilo srpske agresije.“, pri čemu se „Hrvatska“ izjednačava sa hrvatskim nacionalistima, pošto samo oni žrtve na srpskoj strani posmatraju kao „kolateralnu štetu“. Međutim, ovi blokovi ne postoje, nisam pročitao da neki od bivših feralovaca ovako posmatra žrtve Oluje. Umesto „Hrvatske“ i „Srbije“, kolektivne krivice i kolektivne nevinosti, postoje samo konkretni različiti ljudi, neki nacionalisti, a neki ne, neki zločinci, a neki ne.
Milica mi čak imputira da ne samo da izmišljam pojam kolektivne krivice kod „Druge Srbije“, nego i da ga sam koristim „za potrebe obezličavanja individualne krivične odgovornosti.“ Ali, toga nema ni u jednom mom tekstu.
Nego da idemo dalje. Druga stvar je „relativizacija“. Da li se ja zalažem da se isticanjem, na primer, zločina u Oluji nekako umanji značaj zločina na „srpskoj strani“, a da se i ovo oslobađanje generala iz Hrvatske iskoristi da se svi generali oslobode, za šta se zalažu nacionalisti. Daleko od toga, i ništa slično tome ne postoji u mojim tekstovima. Milica ne navodi da se u tekstu „Baterijska viđenja stvarnosti“ nacionalizam navodi kao prvo pogrešno viđenje, sa preciznim opisom da on uključuje poziv na nekažnjivost. Dakle, ja smatram da svi treba da budu kažnjeni, dok nacionalisti misle da ili niko ili samo strana koja je izgubila treba da bude kažnjena. Kad se ovo uzme u obzir, ne znamo kako bi moglo da se tvrdi da se moja reakcija nikako ne razlikuje od reakcije nacionalista.
Ali, možda je važnije opštije pitanje: Da li svako pominjanje zločina nad sopstvenom stranom treba obeshrabriti jer predstavlja „relativizovanje“ zločina koje je ta strana učinila? Kako Milica kaže: Da li se neko „navodeći događaje koje je skrivio neko drugi.“ opire suočavanju sa vlastitom prošlošću i u krajnjoj liniji se zalaže da ti zločini ostanu nekažnjeni? Ovo pitanje je sada ponovo aktuelno, jer se tvrdi da govor o zločinima počinjenim u Oluji povodom presude generalima iz Hrvatske u Hagu, opet služi da bi se državu Srbiju oslobodilo „obaveze da u svojoj nadležnosti istraži, osudi i kazni zločine koje su devedestih, počinili njeni građani, organizovale i finansirale institucije države“.
Međutim, ovde je ponovo govor nacionalista uzet kao jedino merilo stvari. Nacionalista zaista pominje zločine druge strane da bi njegovi ostali nekažnjeni. Ali, da li je nacionalistički način jedini način da se suočimo sa zločinima? Zašto ne bismo pominjali zločine druge strane u cilju da svi zločini budu kažnjeni? Striktno gledano, ovi zločini nisu u bilo kakvoj vezi i pominjanje i jednih i drugih moglo bi biti jedino u cilju da se svi zločini kazne. Možemo stvari pogledati ovako: Ako je relativizacija u pitanju uvek kada uz Srebrenicu pominjemo i Oluju, zašto nije relativizacija kada sada kada je aktuelna Oluja, pominjemo Srebrenicu ili Vukovar? Da bude još jasnije: da li, na primer, Dežulović nakon što je pomenuo Loru ili Oluju ima pravo da pomene Vukovar ili Srebrenicu? Ili nema to pravo da ne bi relativizovao zločine u Lori?
Ja mislim da ima to pravo: to što je mogao da govori o Lori, daje mu pravo da govori o Vukovaru, a ne oduzima mu, valjda, to pravo. Kada bi pravo da govorimo o tuđim zločinima, nakon što smo govorili o svojim, bilo oduzeto, po meni bi to bilo zaista zbunjujuće i protivno moralnom poretku.
Da pređemo sada i na poslednje pitanje. Da li sam ja pretpostavio da postoje stavovi koji ne postoje? U svojoj reakciji Milica kaže da je „Druga Srbija“ sada već „prazan skup“, međutim, ona ne misli da je to dobro. To da Druge Srbije nema (ili da je „značajno proređena“) znak je da je u Srbiji „apsolutnu prevlast“ odnela nacionalistička struja koja se zalaže za nekažnjivost. Ovaj zaključak je po meni još jedna odlika lustracijskog uma: on operiše samo sa ILI-ILI alternativom: ili ste nacionalista ili delite lustracijske stavove. Treća ili četvrta mogućnost ne postoji. Moja pak kritika lustracijskog uma ima za cilj upravo to da pokaže da se tu radi o izboru između dve autoritarne alternative i da treća neautoritarna mogućnost postoji.
Na primer, reakciju nacionalističke Hrvatske na oslobađajuću presudu za „zločinačko udruživanje“ i „etničko čišćenje“ u Oluji, Viktor Ivančić je u Peščaniku označio kao „ekstazu poricanja“ rekavši da je jedina istina o domovinskom ratu to da se istina o domovinskom ratu ne sme reći. Kod nas se pak govorilo da su optužbe o „zločinačkom udruživanju“ i „etničkom čišćenju“ morale pasti, jer „naprosto ne stoje kao takve“, da su Srbi bili evakuisani i da je Hrvatska ovom presudom „sačuvala moralni prestiž“.
Sada, mi se možemo slagati ili sa Viktorom Ivančićem (i ostalom sedmoricom ljudi u Hrvatskoj koji tako misle, kako svojevremeno reče Boris Dežulović) ili sa ovim domaćim stavovima. Ne možemo sa oboje, barem ne posle Aristotela koji je precizno opisao pravilo o neprotivrečnosti. U ovoj alternativi sada ne stoje nacionalizam i lustracijski um, već, recimo, „feralizam“ i lustracijski um. A ja ne vidim da jasno uviđamo da imamo ovaj izbor. Neko bi mogao da kaže da tu postoji razlika. Pošto je Viktor Ivančič u Hrvatskoj, on može da „čisti u svom dvorištu“, ali pošto smo mi u Srbiji mi bi trebalo da se slažemo sa, recimo, „lustratorima“, ako nećemo da se slažemo sa domaćim nacionalistima. To bi, međutim značilo da bi na izrazito loše strane ove presude i njenu nepravednost ukazivali i imali pravo da ukazuju samo „feralovci“. To ne bi činili ni hrvatski nacionalisti, ni oni koji se kod nas zalažu za „suočavanje sa prošlošću“ samo na srpskoj strani, ni mi koji bi trebalo da se složimo sa njima, a ne sa feralovcima, ni Srbi uopšte jer su nužno pristrasni. Ako bi i sami feralovci pod pritiskom da su izdajnici ili zbog svesti da po ovom pitanju imaju nominalno isti stav kao srpski nacionalisti odustali od ovog stava, imali bismo žrtve iz Oluje, a ne bi imali nijednog subjekta koji bi imao pravo ili želeo da o njima govori. Meni je ovo prilično zbunjujuća konsekvenca lustracijskih stavova, ali ako nekom to nije, on može, naravno, nastaviti da razmišlja na ovaj način.
I iz Milicine reakcije vidi se da lustracijski stavovi, onako kako sam ih opisao, postoje kod nas. I ja ih nisam izmislio. Ako u njima ima nešto što nije dobro, ovo vreme je dobra prilika, jednako kao i svako drugo, da se tih stavova ljudi oslobode, kao i bilo kog drugog stava koji ima neodržive premise. Ne radi se tu o želji da se nešto „rebrendira“, pogotovo ne „Srbija“, pošto rekoh da takvo nešto ne postoji.
Lustracijski um bi se najpreciznije mogao opisati kao način mišljenja koji pravi radikalnu razliku između „srpske“ strane u ratu i drugih strana. Razlika je potpuno crno-bela, zbog toga je on gluv za argumente koji traže da se isti principi, ma kakvi, primene na sve strane. Za njega bi to bilo „izjednačavanje strana u ratu“. Tu se jedino može uputiti poziv da se pokaže bilo koja druga oblast života ili mišljenja u kojoj važe slična pravila. U kojoj za osobu A važi istina X, ali ne i za osobu B, u kojoj A može da se bavi sa X, ali B ne može itd. Ako bi neko uspeo da to pokaže ja bih dobio mogućnost da budem baš zbunjen, protiv čega nemam ništa jer je čuđenje ili zbunjenost, po onom pomenutom Aristotelu, početak svake filozofije.
Ako nešto treba „rebrendirati“, to je onda filozofija u Srbiji.
Filozofija.info, 28.11.2012.
Peščanik.net, 28.11.2012.
DRUGA SRBIJA