Prikaz knjige The XX Factor: How the Rise of Working Women Has Created a Far Less Equal World, Alison Wolf, Crown

Žene su tek u protekle dve ili tri decenije u značajnijoj meri zauzele mesta pored muškaraca u najvišim ešalonima državne uprave, uglednih profesija i privrede. Sada čine više od polovine visokoobrazovanih, a uskoro će činiti većinu pravnika, lekara i fakultetskog nastavnog osoblja. Iako ih je još uvek manje u krugovima političkih i poslovnih lidera, i to se menja. Brz uspon žena u najuticajnije sektora društva – koji se odvija u svim razvijenim zapadnim zemljama – verovatno će se ozbiljno odraziti na javnu politiku, a možda čak i više na način kako porodice grade život i odgajaju decu.

U svojoj izuzetno sveobuhvatnoj knjizi, Alison Vulf opisuje ove žene na vrhu – zašto se njihov broj toliko uvećao takvom brzinom u poslednjih nekoliko godina i kako izgleda njihov život. Po njenoj proceni, one čine otprilike 15 do 20 odsto zaposlenih žena u razvijenim zemljama, to jest oko 70 miliona žena širom sveta. (Nije jasno da li ih definiše po obrazovanju ili prihodima, ali to nije ni toliko važno, jer su ove dve stavke blisko povezane.) Za njih koristi nazive „profesionalne žene“ (što nije dobro rešenje), „diplomke“ ili „elita“, ali nijedan od tih izraza ne obuhvata u potpunosti kombinaciju obrazovanja, ambicija i profesionalne posvećenosti koja ih karakteriše. Očigledno nam je potreban naziv koji označava nešto više od pukog završetka studija, ali kao što Vulf pokazuje, nije ga lako pronaći. Ja ću ih zvati „višom srednjom klasom“, iako ni to nije baš precizno. Koji god izraz da upotrebimo, ako čitate ovo, sva je prilika da ste jedna od ovih žena ili da sa takvom ženom živite.

Knjiga ne govori mnogo o ostalih 80 do 85 odsto žena, a praktično svi razgovori vođeni su sa ženama iz više srednje klase, uglavnom autorkinim prijateljicama i koleginicama, i meni se čini, prvenstveno sa ženama iz sveta biznisa i finansija. Ali to je mala zamerka (uglavnom zbog podnaslova, koji po meni nagoveštava studiju o svim zaposlenim ženama) knjizi koja je tako zanimljivo i dobro potkrepljena dokumentima, utemeljena na različitim istraživanjima, kao i na razgovorima. Štaviše, fokusiranje na žene iz više srednje klase čini se opravdanim, jer je njihov uspon do vrha nova i gotovo neistražena pojava. Međutim, i pored mase podataka koju Vulf daje, ona ne govori mnogo o tome šta čitalac iz svega toga treba da zaključi. Ovde ću pokušati da izvučem neke zaključke, na osnovu njene knjige, drugih publikacija i svojih iskustava.

Do 1960-ih, sa vrlo retkim izuzecima, jedini način da čak obrazovane žene steknu sigurnost, a kamoli status, bio je da se što je pre moguće što bolje udaju, da napuste posao (ako su uopšte i radile), i provedu ostatak života brinući se o porodici i domaćinstvu. Njihov društveni položaj bio je položaj njihovih muževa. Iz praktičnih razloga, seks, brak i deca bili su čvrsto povezani, barem u uglednim krugovima. Nije bilo pouzdane kontracepcije, društvena stigma vanbračne trudnoće bila je velika, a neoženjeni muškarci često nisu preuzimali odgovornost za decu koju su napravili, ostavljajući samohrane majke da ih jedva izdržavaju. Pametne žene pazile su da ne zatrudne pre braka, a najbolji način za to bilo je uzdržavanje od seksa.

Od najranije istorije pa sve do 1950-ih, brak je podrazumevao jedan element transakcije. U zamenu za sigurnost, zaštitu i društveni ugled koji je pružao muž, žena je obezbeđivala seks, decu i vođenje domaćinstva. Ako je čovek bio bogat a žena lepa i šarmantna, utoliko bolje. Naravno, često je bilo i ljubavi i prijateljstva, ali kroz istoriju, kako Vulf piše, „ponuđeni seks i uskraćeni seks bio je glavni resurs koji su devojke posedovale.“

Sve se to promenilo gotovo preko noći kada su se početkom 1960-ih na tržištu pojavile kontraceptivne pilule. Iznenada, predbračni seks više nije predstavljao rizik. Pilula (svi su znali šta znači veliko slovo) je vrlo brzo ušla u široku upotrebu, i po prvi put su žene i muškarci mogli da imaju seksualni odnos bez straha od trudnoće. To je svakako odgovaralo duhu vremena i Vudstok generacija je oduševljeno prihvatila slobodan seks – ili bar deo te generacije – a predbračni seks je izgubio svoju stigmu. I žene i muškarci često su imali više seksualnih partnera pre braka, i počeli su da stupaju u brak mnogo kasnije. Prosečno doba za prvu udaju kod žena poraslo je sa 21 godine 1960. na 27 godina 2011.

Pouzdana kontracepcija takođe je omogućila ženama dugogodišnje obrazovanje i posvećivanje pažnje karijeri na način kako se ranije nije moglo, u čemu su počeli da ih podstiču upravo njihovi očevi – njihovi „zaneseni“ očevi, kako Volf kaže. Jedan od razloga za promenu stava očeva je činjenica da su se u drugoj polovini dvadesetog veka porodice smanjile, deca više nisu bila ekonomski korisna za rad na farmi ili u porodičnoj radnji, a sa porastom životnog standarda i boljom zdravstvenom zaštitom očekivalo se da će svi preživeti detinjstvo. Dženifer Sinior u svojoj novoj knjizi Joy and No Fun: The Paradox of Modern Parenthood[1] piše o kraju Drugog svetskog rata kao početku modernog detinjstva, i citira Vivijanu Zelizer koja karakteriše današnje dete kao „ ekonomski bezvredno, ali emocionalno neprocenjivo“.

Kako se porodica smanjivala, očevi su gajili sve veće ambicije za svoje ćerke, jer su u porodici sa dvoje ili troje dece mogli da ostanu bez sinova. Do osamdesetih, žene su ulazile u više društvene slojeve samostalno, a mnoge od njih su dovoljno zarađivale da mogu da rode i izdržavaju decu bez braka, ako moraju. Seks, brak i deca više nisu morali da idu u paketu.

Međutim, u višoj srednjoj klasi obično idu. Ove žene retko nastupaju same, već se češće opredeljuju za, kako ih Vulf naziva, „selektivne“ brakove; udaju se za muškarce slične njima – obrazovane i potpuno posvećene svojoj visokoj karijeri. Selektivno uparivanje, naravno, značajno uvećava porodične prihode i pogoršava nejednakost koja razdire SAD. Iako i muškarci i žene iz svih društvenih slojeva kasnije ulaze u brak, parovi iz više srednje klase dobijaju decu tek po sklapanju braka i njihov stopa razvoda je niska. S druge strane, preko 40 odsto dece u ukupnom stanovništvu sada rađaju samohrane majke, a stopa razvoda kod nižih klasa dvostruko je veća nego kod viših.

Prema autorki, parovi na vrhu vode sasvim drugačije živote ne samo od nižih klasa nego i od prethodnih generacija. U kući, muževi i žene su praktično zamenjivi. Oboje najčešće dobro zarađuju i oboje su najčešće jednako sposobni za brigu o deci i za kućne poslove. Kažem „najčešće“, jer autorka tvrdi da neke razlike ipak ostaju kad dođu deca, ali one nisu velike. Žene i muškarci funkcionišu kao tim u svim segmentima života, udružuju snage u svojim brojnim obavezama, i jedno uskače kad drugome zapne. Sada imaju više zajedničkog jedno sa drugim nego sa pripadnicima svog pola iz nižih klasa.

Odlikuje ih potpuna posvećenost dvema stvarima – karijeri i deci. Ulažu izuzetno mnogo vremena u svoje profesije, koje od njih često zahtevaju da budu elektronski dostupni u skoro bilo koje doba dana. Prema podacima autorke, parovi iz više srednje klase sada rade u proseku više sati dnevno nego ostatak stanovništva, a za razliku od nižih klasa, nemaju više slobodnog vremena nego 1960-ih. Suprotno očekivanjima, pripadnice više srednje klase obično se vraćaju na redovan posao nakon porođaja, dok druge žene češće bar privremeno prekidaju posao ili se vraćaju samo na honorarni posao. Kao što Vulf ističe, za pripadnice više srednje klase prekid posla podrazumeva veliko žrtvovanje buduće karijere. Štaviše, obično zarađuju dovoljno da pokriju velike troškove angažovanja dadilje ili nekog drugog oblika brige o deci. Ali važnija od novca je činjenica da ove žene svoj osećaj identiteta vezuju za svoj posao. One su potpuno predane nečemu što je Džejms Surovjeci nedavno nazvao „kultom prekomernog rada“.

Posvećenost moćnih parova profesiji može se meriti samo sa njihovim neverovatnim angažovanjem oko dece. Volf naslovljava poglavlje o deci „Dobrovoljni robovi“ i počinje sa pasusom od jedne rečenice, „Zatim su tu deca.“ Naredni pasus počinje, „Mala deca dominiraju životom svojih roditelja ne samo emocionalno, nego i tako što im potpuno preokrenu život.“ Van svake logike, kao što Volf dokumentovano demonstrira, parovi više srednje klase nekako uspevaju da provode više interaktivnog vremena (ne samo sedenje u istoj prostoriji) sa svojom decom od bilo koje druge grupe u istoriji – sa karijerama ili bez, bogate ili siromašne.

Istina, imaju manje dece; zapravo, njihov fertilitet je toliko nizak da čak ni ne zamenjuju sebe. Ali to malo dece koliko imaju stavljaju u središte svog života, a očevi su često jednako angažovani koliko i majke. Na decu troše ogroman novac i angažuju ogromnu mrežu stručnjaka da im pomognu – počev od trudničkih kurseva i konsultanata za dojenje, pa preko privatne nastave kako bi deca upisala najbolje škole, sportskih trenera koji pomažu deci da uđu u tim, nastavnicima koji im pomažu da razviju svoj muzički ili glumački talenat i tako dalje. Samo dadilje koštaju po nekoliko desetina hiljada dolara godišnje. Deca takođe sudeluju u društvenom životu svojih roditelja, a roditelji ugađaju i deci svojih prijatelja kao i svojoj (ili se barem pretvaraju), razmenjujući fotografije na Fejsbuku i organizujući zajedničke rođendanske proslave.

Opsednutost decom je prodrla i do nižih kasa, što odražavaju i ističu mediji. Svako ko prelista neki časopis o poznatima zna sve o Suri Kruz i porodici Džoli-Pit. Pre nekoliko generacija, poznate ličnosti su krile da uopšte imaju decu i retko su ih pokazivale, ali sada su deca u modi i ništa neće više ganuti obožavaoca od, recimo, slike Serafine Aflek u naručju svog oca.

Prema autorki, muškarci i žene iz više srednje klase rade isti broj sati, ako se uračuna i plaćeni rad van kuće i briga o deci i kućnim poslovima, iako je opšte uverenje da žene rade više. Vremenske studije pokazuju da žene obavljaju više kućnih poslova, kaže Vulf, ali muškarci rade više van kuće, tako da se to izjednačava. Ja sam nepoverljiva po pitanju izjednačavanja jednog radnog sata u kancelariji (obratite pažnju, ti ljudi nisu radnici) sa satom obavljanja kućnih poslova. Vulf priznaje da su žene obično pod većim stresom, što pripisuje činjenici da moraju da brinu o više različitih stvari. Kakva god bila podela rada, ovi roditelji posvećuju mnogo pažnje i vremena svojim dvema opsesijama – karijeri i deci.

Ja sam odrasla u porodici srednje klase četrdesetih i pedesetih godina, i okolnosti su bile sasvim drugačije. Moj otac, građevinski inženjer, odlazio je na posao u 8.30 i vraćao se kući u 5.30 popodne. Nisam imala pojma šta je za to vreme radio, a mislim da ni majka nije znala. Poput ostalih žena u komšiluku, ona je bila domaćica. Od mene se očekivalo da slušam roditelje, i iako sam obavljala neke zadatke, uglavnom sam se igrala napolju („na ulici“) sa društvom, ne u kući sa roditeljima, a kući sam se vraćala za večeru. Roditelji nisu mnogo brinuli o tome šta ja mislim ili osećam, samo kako se ponašam. Od mene su očekivali dobre ocene u školi i pristojno ponašanje. Sigurno se nisu savetovali sa mnom o porodičnim odlukama, možda samo minimalno oko odluka koje su me se direktno ticale. Jedva sam čekala da odrastem, a i roditelji su smatrali da je to dobra ideja. Boravak u kući u produženom detinjstvu smatrao se neprikladnim. Kroz detinjstvo je trebalo da se prođe, ne da se u njemu uživa.

U vreme kad su moja deca odrastala, sedamdesetih i osamdesetih, ja sam radila (u početku honorarno), kao i svaka druga žena u mom komšiluku, i naravno svi muškarci. Cela porodica je svakog jutra odlazila na različite strane. Dadilje nisu bili uobičajene, obdaništa još manje, više smo se oslanjali na širu porodicu u blizini. Imali smo niz bebisiterki. Ja sam bila zadužena za skoro sve poslove oko dece, za najveći deo kućnih poslova, iako je muž „pomagao“, to jest uskakao kad bih mu rekla da nešto treba da se uradi. (Ovo je bila prelazna generacija.) Kuća je najčešće bila neorganizovana jer smo pokušavali da uglavimo sve, a ja sam stalno bila premorena.

Ali deca su bila u žiži naše pažnje. Veoma mi je bilo stalo do toga šta misle i osećaju, i uglavnom su se igrala unutra, često s prijateljima, koje sam pokušavala da upoznam. Međutim, moj suprug i ja smo bili roditelji a naše ćerke su deca, i od njih se očekivalo da nas slušaju, iako su se ponekad opirale – i takav otpor se nije tolerisao kada sam ja bila mala. Iako smo ih ponekad konsultovali u dnevnim odlukama, njihovo mišljenje je retko kada bilo presudno.

Sada su moje dve ćerke udate i imaju decu (uzrasta od četiri do osam godina). Obe porodice rade zahtevne poslove, na visokom nivou, i teško sve postižu, kao i ja nekad, tako da je taj deo isti. Međutim, ima mnogo više mogućnosti za dnevni boravak dece, ako možete da ga priuštite, a moji zetovi ravnopravno učestvuju u kućnim poslovima i odgajanju dece. Najveća razlika je činjenica da se porodice sada više ili manje otvoreno vrte oko dece. Deca se pitaju za mišljenje o mnogim detaljima života – od toga koje čarape žele da obuju do toga šta hoće za doručak i da li hoće na igralište – i mogu da se predomišljaju koliko hoće (što se pokazuje prilikom obroka, kad odbiju da jedu ono što su upravo rekla da žele). Često oba roditelja istovremeno učestvuju u donošenju odluka koje meni izgledaju nevažno, i to ponekad podseća na radni sastanak. Vaspitanje dece je stoga manje efikasno nego što je bilo, jer oba roditelja sudeluju i ima više ponuđenih mogućnosti.

Štaviše, kao što neke moje prijateljice – i bake – primećuju, čini se da su roditelji postali skoro nadljudski strpljivi. Disciplina se sastoji od skretanja pažnje maloj deci, ne od sukobljavanja sa njima. Kada se disciplina ozbiljno prekrši, roditelji broje do tri uz pretnju da će posle tri uslediti „tajm-aut“, do čega obično ne dolazi jer se posle brojenja otvara nova runda pregovora. Mala deca retko kada čuju jasno i glasno Ne. Prekori se često završavaju sa „važi?“, kao da se traži saglasnost ili dogovor. Dženifer Sinior navodi primer jedne majke koja kaže svom četvorogodišnjem detetu, koje je upravo gurnulo igračku u jogurt, „Sada sklanjamo sve sa stola dok ne obrišem, važi?“ Iako je njena knjiga fokusirana na srednju klasu, ne samo na gornjih 15 do 20 odsto, i ona dolazi do zaključka da deca sve više dominiraju životom porodice, kao i da u braku, „deca prouzrokuju više rasprava od bilo koje druge teme“, uključujući i novac, svekrve i tašte, i seks.

Kako roditelji iz više srednje klase troše skoro sve vreme na posao i decu, šta im preostaje da žrtvuju? Pre svega, spavanje. Kako Vulf tvrdi, pripadnice više srednje klase spavaju mnogo manje od žena iz niže klase. (Razlika između gornjih 20 odsto i donjih 20 odsto iznosi sat i po vremena dnevno.) Možda se odriču i seksa. Ankete koje Volf navodi govore da u proseku vode ljubav jednom nedeljno, ali da bi želele da to bude češće. Kao Margaret Karlson primećuje u časopisu Time, „spavanje je novi seks“. U knjizi Lean In, Šeril Sandberg tvrdi da „parovi koji dele kućne poslove češće vode ljubav“ nego drugi parovi, ali En Eplbaum u svom prikazu ove knjige[2] navodi istraživanje koje pokazuje suprotne rezultate.

U provokativnom članku objavljenom u nedeljnom dodatku New York Timesa, pod nazivom „Da li egalitarniji brak podrazumeva više seksa?“ Lori Gotlib navodi dokaze da što više parovi dele poslove oko dece i domaćinstva, utoliko će ređe imati seksualne odnose, iako je bračna harmonija veća. Ona citira sociološkinju Peper Švarc, koji kaže ovi odnosi mogu „postati više bratsko-sestrinski nego erotski“. Verovatno niko ne zna istinu, jer istraživanja o seksu verovatno nisu toliko pouzdana. Mislim da ima osnova za verovanje da je veza između roditelja u izvesnoj meri preusmerena ka deci; izraz „domaćica“, koja ukazuje na odnos žene prema mužu, zamenjen je izrazom „mama u kući“, koji se fokusira na njen odnose prema deci.

Parovi iz više srednje klase takođe žrtvuju i domaću hranu i besprekornu čistoću u kući, kao što Volf dokumentovano navodi. Sada se vrlo malo vremena troši na spremanje i druge kućne poslove (koje uglavnom još uvek obavljaju žene), a još manje na kuvanje. U stvari, kuvanje se često svodi na zagrevanje gotovih jela ili naručivanje iz restorana. Parovi često angažuju žene za spremanje stana jednom ili dvaput nedeljno, ali ne rade mnogo između poseta spremačice. Sedamdesetih godina emitovale su se reklame za deterdžent Wisk sa ženom posramljenom jer joj je muž imao „prljavi obruč oko okovratnika“. Danas se skoro niko ne bi posramio, a najmanje žena. U New York Timesu pod naslovom „U odbranu prljavštine“, Stiven Marč zaključuje, „čista kuća je zaista znak promašenog života. Nada je neuredna: na kraju ćemo svi živeti u savršeno egalitarnom svinjcu“. I pored hiperbole, ima nečega u takvom mišljenju. Pošto kućni poslovi zahtevaju vreme koje ovi parovi jednostavno nemaju, mislim da je spuštanje standarda urednosti razumno, iako ponekad teško pada nama bakama koje smo odrastale mereći se po tome kako kuvamo i kako nam izgleda kuća.

Ali postoji nešto ozbiljnije čega se ovi parovi odriču – građanski angažman – i Vulf tome posvećuje poglavlje pod nazivom „Žalite za nečim?“ „Prethodne generacije obrazovanih žena“, piše ona, „radile su uglavnom u školama, ili su volontirale u lokalnoj zajednici, jer nije mnogo toga drugog bilo u ponudi“. Te žene su bile društveno i politički aktivne. Sada je plaćeno zaposlenje uglavnom potisnulo volontiranje u zajednici. Štaviše, mnoge ambiciozne žene više ne postaju nastavnice, osim na fakultetskom nivou, jer su novac i prestiž veći u drugim profesijama. Vulf navodi intervju sa sociološkinjom i politikološkinjom Tedom Skokpol: „Žene su bile te koje su su se borile za socijalnu zaštitu i zastupale opšte dobro, za sve. Sada je sve tako svedeno.“

Naravno, ne možemo i ne treba da se vratimo u vreme kada se od žena očekivalo da se bore za potrebe i dobrobit zajednice volonterski jer nisu imale nikakve druge opcije i jer niko drugi nije hteo time da se bavi. Ali treba da izmenimo kult prekomernog rada, kako u odgajanju dece tako i u karijeri, kako bi obrazovane žene i njihovi muževi mogli da budu aktivniji građani. Konkretno, volela bih da pripadnice srednje klase snažnije zastupaju prava manje povlašćenih žena, u svojoj i drugim zemljama.

Jedna od autorkinih glavnih tema je „rušenje sestrinstva“. Kako se muškarci i žene iz više srednje klase približavaju nekoj vrsti jednakosti i na poslu i u kući, udaljavaju se, piše Vulf, od donjih 80 do 85 procenata, gde su muškarci i žene i dalje podeljeni u poslu – delom upravo usled promena u višoj srednjoj klasi. Pošto pripadnice više srednje klase rade dugo van kuće, neko mora da se brine o njihovoj deci i čisti njihove kuće, a to su po pravilu druge žene. To je ono što Vulf naziva „povratkom sluganskih klasa“. Kada odem kod ćerke koja živi u jednom naselju više srednje klase u severozapadnom Vašingtonu, rano ujutru kroz prozor mogu da vidim dadilje kako dolaze dok njihovi poslodavci odlaze na posao.

Većina dadilja je iz Latinske Amerike (dadilja mojih mlađih unuka je iz Perua), i Vulf kaže da je to tipično za SAD, dok u Evropi često dolaze iz Poljske a u bogatim azijskim zemljama iz Indonezije. U principu, poslovi koji podrazumevaju brigu o deci, starima i bolesnima padaju na žene, dok njihovi muževi rade poslove koje obavljaju gotovo isključivo muškarci, kao što građevina ili prevoz. To ne znači da način života na vrhu nije uticao na ostale. Vulf pokazuje da roditelji iz nižih klasa, uključujući i muževe, takođe provode više interaktivnog vremena sa svojom decom, i da muževi obavljaju više kućnih poslova. Ali sve u svemu, kako žene na vrhu postaju sve sličnije svojim muževima, na nižim nivoima njihovi radni životi ostaju strogo razdvojeni.

Najvažnija pitanja o novoj višoj srednjoj klasi su, čini mi se, sledeća: Šta treba da mislimo o novom načinu odgajanja dece? Kakva će ova deca ispasti? Kakva će biti kao odrasli ljudi? Nema sumnje da su deca premeštena sa margine u centar porodičnog života – to je tektonska kulturna promena koja je otpočela u višoj srednjoj klasi i koja se iz praktičnih razloga samo tamo može potpuno ostvariti. Skoro svi roditelji žele najbolje za svoju decu, ali roditelji iz više srednje klase imaju novca da plate najbolje, ili nešto što smatraju najboljim, i spremni su da pri tom ulože i zaprepašćujuću količinu svog vremena.

Povlašćeni roditelji se trude, kaže Vulf, da njihova deca ne ispadnu iz više srednje klase. U tu svrhu, roditelji rade na biografiji svoje dece, skoro od rođenja. U najmlađim godinama, njihove igračke moraju da budu edukativne, ali i zabavne. Upis u pravu predškolsku ustanovu je preduslov za pravu osnovnu školu, i tako dalje, sve do upisivanja na najprestižnije fakultete, pa i posle toga. Smatram da je opsesivno roditeljstvo, kao rezultat nesigurnosti u budućnost, plod pogrešnog utiska da je svet mnogo opasnije mesto nego što zaista jeste za decu više srednje klase. Baš kao što je uzlazna pokretljivost postala teža, pretpostavljam da je isto i sa silaznom. Socioekonomski slojevi su trenutno, nažalost, prilično fiksirani, a ovi roditelji imaju novca da ublaže neuspehe. Međutim, privilegovani roditelji ne žele ništa da rizikuju.

Tu je verovatno i element takmičenja sa okolinom. Kao u Lejk Vobegonu, sva deca u njihovoj društvenoj grupi moraju da budu iznad proseka – daleko iznad proseka – a ovi roditelji pažljivo prate napredovanje dece svojih poznanika. Jedan od razloga zašto žene i muškarci iz više srednje klase sklapaju brak sa ljudima poput sebe, kaže Vulf, jeste zato što veruju da će tako imati veće šanse da dobiju „kvalitetno“ dete.

Posledice hiperangažovanog roditeljstva su nepoznate, jer je ova pojava stara samo nekoliko decenija. Moji zaključci su u velikoj meri rezultat posmatranja moje porodice i prijatelja, što nije mnogo pouzdano, ali ću ipak spekulisati. Vidim velike prednosti za decu, ali i neke upozoravajuće znake. Mala deca iz više srednje klase su zaista izuzetno napredna. Pošto su izložena razgovorima odraslih skoro od rođenja, mnogo su artikulisanija i visprenija od dece iz prethodne generacije. Takođe su vrlo opuštena u društvu drugih ljudi, i odraslih i dece, jer toliko vremena provode sa njima – sa prijateljima svojih roditelja, u obdaništu, u grupama za igranje koje često organizuju dadilje. Pošto nisu morala da trpe mnogo frustracije i izolacije, čini mi se da su srećnija i srdačnija od dece iz prethodnih generacija. Vole da budu sa svojim roditeljima (zašto i ne bi?) Ne izlaze „na ulicu“ da „ne rade ništa“ kao što smo činili ja i moj drugari. Drže se svoje kuće, a najbolji prijatelji su im roditelji. Naravno, kako rastu, sve su podložniji uticaju svojih vršnjaka i šire kulture, uključujući i sveprisutne društvene medije – što je i dobro i loše.

Brine me druga strana medalje. Ako su deca centar svog univerzuma, ako osećanja njihovih roditelja toliko zavise od njihovih osećanja, da li će ta deca očekivati da ovo uvek bude tako? Postoji rizik da će ova deca smatrati da na sve imaju pravo i postati narcisoidna – što može da dovede do zastrašujućeg osećanja neuspeha ako im se očekivanja ne ispune. Štaviše, kada roditelji predviđaju i sprečavaju svaki problem, deci bi se moglo dogoditi da ne izgrade otpornost i samopouzdanje da se sama izbore sa problemima, niti disciplinu neophodnu za kretanje kroz zreli život. Možda neće biti dovoljno sama da nauče da misle sopstvene misli, što Fejsbuk i drugi društveni mediji samo pogoršavaju.

Tendencija da se detinjstvo produži skoro do srednjeg doba takođe je problematična. Povlašćena deca mnogo godina posvećuju školovanju, i samim tim su verovatno finansijski duže zavisna od roditelja nego prethodne generacije. Ali ova zavisnost ide dublje od novca. U mnogim slučajevima, deca i roditelji postaju takvi drugari da se na kraju deca pretvaraju u helikopter-decu koja obleću oko svojih roditelja kao što su roditelji obletali oko njih. Poznajem ljude od dvadeset i nešto godina koji skoro svakodnevno šalju SMS-ove roditeljima iz koledža, samo da bi bili u kontaktu. Jedna od odredaba Obamakera glasi da „deca“ mogu biti pokrivena roditeljskim zdravstvenim osiguranjem do dvadeset šeste godine. Ja se sa tim slažem, međutim ima nečeg u ovom rečniku što ističe dugo, predugo detinjstvo.

S druge strane, mnogi roditelji koje poznajem oponašaju kulturu svoje dece, dok su se prethodne generacije adolescenata ugledale na odrasle. Slušala sam inače obrazovane i artikulisane odrasle ljude koji u svoje rečenice ubacuju „ono kao“ – na primer, „to je, ono kao, strava“ ili „kul“. U nekom smislu ti ljudi su bilingvali – umeju da govore običan engleski ali i da razgovaraju sa svojom decom na njihovom jeziku. Jedna od posledica produženog detinjstva i oponašanja adolescentske kulture od strane odraslih jeste da je srednje doba, koje je po meni najpotpuniji deo života – jer pruža i mogućnosti i nezavisnost – strahovito skraćeno. Odrasli ljudi mogu ostati pseudoadolescenti praktično do penzije.

Najvažnije pitanje i najveća zagonetka za mene jeste veza između onoga što se dešava sa nama u detinjstvu i toga u kakve ćemo ljude izrasti. Da li je srećno detinjstvo, kakvo današnja deca više srednje klase izgleda žive, donosi i srećan zreli život ili barem povećava šanse za takav život? Uglavnom pretpostavljamo da je tako. Ali možda i nije, ili možda sreća ionako nije ono najvažnije u zrelom dobu, već više nešto poput dostignuća ili ispunjenosti.

Možda se ovo pitanje čak ni ne postavlja, jer detinjstvo više ne vidimo kao pripremu za zrelo doba, već kao nešto što je samom sebi cilj. U svakom slučaju, kultu prekomernog rada pridodat je kult dece, i iako bi se očekivalo da pripadnice više srednje klase neće imati mnogo vremena za kult dece, on je dostigao svoj zenit upravo među njima i njihovim muževima. Šta će od toga ispasti ostaje da se vidi.

Poslednjih godina objavljeno je mnogo knjiga o zaposlenim ženama, njihovim brakovima i njihovoj deci (knjiga Dženifer Sinior spada u najčitljivije). Većina knjiga se ograničava na ovaj ili onaj deo celine. Alison Vulf je uspela obuhvati čitavu temu, istina sa posebnim naglaskom na višu srednju klasu, i da nam pruži mnoštvo podataka i oštrih zapažanja. Ako su konačni zaključci nedovoljni, to je možda zato što se ova tema u svom punom obimu i kompleksnosti ne može lako uopštiti.

Marcia Angell, The New York Review of Books, 20.o3.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 08.03.2014.

TEMA – FEMINIZAM

———–    

  1. Ecco, 2014.
  2. The New York Review, 06.06.2013.