Poslednjih nedelju dana slovenačka javna scena odjekuje od pominjanja nečijih snova, kao važnog motiva političkog i javnog delovanja. Prvo su snovi bili povezani sa odgovornom i najvišom političkom funkcijom u državi, onda su se pojavili zajedno sa skandalom u vrhunskom sportu, koji je danas uglavnom hormonalni poremećaj kapitalizma. U oba slučaja, ovi snovi treba da se ispune na račun nekoga drugoga, još gore, na račun mnogih drugih. Oba slučaja sasvim izvesno diskredituju neke starije pojmove snova u politici: dozvolite da podsetim na “Imam san…!” genijalnog propovednika i političara Martina Lutera Kinga. Škodljivi političar i prepotentni biznismen su tu samo da nas podsete, zapravo, da pravo na sanjanje više nema niko… ko se bavi politikom. Oni koji su predmet politike, i kojima je sanjanje grubo oduzeto, svojim postojanjem ukidaju to ekskluzivno pravo. Surova realnost arapskih revolucija, koje sada očekuje duga, mučna i potpuno iscrpljujuća tranzicija, proces izglađivanja kolektiva i iscrpljivanja narodnih snaga, uz krađu svih prirodnih i tehničkih resursa, podseća nas da smo iz slične tranzicije izašli u mračnu, hladnu i prljavu noć kapitalizma. Pitanje “snova” je u tome kontekstu planetarno nepristojno, tačnije neuljudno.

Pa ipak… šale radi, navodim san, pravi san, koji je naravno nosio podsvesna značenja, i koji je užem krugu mojih prijatelja poslužio za mnoge šale i za fiksaciju termina iz naslova, za označavanje potpuno nerealnih finansijskih pokušaja. Negde u zadnjim godinama Titovog života, duboko u olovnim godinama i u fazi koju smo nazivali “severnokorejskom”, jer je posle posete toj zemlji počeo da uživa u sličnim masovnim manifestacijama privrženosti, sanjala sam kako u moj stan dolaze Tito i Jovanka, malo zbunjeni i spremni da se izvine zbog svega što su učinili mojoj generaciji. U snu im to ne ide najbolje, pa malo nespretno među knjige u mojoj biblioteci guraju svežnjeve crvenih novčanica od sto dinara, ne bi li se nekako izvadili. U tome snu se svežnjevi zovu “zgužnjevi”, i tako sam ih iz sna zapamtila. Tipičan “plitki” san, sa kajanjem, praštanjem, i uređivanjem stvari kako se nikada i nikako ne bi mogle urediti u stvarnosti.

Da li je zaista mogućno da živimo u društvu u kojem snovi nižih društvenih slojeva, bez obzira na razliku u kontekstu, nemaju isto tako nikakvih izgleda? Ostanimo pri jednostavnijem pitanju, za koga je to još dopustivo, učtivo, dozvoljeno i razumljivo da ima budne snove o politici? Pustite besmrtnu pesmu Imagine Džona Lenona, što je jedna od najvećih prednosti YouTube dok još imamo struje, i prepustite se: zamislite, sanjajte svet bez ratova i bez religije, u kojem su svi jednaki, itd… Rasplakaćete se ili pomisliti da ga je neko zaista morao ubiti, ili oboje. Ono što je strašno, jeste da su njegove ideje danas još izazovnije nego u vremenu kada su nastale, i kada se pesma mogla tumačiti samo kao nostalgično podsećanje na zajedničke etičke i društvene norme koje kao ljudski kolektiv tvrdo i pouzdano imamo: danas većina oseća da tih normi nema više, i da su posvuda manje ili više agresivni i uticajni ludaci koji zahtevaju predlaično, ponekad čak i predreligijsko društvo, genetsku nejednakost, i drugo što smo mislili da su bar dva veka intenzivne obrazovne i kulturne aktivnosti čovečanstva izbrisali. Izbrisali, ili samo gadno uplašili? Pitanje je jedino imamo li vremena da na to odgovorimo.

Valjda zbog onih zgužnjeva iz pravog sna, postavljam sebi pitanje šta bih smela da sanjam, koliko zbog sebe, koliko i zbog svih mlađih od sebe. Počnimo skromno: Fransoa Oland je u svoju poveliku ekipu izabrao ni manje ni više nego sedamnaest žena, koje vode najvažnije resore, od portparola vlade do pravde, zdravstva, rada, obrazovanja, kulture, itd. Izgledaju fantastično na fotografiji sa njim: među njima su crnkinje, žene iz arapskih kultura, Azijke, neke zanosne, sve obasjane. Čini mi se da taj osmeh prepoznajem – tako su se u fotografski objektiv smejale žene posle Drugog svetskog rata, partizanke, dobrovoljne radnice, aktivistkinje, sve što je poverovalo kratkotrajnoj bajci o jednakosti. U slučaju francuskih ministarki, moje sentimentalno povezivanje verovatno ne stoji, jer se za svakom od njih vuče nevidljiv dugačak lisičji rep teških iskustava politike u Francuskoj, pun čičaka, krpelja i rane od pokojeg metka večnih lovaca na ženske političke glave, u drugim i u njihovoj sopstvenoj partiji. Sadašnja partnerka francuskog predsednika daje mali uvid u sopstvenu arenu i političke žrtve koje su u njoj stradale: za Segolen Rojal, bivšu partnerku svoga sadašnjeg partnera, kaže da je žena-političarka, dok je ona samo žena političara. Inače je novinarka, i ne zna se kako će usklađivati svoju profesiju sa svojim položajem. Bar zasada, nema nameru da peva, a Mišel Obama je oborila sa nogu vrtoglavim štiklama na kojima je veselo nosila svoje zrele ženske obline: pobedom levice su (bar u Francuskoj), kako izgleda, izašli iz višegodišnjeg predsedničkog medijskog vodvilja!

Vratimo se suštini: šta znači sedamnaest ministarki, od kojih nijedna nije “za ukras” što je jedina varijanta u političkoj stvarnosti u kojoj živimo? U francuskoj ekipi ministarki je i jedna koja se bavi Francuzima u inostranstvu i u frankofonim zemljama, Jamina Bengigi: posao je dobila posle provokativne serije autorskih dokumentaraca o sećanju drugih emigranata u Francuskoj. Odmah ćete je prepoznati na kolektivnoj slici sa predsednikom države i predsednikom vlade: to je ona crna, dugokosa, pedesetpetogodišnja u zadnjem redu.

Politička stvarnost, posebno žalosna iskustva evropskog parlamentarnog socijalizma, ne garantuju najbolje ishode. No samo površni pogled na predizbornu kampanju za dolazeće zakonodavne izbore u Francuskoj pokazuje da nikakav domaći samosažaljivi “provincijalni” pogled više nije opravdan: grozota, primitivizam, ingorantsko blebetanje o heteroseksualnoj porodici, podstrekivanje mržnje protiv imigranata, emigranata, stranaca svih vrsta su podjednaki tamo kao i ovde, ili kod naših suseda. Autori stripa o Asteriksu, Iderzo i Goskini, su pre nekih trideset i više godina jednom od likova, starom konzervativcu sa mladom ženom (Ažekanoniks u originalu ili Metuzalemiks u srpsko-hrvatskom prevodu), stavili u usta komičnu izjavu, koja danas odjekuje kao prihvatljiv, takoreći razuman stav: “Nemam ništa protiv stranaca dok ostaju tamo kod svoje kuće!” Francuska se tada smejala, danas su slične izjave deo ozbiljne političke kampanje. Drugim rečima, pitanje je koliko i kako će ove žene uspeti da nešto urade i za sobom ostave neke društveno korisne tragove. Sarkozi je već eksperimentisao sa pripadnicama manjina, koje nikako nisu uspevale da kažu bilo šta sem da su one, eto, drugačije – još manje da išta pametno urade.

U očekivanju, evo malo sanjam: sedamnaest ministarki, to je dobra ženska žurka, vlada u vladi, odlična zamena za noćnu moru Merkelovu, buđenje uspomena na nekadašnju trudnu špansku ministarku odbrane, i na najboljeg govornika slovenačke politike, koji je nosio usku suknju, plavu kosu i vrtoglave štikle. I baš me briga ako po definiciji nisu bolje od muških kolega: imaju mogućnost da dokažu da su važeće definicije besmislene.

Peščanik.net, 12.06.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.