Diktatura ološijata, 2
Žika je nosilac naprednjačke spomenice iz 2012. Živi u Beogradu, radi u državnoj firmi na Vračaru i čeka da postane predsednik Opštine Zvezdara, direktor Ade ili bar Državne lutrije. Zapravo, više ne čeka. Načekao se. Uglavnom, Žika u svojoj firmi ipak jeste nekakav šef; nekad se to zvalo opšta služba a sada služba bezbednosti. Razume se, nije to ona velika Služba bezbednosti koju vodi njegov kolega Orlić, kome je on sa svojom ekipom svojevremeno pomogao da se preseli u mnogo veći, pametan stan. Bilo je to kada je ovaj sa funkcije predsednika Skupštine prešao na mesto šefa BIA, odnosno sa plate od 46 na 308 hiljada dinara. Žika je i to razumeo. Svaki skok u budućnost mora da se odrazi na kvadraturu. I on bi sve isto tako. Međutim, on se još uvek grči u socijalističkom, nepametnom stanu, dok mu supruga Živana, žustra noktarka iz Žitorađe, stalno prebacuje da je ostao poslednja krpa u toj šugavoj stranci, i da se ona pita, natrljala bi nos njegovom „Aci Srbinu“ pa bi joj ovaj iskeširao bar stan u Beogradu na vodi. I to u Kuli Beograd, odmah iznad apartmana St. Ridžisa. Nema veze što je zgrada nestabilna i bez upotrebne dozvole. Treba joj da malo prodiše u ovom gradu.
Ali Žika još uvek nije prodisao. Izdržao je tri direktora u firmi, svi su bili neki čudaci, za člansku kartu ih nije pitao jer se podrazumevalo da je imaju. Poslednji, i najčudniji, neposredno pred avgustovsku smenu, obećao mu je unapređenje, po modelu prvog potpredsednika, odnosno zamenika direktora firme, zaduženog za bezbednost. Obrni-okreni, Žika se od bezbednosti ne odvaja. I taman je merkao kancelariju u dugačkom hodniku Uprave, smeniše direktora po kratkom postupku. Zna dobro Žika da direktor nije radio ništa godinama osim što je putovao i promovisao, malo sebe, malo „Acu Srbina“. Uostalom, tako svi ljudi od karijere u Srbiji rade. Kao onaj Gatalica, na primer. I uvek kada bi Žika morao da napiše mesečni izveštaj o radu direktora svom drugom šefu (jer u Srbiji svi imaju po dva šefa, jednog u firmi, drugog u stranci), ubeležio bi ono lekarsko b. o., što je tumačio kao na pravom kursu, isto kao do sada. Međutim, smeniše mu direktora a sa njim ode i obećano unapređenje. Žika ostade b. o. A sa tim nije smeo ni pred ogledalo, niti pred Živanu.
Noću Žika šeta pa kad naleti na protest, malo se skloni u stranu, da ne smeta. Naročito kad krenu da viču „Ko ne skače taj je ćaci!“ Niti mu se skače – muči ga kamen u bubregu – niti voli ćacije. Iako je, takoreći, do juče i sam bio ćaci. Nije u redu ni da ga neko iz stranke vidi, mada su šanse za to male. Ali one večeri u Cvijićevoj, Žika je u zboraškoj koloni ugledao svog nekadašnjeg saborca, koga su zvali Mile Šoder, jer je razvio posao s kamenjem iz beogradske kaldrme. Bio je glavni Vesićev čovek za prekopavanje, transport, preprodaju i iznajmljivanje starog kamenja. Preorao je Skadarsku sto puta. Vidsku i slične ulice. Kocka je išla kao alva u evropskim prestonicama kulture. Kada ga je ugledao u koloni demonstranata, Žika se ukočio kao da vidi duha. A onda se trgnuo i pozvao ga. Malo su se onjušili. Otkud ti ovde, Žiko?, preduhitrio ga je Šoder, rmpalija kome je majica bila na ivici pucanja zbog napumpanih bicepsa. Eh, otkud, vajkao se Žika: Otkud ti? Pa, meni je propao posao, rekao mu je Šoder: Otkad mi je šef zglajznuo, ne radim više s kaldrmom… Šapić uzeo posao… A ti? Zvezdara, Ada, Lutrija, ništa? – Delikatno je, smrknuo se Žika.
Neko vreme su pešačili zajedno u koloni koja se na kraju zaustavila pred Odborom SNS-a. Kada je puklo prvo staklo, Šoder je samo rekao: Ako! Ovo sam ja zastakljivao! I treba! Žika je bio bled i nije znao šta da kaže. Gledao je u Šodera bez reči, a kada je ovaj počeo da se probije do prvih redova kako bi zavitlao kamenicu u izlog, Žika je ustuknuo jer su topovski udari zatresli vazduh oko njega. Neka žena je vrisnula, neko je opomenuo da se ne ide ka Tašu jer tamo love građane kao miševe. I tuku. Svuda tuku, a Žika nije želeo da završi u marici. Šta bi to bilo kada bi se njegova slika pojavila na svim „Acinim“ televizijama. „Aca“ najviše mrzi one koji su otpali od njega. A Šoder, Slina i on bili su prvoborci iz Sava centra, gde su nekad davno, preko veze polagali kurs za instalaciju ruskog antivirus programa Kasperski. Položili su iz prve, a onda im je čovek za vezu ponudio da počnu da rade za neku novu stranku koja se sprema. Ništa posebno, objasnio im je, malo kao obezbeđenje, malo nošenje transparenata, malo javljanja u kontakt programe. Trebalo je da budu idealni publikum – oni su to i bili. Posle je Žika dobio posao u firmi, gde je najpre instalirao Kasperski, a potom je postao šef opšte službe. Ubrzo su Slina i Šoder počeli da rastu, jedan se dohvatio trgovine oružjem iz Krušika, a drugi kaldrme, dok je Žika ostao b. o. Bez promena, bez osobenosti, bez svega što mu je bilo obećano.
Kada se iz noćne šetnje vrati u Čingrijinu ulicu, u kojoj živi, Žika se na prstima ušunja u kupatilo, skine sa sebe sve jer smrdi na zapaljeni kontejner – tako mu je rekla Živana poslednji put – sedne na WC šolju, nalakti se i ostane da sedi tako kao Rodenov „Mislilac“. Ali Žika ne misli duboko, već grebe po površini kao antivirus program kome je istekla licenca. Tek ponekad, kasno noću, pošto isprazni creva, otvori mu se čitava prošlost iza leđa. Ta slika ga podseća na ekran Informera sa mnogo glava unaokolo, dok on sedi kao kažnjenik na klozetskoj šolji i sluša. Oni lažu i laju, Vučić je među njima najglasniji. Priča gluposti, malo na ruskom, malo na nemačkom, malo na kineskom. A Žika misli o stranci koja mu je pojela skoro dvadeset godina života. Srpska napredna stranka odavno nije više ono što je bila. Promenila se negde u dubini, jer tamo gde su bili Slina, Šoder i Žika, sada se šepure neke barabe iz teretana, bilmezi sa auto-placeva, noćni ološ iz pošte. I niko od njih nije završio ni kurs za Kasperski, a kamoli nešto jače. Niko tu ništa ne zna pod milim bogom. Raširile su se neznalice kao virusi po stranci, trebalo bi neko Kasperski da uključi. Pa da skenira, ako treba, godinu dana. Kad nekog ulovi, on zaskiči kao svinjče, jer takvih je najviše sada u SNS-u. Ali šta će kada dođe do Vučića, a ovaj počne da se prenemaže kako ništa nije potpisao i ništa nije znao. Žika cokne donjom usnom, ustane i bez osvrtanja na stranački minuli rad, pusti vodu, ne mareći što će ta buka možda probuditi Živanu.
Peščanik.net, 10.09.2025.
Srodni link: Saša Ilić – Diktatura ološijata
NADSTREŠNICA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- 11. jul - 11/07/2026
- Crna kutija - 01/07/2026
- Spasimo Slobodište - 20/06/2026
