Robert Mugabe je u zvanju predsednika ili premijera vladao Zimbabveom 37 godina, dakle dva puta duže nego naš Vladimir Putin Rusijom. Kada je prošle godine skinut sa vlasti Mugabe je imao 93 godine. A Putin ima samo 63. Ako nakon sledećih 6 predsedničkih godina u zamenu za premijersku fotelju Putin vlast preda Dmitriju Medvedevu, a potom dva puta po 6 godina bude ponovo izabran za predsednika, on će Mugabeov rekord srušiti u svojoj 83. godini. Mada nema te sile na svetu koja će Vladimira Putina sprečiti da tada ponovo sedne na mesto premijera: novi predsednik Medvedev će se tome samo radovati. Za 18 godina Mugabe će biti zaboravljen, a diktatori tog budućeg vremena će u odnosu na našeg biti „sitna riba pljuckavica“.
Radi boljeg razumevanja stanja, ne toliko ruske vlasti koliko ruskog društva, mislim da poređenje Mugabea sa Putinom i te kako ima smisla. Mugabe zaista mnogo liči na Putina – tačnije, Putin na Mugabea. Njegov okrutan autoritarni režim je bio zasnovan na neprekidnom pljuvanju po zapadu i lovu na unutrašnje neprijatelje Zimbabvea, na ujedinjenju dve „revolucionarne“ nomenklature – prosovjetske i prokineske – u jedinstvenu partiju vlasti, na nesputanoj pljački ogromnih razmera, na ukidanju mogućnosti građana da se suprotstave državnoj eliti ogrezloj u korupciji, na nečuveno širokim ovlašćenjima organa bezbednosti i na totalnoj kontroli pravosuđa.
Ali bez obzira na sve pritiske koje diktator jedne afričke zemlje sebi može da priušti, kada je 1996. opozicija stala na stanovište da su raspisani izbori farsa i pozvala svoje pristalice da ih bojkotuju, vlast je na birališta uspela da izvede samo 32 odsto građana s pravom glasa. Ostali su odlučili da poslušaju savet opozicije. Naravno, Mugabe je uz pomoć njemu vernih organa sile i kontrolisanog državnog aparata uspeo da ostane na vlasti, ali uz vidni pad podrške građana. Pri čemu (koliko god to bilo čudno našem Navaljnom) opozicija svoj uspeli bojkot nije proglasila izbornim uspehom. Jer njihov cilj nije bio bojkot Mugabea. Cilj je bio srušiti ga.
Na izborima 2008. opozicioni kandidat Morgan Cvangirai je u prvom izbornom krugu pretekao Mugabea. On se nakon toga zaista svojski potrudio da mu učešće u drugom krugu ne dozvoli, ali je međunarodna zajednica ipak naterala Mugabea da svom direktnom suparniku obezbedi mesto premijera i prizna pobedu njegove partije na parlamentarnim izborima. I tada se Cvangirai našao na pragu devet krugova pakla u kojem su se nesreće nizale jedna za drugom. Najteže su bile saobraćajna nesreća u kojoj je poginula njegova supruga i smrt unuka koji se udavio u bazenu premijerove rezidencije. Ali i pored svega, jedan od najsurovijih autoritarnih vladara Afrike je punih 5 godina delio vlast sa opozicijom.
Da li je nešto slično zamislivo u savremenoj Rusiji?
I nije stvar u tome da je Putin moćan i jak, a Mugabe nekakav mlakonja. Mugabeovu spremnost da primeni najmaštovitije oblike represije niko nikada nije dovodio u sumnju. Putin bi zaista morao da se potrudi da bi srušio Mugabeov rekord u bezočno surovoj sprdnji sa svojim sunarodnicima. Radi se o tome da se društvo Zimbabvea – a naveo sam samo dva primera iz njegove novije istorije – ispostavilo kao zrelije od našeg. Ono je u nemom otporu diktaturi, u bojkotu kontrolisanih izbora, u organizaciji parlamentarne opozicije, u zaštiti svojih ukupnih interesa – po čitavom nizu parametara znatno sposobnije od ruskog. I ne zaboravimo da je čak i posle pobede opozicije na poslednjim izborima, Mugabe do svog prinudnog odlaska ostao na vlasti zahvaljujući zločinačkoj bezobzirnosti svojih naoružanih bandi.
Naslov ovog teksta „Zimbabve sa snegom“ nije samo parafraza slavne ocene1 Rusije Sergeja Brina. To je njen zaštitni znak, slika njene sada već gotovo sasvim izvesne budućnosti.
Grani.ru, 22.03.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.04.2018.