Border hammock by Murat Gok, Istanbul, Turkey http://goo.gl/Cwmjlm

Ove godine u januaru je na nekonvencionalnom festivalu Sandans (država Jutah) publika dala nagradu dokumentarcu Živi iznutra. Film se počeo prikazivati letos. Režiser Majkl Rosato-Benet je pratio razvoj lečenja koje primenjuje Den Koen, i koje se danas praktikuje po mnogim bolnicama i staračkim domovima u SAD. Reč je o pokušaju terapije za obolele od Alchajmer bolesti i/ili demencije. U skoro svim slučajevima kada su takvim bolesnicima omogućavali da slušaju muziku pomoću slušalica, pojavila se posle izvesnog vremena neka reakcija: tela su se počela pokretati, neki su počeli plakati, neki su čak pokazali znake sećanja. Reč je o dejstvu muzike koje su neurolozi i stručnjaci za mozak već uveliko izučavali i potvrdili. Reč je istovremeno o tome da vidimo samo društveno konvencionalno ponašanje koje kod obolelih nestaje, uključujući zaborav najbližih, ali ne vidimo šta se sve događa u glavama obolelih. Muzika je, sasvim izvesno, jedan od onih prekidača koji ih bar delom vraćaju svetu nama razumljivog. Pre nego što nauka počne da temeljitije ispituje drugačije načine funkcionisanja mozga, za čovečanstvo će biti važno samo ovo jednostrano komuniciranje – kada se bolesni, bar najmanjim delom, vrate nama. U nekoj boljoj budućnosti, možda ćemo se naučiti i kako da mi idemo ka njima.

Ovo nije zemlja za starce… mislim, globalno. Starci su prve žrtve bede, oksudice, „strogoće“ u razvijenim zemljama; državni zakonski programi temeljito i na naše oči pripremaju i uvode mere – i mentalitet – da život ne treba da bude toliko dugačak koliko ga danas omogućava medicina, i da te privilegije treba sačuvati za one koji usluge medicine mogu da plate. Starci treba da rade što duže fizički, a oni iz polja umnog rada bolje da što pre nestanu iz aktivnog života, jer mogu biti opasni po sistem, cementiranu glupost i banalnost, a naročito su opasni ako komuniciraju sa mlađim generacijama. Logika da policajci, vatrogasci i bolničarke treba da rade dok od starosti ne padnu na nos, a profesore treba što pre ukloniti i zatvoriti njihove predmete, da ih se slučajno ne domognu neki nepredvidivi mladi, posvuda je prisutna. Što se radnika/radnica tiče, oni su zasad zamenjivi u napredovanju globalnog ropstva; najbolje da su naprosto nezaposleni. Javne službenike treba rastezati do kraja mogućnosti preživljavanja, a omladinu što više zaglupljivati i zaluđivati, jer ionako se mali deo opire i buni. U toj realnoj slici života koji svakodnevno srećemo, negovani bolesnici koji su izgubili pamet ne izgledaju kao nešto čemu bismo posebno posvećivali pažnju. No ove bolesti podjednako napadaju i siromašne… ko za njih osigurava negu i daje im muziku? Odgovor je jednostavan: između preskupih kuća za umiranje bogatih i filantropskih posega u nemoguće veliko, ostaje, prosečno uzeto – niko. Zdravstveni sistem nijedne zemlje u regionu i više od polovine zemalja u EZ ne omogućava masovno besplatno negovanje staraca. Sem specijalizovanih i krajnje diskretnih ženskih migrantkinja i emigrantkinja, uglavnom iz bivših socijalističkih zemalja, koje su našle nišu kućnog negovanja staraca, naravno uglavnom u okvirima sive ekonomije, nikome još nije palo na pamet da iskoristi neverovatan potencijal pridošlica iz Afrike i Azije. Zašto? Samo zbog rasizma i medijima odnegovane gluposti? Ne, reč je o nečem mnogo ozbiljnijem: oni koji bi svet želeli da pretvore u golf-igralište za bogate, okruženo pustinjom za siromašne, tačno znaju koga se za sada sme primati, a koga nikako i nikada. Sve te žene sa istoka, naviknute da rade, neguju starce i novac šalju nekome, u želji da se vrate. Svet golfista, koji kradu vodu, šume, gradove, polja i nebo jer znaju da novac uskoro neće vredeti više ništa, ne želi da u svome budućem rezervatu vidi one druge, mlade, aktivne žene i muškarce koji hoće da žive i rađaju u Evropi ili u Severnoj Americi. Zato milionima iz Sirije, od kojih mnogi imaju visoko obrazovanje i profesionalnu osposobljenost, jer dolaze iz nekadašnje laičke države u kojoj je školovanje bilo besplatno, i milionima iz Afrike i Azije, koji bi da ostvare novi, dostojan život, nije dozvoljen pristup u Evropu – da i ne govorimo o zidu za Latino-emigrante na jugu SAD… Zato se, uostalom, Crnci u SAD sve češće i otvorenije tretiraju kao opasna biološka i socijalna bomba iznutra, koju jedino čisto nasilje može da ograniči.

Sve se to događa pred našim očima, u doba kada sa minimalnim sredstvima i učenjem upravo starci mogu da svakodnevno vežbaju pamćenje i osvežavaju uspomene na Internetu, da požele jedni drugima dobro jutro i laku noć pesmom sa you tube-a, na Facebooku ili drugačije. Nenadana moć i sredstvo lečenja su već primećeni, i verovatno će biti zaustavljeni uskoro, plaćanjem i ograničavanjem, zastrašivanjem neprikosnovenosti ličnog itd. A da bi neočekivani ventil slobode bio ugušen, potrebno je upravo pomoću Interneta ogranizovati rat između generacija. Rezultat toga rata videli smo ovih dana u nestanku jednog čoveka u Mariboru, školskog direktora od 53 godine koji se ubio, kada su učenici objavili snimak (ili video manipulaciju) sa oralnim odnosom sa koleginicom profesorkom. „Dobri“ i „loši“ mediji? Mogao se ubiti samo ako je (kada je?) video karikaturu uz tekst u Mladini, u kojem se celomudreno daje pravo svima na sve… Preuzimanje najzastarelijih stanovišta o omladini i o starijima je potpuno prevladalo: dok jedni blebeću o „javnoj koristi“ informacija i skidaju svaku odgovornost sa sebe (niko još nije dao ostavku), rat se samo još krvavije nastavlja. Decu seksualni odnos starijih nikako nije mogao ni iznenaditi, ni raniti njihove nežne dušice, posebno ako su falsifikovala snimak: deca su naprosto htela da upropaste dva predstavnika vlasti i autoriteta. Sa njima treba pažljivo i pametno raditi u budućnosti, koju im svakako treba omogućiti. No ko će zaštititi vašeg desetogodišnjaka, koji deset puta dnevno klikne nauljenu zadnjicu Kim Kardašijan? Koliko će brzo njegov mozak propadati, ukoliko mu se ne razvijaju radoznalost i osećajnost, koje izvesno ne isključuju smeh, najbolje generacijski pomešan, na nauljenu zadnjicu?

Efekat filma Živi iznutra je ogroman: mnoge bolnice i mnogi negovatelji/negovateljice počeli su sami da primenjuju sredstvo koje ne zahteva nikakve troškove. Naprotiv, omogućava reciklažu zaboravljenih vokmena i sličnih pomagala za slušanje muzike, uz novije i najnovije. Muzika je danas posvuda, ali u istoj opasnosti da joj dostup bude ograničen. Time što nekome, samo sreće radi, omogućavamo da dosegne mrvicu sećanja, nepovratno se svrstavamo među one koji ne bi želeli da vide svet kao igralište golfa i pustinju unaokolo. U vremenu kada se krše tek mukotrpno dosegnuta ljudska prava, kada medicinu treba ponovo naučiti da pacijenti nisu jednaki, kada perspektiva kratkog i bolnog života treba da spreči omladinu da bilo šta uradi na promenama, pomoći tu mrvu sećanja je borbeni čin. Nađite ljude oko sebe i nađite tehniku koja više ne pripada nikome, i načinite ih važnim za front protiv manjine koju vrlo dobro prepoznajemo. Naravno da ne mogu postati suvišni samo time što ćemo iskoristiti sve besplatne mogućnosti – muziku, kulturu, učenje jezika, lečenje, zabavljanje, međusobno pomaganje, dok traje Internet: u perspektivi nekontrolisanog nasilja i divljaštva koje može pogoditi savremeni svet, očuvanje svakog pojedinca, svakog pamćenja za njih će biti dovoljna kazna.

Peščanik.net, 06.12.2014.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)