Ahmet Davutoglu, idejni tvorac novoosmanske političke teorije o jačanju turskog uticaja na Balkanu i Bliskom istoku, prošle nedelje je sam napustio Partiju pravde i napretka, pre nego što je odluka Redžepa Tajipa Erdogana o njegovom isključenju iz partije postala izvršna. Okružen petoricom nekadašnjih visokih funkcionera vladajuće partije, Davutoglu je ovim samovoljnim odlaskom jasno pokazao snagu svoje buduće partije, koja još nije zvanično osnovana. Nekadašnji najbliži saradnik turskog predsednika je dodao so na ranu izjavom da njega nije moguće prosto izbaciti iz Partije pravde i napretka, jer je on jedan od njenih osnivača, te bi se tim postupkom nanela ogromna bol brojnim članovima partije, prinuđenima da gledaju kako jedan od njenih osnivača, koji je za partiju naporno radio, uložio ogroman trud i prolio znoj za ostvarenje njenih ciljeva, sada biva brisan iz njene istorije. Time bi vladajuća partija praktično ukinula samu sebe, čime je Davutoglu svima jasno stavio do znanja da jednačina Partija pravde i napretka = Predsednik nije tačna i da se Erdogan ne može poistovetiti sa partijom koja od 2002. gotovo neometano vlada Turskom.
Nastup Ahmeta Davutoglua shvaćen je kao pokazivanje snage jednog od potencijalno najopasnijih protivnika Erdogana, koji je iz svog okruženja u poslednje tri godine izbacio sve koji nisu slepo odani njegovoj sve ličnijoj vladavini, i sve koji mu nisu bliska rodbina. Dugotrajna nepovoljna ekonomska situacija u Turskoj koja ne pokazuje znake skorog poboljšanja dodatni je pritisak na naizgled svemoćnog turskog predsednika. Pad njegove popularnosti za gotovo deset procenata u poslednjih godinu dana jasan je znak da turski građani traže alternativu čoveku koji je punih 17 godina svojom sveprisutnošću uspevao da zaseni čak i ikonu moderne turske države, Kemala Ataturka. Četrdeset četiri odsto turskih građana, koji po poslednjim istraživanjima podržavaju turskog predsednika, tačno odgovara zbiru glasova koje bi prikupile vladajuća Partija pravde i napretka (30 odsto) i Erdoganov koalicioni partner, ultradesni nacionalista Devlet Bahčeli (14,2 odsto). Najjača opoziciona partija, Republikanska narodna partija, u ovom trenutku dobila bi samo 3,5 odsto manje od vladajuće partije, dok bi za kurdsku Narodnu demokratsku partiju glasalo 8,1 odsto turskih građana. Uz samo 14 odsto neodlučnih birača, politička računica je jasna: Redžep Tajip Erdogan može računati na 44 odsto glasova – računajući i glasove Bahčelijeve Partije nacionalističkog pokreta – dok bi dve trenutno najjače opozicione partije zajedno prikupile nešto preko 34 posto glasova turskih birača.
Upravo se u toj razlici od 10 procenata krije jedan od osnovnih uzroka Erdoganovih sve ekstremnijih poteza, koji se poslednjih nedelja preusmeravaju od evropske periferije, agresivnosti Turske prema Kipru i Grčkoj, ka samom središtu Evropske unije, pre svega Berlinu čiji je glas u evropsko-turskim odnosima nesumnjivo najvažniji. Po istom prošlonedeljnom istraživanju turskih birača, čak 20,1 odsto njih se opredelilo za dve političke partije koje još uvek nisu zvanično ni oformljene, a koje predvode nekadašnji najbliži saveznici i savetnici Erdogana. Najavljena partija nekadašnjeg ministra finansija Alija Babadžana, uz koga je i nekadašnji predsednik države Abdulah Đul, prikupila bi 11,5 odsto glasova, dok bi za buduću partiju Ahmeta Davutoglua svoj glas dalo 8,6 odsto građana Turske. Time bi doskorašnji najbliži saradnici turskog predsednika najneposrednije odlučivali o njegovoj sudbini i o pravcu kojim bi se kretala ova mnogoljudna država sa posrnulom ekonomijom, čiji kolaps podjednako plaši i turske građane i brojne, pre svega evropske investitore. Izazivači Erdogana su odavno umreženi sa najvišim evropskim i drugim političkim krugovima, koji ih sada identifikuju kao političke realiste čiji će uticaj biti presudan za budućnost Turske i njenih odnosa sa Evropskom unijom, Izraelom, Amerikom, Rusijom i arapskim svetom. Zato oni svoje programe i ne moraju da predstavljaju direktno u Briselu. Tamo, u samom središtu evropske politike, već se pažljivo prate i razumeju svi njihovi potezi.
„Zlato za prijatelje“ je osnova hiljadugodišnje dominacije Carigrada i vizantijskog carstva širokim prostorom južne Evrope i Bliskog istoka, na sličan način kao što i danas čini suštinu političkog uticaja najmoćnijih država na ostatak sveta. Što je jača pretnja odmetnutih i naizgled neukrotivih varvara, to je i količina zlata kojom se od njih kupuju mir i uticaj veća, čime se varvari, naizgled preko noći, pretvaraju u bliske saveznike. Ove igre moći, primenjene na današnju Tursku, znače da Erdoganovo narušavanje suverenosti Kipra i Grčke, podjednako kao i njegovo prividno okretanje Rusiji kroz kupovinu oružja i sklapanje ugovora o izgradnji nuklearne elektrane na granici Turske ka Levantu i Kipru vrednog preko 20 milijarde evra – nisu dovoljni da u središtu Evrope prouzrokuju dovoljno jak osećaj ugroženosti kako bi se dodatne količine „zlata“ ponudile pretećem predsedniku Turske. To, međutim, ne znači da je Erdogan ostao sasvim bez aduta pred evropskim političarima.
Erdoganova nedavna pretnja, očigledno nedovoljno promišljena, da će se okrenuti proizvodnji nuklearnog oružja, samo je pokrenula evropske moćnike na jačanje uticaja njegovih suparnika na sve zanimljivijoj turskoj političkoj sceni. Stoga je turski predsednik punom parom pokrenuo najsnažniju političku polugu, koja mu je pre četiri godine već donela ogromnu količinu „zlata“ u zamenu za prijateljstvo, izraženo u zaustavljanju izbeglica iz Sirije koje su krenule ka srcu Evrope i njihovom smeštanju u kampove u Turskoj. Stotine izbeglica su prethodne nedelje pristigle na Samos, Hios i Lezbos, grčka ostrva najbliža maloazijskoj obali, gde je od 2015. prva stanica izbeglica na njihovom putu ka severu Evrope. Grčki premijer Kirijakos Micotakis, čiji je ministar spoljnih poslova, iskusni Nikos Dendias zauzeo primetno čvršći stav prema turskom predsedniku, koji je čitavo leto posvetio provokacijama u Egeju i istočnom Mediteranu – na samom početku svog premijerskog mandata prinuđen je da mnogo opreznije reaguje na poteze Erdogana. Osluškujući glasove iz Brisela, odakle nova predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, koja 1. novembra počinje svoj mandat, najavljuje mogućnost novog sporazuma sa Turskom o izbeglicama – Micotakis, zajedno sa Republikom Kiprom, oseća opasnost od novog žrtvovanja evropske periferije i interesa malih država unutar nje zbog očuvanja moćnijeg centra Evrope.
Politika zlata za prijatelje uvek je podrazumevala kupovinu mira dok se ne pronađe drugo rešenje kojim bi se pretnja trajno otklonila. U sadašnjoj kratkovidoj politici otvoreno je pitanje koliko će zlata biti potrebno, i da li će ono uopšte biti dovoljno da otkloni talase pretnji koji zapljuskuju evropske obale. A male države evropske jugoistočne periferije, bile one unutar Evropske unije ili ne, morale bi shvatiti da će bez dogovora o minimumu zajedničkog interesa uvek biti izigrane u velikoj političkoj igri.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 18.09.2019.
