Foto: Predrag Trokicić na Tašmajdanu (800. slika na Peščaniku)
Geršenkron, koji je najviše poznat po teoriji o privrednoj zaostalosti i o nosiocima njenog prevazilaženja, branio je upotrebu hipotetičkih sudova u istorijskim istraživanjima na sledeći način:
„Kao što je Kurne jednom rekao, funkcija predskazanja nije predviđanje budućnosti, već osvetljavanje sadašnjosti. Uvažavanje ove činjenice stoji iza svakog „šta bi bilo kad bi bilo“ pristupa istoriji. Svesno ili ne, to je osnova svake rasprave o počinjenim „greškama“ i zato naročito relevantna u slučajevima „namernih zabluda“ koje smo skloni da dovodimo u vezu sa neuspesima“ (A. Gerschenkron, An economic spurt that failed: Four lectures in Austrian history / Propali ekonomski poduhvat: četiri predavanja o austrijskoj istoriji, str. 4).
On tu upućuje na Kurnoova „Sećanja“ gde je on napisao:
„Svi znamo koliko je opasno i čak smešno mešati se u posao proroka, ali nagađanja o budućnosti koja bi kao proročanstva bila smešna, nisu takva kada ih koristimo kao način izražavanja trenutnog stanja naših ideja. Nagađanja o budućnosti su u tom smislu kao sudovi o prošlosti: podložni ispravkama vremena. Zato naši sudovi o prošlosti, baš kao i naša nagađanja o budućnosti, nemaju apsolutnu vrednost: i jedni i drugi su prolazne pojave, stalno promenjiv sistem ideja koji treba uvažavati, jer nam pomaže da razumemo vreme u kome živimo“ (A. Cournot, Souvenirs / Sećanja, 1913, str. 251).1
Kako bismo, dakle, mogli da kažemo da je Oktobarska revolucija ili bar Staljinova kolektivizacija bila pogrešna politika razvoja, političkog i ekonomskog? Kako bismo mogli, opštije rečeno, da ocenimo ili vrednujemo neku razvojnu strategiju ili politiku? Primera radi, Serž Halimi u napisu u reviji Le Monde diplomatique industrijalizaciju, emancipaciju žena, socijalno i penzijsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu ubraja među uspehe Oktobarske revolucije i Sovjetskog saveza, i uopšte ih vidi kao sredstva emancipacije, pa i prosvetiteljstva, bar kada je reč o uticaju na zemlje i narode koji su se oslobađali od kolonijalizma i potlačenosti svake vrste. Iste se vrednosti i uspesi ističu i kada se ocenjuju jugoslovenski socijalizam i uloga komunista.
Poređenje na kojem se zasniva ova istorijska ocena je ono sa prethodnim stanjem, dakle pre Okrobarske revolucije ili pre dolaska komunista na vlast u Jugoslaviji. To, međutim, ne kazuje mnogo i zapravo ne povećava naše poznavanje istorije. Implicitno, sve tvrdnje o uspesima o kojima imamo istorijsko saznanje, to jest znamo šta se desilo, pretpostavljaju da bi inače zemlje o kojima je reč ostale nerazvijene, ili da u svakom slučaju ne bi bile u toj meri uspešne u kojoj su bile posle Oktobarske revolucije ili posle stvaranja socijalističke Jugoslavije. To, naravno, ne možemo znati istorijskim poređenjem, jer nema istorije alternativnog razvoja Sovjetskog saveza i Jugoslavije, ili uostalom bilo koje druge zemlje na osnovnu samih istorijskih podataka. Mi na osnovu podataka iz prošlosti zapravo ne znamo mnogo više od onoga što je sadržano u tim podacima. U tom smislu, u istoriji je gotovo neizbežan pozitivizam.
Drukčije stoji stvar sa predviđanjima ili očekivanjima. Razlika je u tome što su očekivanja zasnovana ne samo na podacima već i na pravilnostima, na kvalitativnom ili čak kvantitativnom modelu o tome kako se recimo donose političke ili bilo koje druge odluke ili, opet, kako se ponašaju društva i privrede. Tako da u svakom datom času znamo koliko je verovatno da će doći do nekog ishoda ako delamo na jedan ili drugi način. Na osnovu toga možemo da ocenimo da bi recimo raspad Jugoslavije verovatno veoma skupo koštao, dok bi, opet, demokratizacija u odnosu na raspad imala pozitivan ishod po sve i svakoga pojedinačno, što ne znači i u istoj meri. Isto se moglo reći za Oktobarsku revoluciju, recimo u februaru ili aprilu 1917.
Na osnovu ovoga poslednjeg, Geršenkron je, kao i Kurno, smatrao da možemo da se vratimo unazad i razmotrimo alternative pred kojima se nalazio Bem-Baverk, austrijski ministar finansija s kraja 19. i početka 20. veka i ocenimo koja od njih bi dala bolje očekivane rezultate, i onda možemo da sudimo o uspešnosti ili neuspešnosti istorijski izabranog puta. Da bismo to mogli, potrebna nam je odgovarajuća teorija na osnovu koje bismo mogli da odredimo ciljeve, vrednujemo sredstva i pripišemo verovatnoće mogućim ishodima. To sve možemo da znamo u svakom datom trenutku, što znači da možemo da znamo čemu koji izbor vodi i da onda ne beležimo samo istorijske događaje, već i da ocenimo koliko je učinjeni izbor bio valjan ili nije, za same donosioce odluka i za sve duge.
Tako da možemo da znamo, pre svega u realnom vremenu a onda i retrospektivno, šta se od današnjih i budućih odluka može očekivati i koja od njih je bolja. Recimo, možemo argumentovati da je liberalna Rusija bila bolji izbor od revolucionarne i da je demokratizacija Jugoslavije bila bolji izbor od raspada. Tako da mi više znamo o budućnosti nego što znamo o prošlosti.
Peščanik.net, 04.11.2017.
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
