Priča o risovima iz ljubljanskog Zoološkog vrta završila se žalosno. Svaka priča o životinjama bilo gde na svetu danas je simbolična i opominjujuća. Ova je donela poruke ne samo o stanju Slovenije i njenih građana, već i o globalno prevlađujućem ponašanju ljudskog roda.
Zooja, kako ju je nazvala poveća navijačka grupa građana koja se brinula da svaki dan imamo novosti i šale, koja je otvorila tviter-račun za nju, bila je ženka u paru risova koji su pobegli kada su drveća slomljena ledom porušila ogradu ljubljanskog Zoološkog vrta, početkom februara. Risovi su kupljeni iz Rumunije, i malo ko ih je uopšte video u Zoološkom vrtu, jer je vegetacija toliko nabujala da su se risovi stalno uspešno skrivali. Prvom prilikom, pametne mačke su pobegle. Mužjak, kome je publika dala ime Rožnik, po brdu na čijim se obroncima nalazi Zoološki vrt, uhvaćen je na hranu već trećeg dana. Ženka, koja je dobila ime Zooja, izdržala je 33 dana. Lovila je srne, danju se skrivala u gustim žbunovima, noću je izlazila. Treba razumeti kakav je to prostor: Rožnik je brdo između centra Ljubljane i predgrađa, počinje parkom Tivoli a nastavlja se brdskim stazama. Mnoge staze su još od 70′ godina uređene trim-staze, sa tablama sa uputstvima o vežbama na drvenim spravama, sa tačkama za izračunavanje tempa i razdaljine za džogere. Na vrhu brda je crkvica, i kafana. Nekada se tu opijao Cankar. Sada je to tradicionalno mesto okupljanja za Prvi maj, tu se dodeljuje književna nagrada Kresnik. Rožnik je dakle mesto za laganu šetnju, penzionere i decu. Risovi ne napadaju ljude. Zooja je dane provodila gledajući ljude kako prolaze, pred njenom njuškom, i niko je nije video. Bilo je naravno alarma, jer je neko video domaću mačku u šetnji. Brdo je okruženo ulicom sa relativno gustim saobraćajem, jer povezuje elitna naselja i dalje, manje elitna naselja sa centrom grada. Rožnik od ozbiljnijih šuma, recimo prema Kočevskom rogu, odvaja i železnička pruga, i autoput. Par risova se nije odmakao sa Rožnika, što je bila pametna odluka, jer bi skoro sigurno stradali na nekoj od ovih saobraćajnica. Zoojina popularnost je neverovatno narasla, postala je simbol slobode, otpora, pameti, zafrkavanja sistema. Internet je svaki dan nudio novu zabavnu izjavu, komentar, sliku. Najuspešnija je ova sa risovima koji čekaju da nešto kupe na kiosku za hranu. Nažalost, simpatizeri realno nisu mogli da učine ništa za Zooju, jer oružje za uspavljivanje imaju samo vlasti u Zoološkom vrtu. Mogli su samo ostavljati meso na skrivenim tačkama – i Zooja ga je nalazila.
Zooju su uhvatili jedno predveče, kad je izašla da se onjuši sa kujom – jednom od dresirane čete pasa koji su bili upotrebljeni da se velika mačka privuče. Nije dakle izašla na hranu, nego na potrebu da se druži. Ispalili su u nju injekciju za uspavljivanje. Tek su naknadno utvrdili da joj je injekcija slomila butnu kost. Šta su to istrelili? Iglu za nosoroga? Tokom operacije na kosti je Zooja pala u komu i više se nije probudila. Neki od likova iz Zoološkog vrta je još pametno objasnio da je Zooja imala slabe zube, da sigurno ne bi preživela u prirodi, i da je za vreme svoje slobode izgubila 3 kg. Ukratko, nije se vredelo ni toliko truditi…
Zadnji ris je ubijen u Sloveniji 1908. Tehnički muzej u Bistri blizu Ljubljane dugo je čuvao ispunjenu uspomenu na risa koga je sredinom 19. veka ulovio sam maršal Radecki, onaj kome je posvećen Štrausov marš posle kojeg imamo prve ozbiljne stomačne i psihičke reakcije posle novogodišnje noći tokom tradicionalnog bečkog koncerta 1. januara… Tokom 70′, risovi su ponovo uvezeni iz Poljske, i veselo su se raširili i po Hrvatskoj. Danas je u Sloveniji još samo petnaestak risova, svi su u lošem stanju, jer je rod genetski iscrpljen. Da su Rožnik i Zooja pobegli, možda bi popravili to stanje. Risovi su svuda u lošem stanju – ćirilični ne manje. U Evropi ih nije više nego desetak hiljada.
Ne zastupam stvar risova sa stanovišta koristi, jer ono podrazumeva da sve što nije čovek treba da čoveku bude korisno, a onda i domen ljudskog možemo proširiti, po zgodnim istorijskim obrascima lestvice korisnosti ljudskih grupa i primeraka. Između proste spoznaje da je ris tu, i da mu treba pomoći kad ima teškoće, isprečila se jedna perverzna institucija – zoološki vrt. Ponegde u svetu su se razvila utočišta za životinje koje zbog starosti, bolesti i navike na ljude ne mogu da žive drugačije nego sa ljudskom pomoći. Rezervati su takođe dobro rešenje. Prostori za druženje sa domaćim životinjama su sjajni za decu: ljubljanski Zoološki vrt ima takvo odeljenje, na kojem su, između ostalih domaćih životinja, i buve i paukovi… Nažalost, većina onoga što danas živi po zoološkim vrtovima su životinje kojima treba omogućiti miran život do smrti a izvan zooloških vrtova. Jer ono što vidite svuda, pa čak i u najboljim svetskim vrtovima, su mentalno poremećene životinje. Zoološki vrtovi nisu ništa drugo do nestručno koncipirane ludnice za životinje, u kojima se životinje od rođenja vaspitaju da postanu i ostanu lude. Priroda jeste surova, ali baš zato ljudski zakoni treba da posebno štite životinje u vlasti ljudi, a ne samo divlje – uostalom, to zakonodavstvo posvuda izgleda više kao loša šala.
Zoojin testament nije sadržavao toliko tačaka. Svešću ga na najjednostavnije čitanje: životinjska prava su ljudska prava. Bilo je potrebno više od pola veka, od deklaracije UN 1948. do konferencije u Pekingu 1995, da ženska prava postanu ljudska prava. Životinje možda neće čekati toliko dugo: naredni svetski rat će trajati kraće i imaće temeljnije posledice.
Peščanik.net, 26.03.2014.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
