Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Oduvek sam mislio da je Pošta samo servis za pružanje poštanskih usluga građanima. Napišete pismo, pošaljete, ili pak dobijete pošiljku od nekoga. Nekad vam stigne i plava koverta koje se pribojavate. Odete do pošte da uplatite račune, sačekate u podužem redu jer nikada nema dovoljno otvorenih šaltera. Nekada se ispričate sa poznanikom dok čekate ili otkrijete da baš na šalteru Pošte u vašem kraju radi neko koga poznajete iz osnovne škole. Ponekad se dogodi da morate da pošaljete telegram lepim ili neveselim povodom. Onda birate prigodnu likovnu opremu ili se ipak opredelite samo za šturi tekst: poštanski službenik je tu da vam pomogne. Stariji članovi porodice primaju penziju preko Pošte. Ponekad pošaljete novac tim putem ili iščekujete SMS sa obaveštenjem da vas određena suma čeka u bilo kojoj poštanskoj poslovnici. Neki ljudi zaziru od banaka, pa koriste Poštansku štedionicu iako je to banka, ali zbog pošte u imenu deluje im pouzdanije. Na kraju ili na početku, prvo lice Pošte je upravo poštar, onaj čovek s velikom kožnom torbom koji ume da obraduje i rastuži, ili da se ne pojavljuje onda kada ga najviše očekujemo. On je vesnik daljine koja je u njemu našla posrednika do nas. Iako znamo da se iza tog dobrodušnog lica nalazi nevidljiva i sveprožimajuća institucija Javnog preduzeća Pošta Srbije, ostajemo uvereni da se radi o nekom bliskom članu porodice.

Ne bih ni znao da se spektar usluga Pošte proširio poslednjih godina da redovno ne čitam vesti o ispraćajima u vojsku – te male propagandne tizere koji rade na spontanom podizanju popularnosti ove urušene i osramoćene institucije u Srbiji. Naime, poslednjih dana su mediji preneli radosnu vest o ispraćaju 13 mladih Mitrovčana, koji su se dobrovoljno prijavili za služenje vojnog roka u redovima VS. Beznačajna vest, reklo bi se, u odnosu na megalomansku Vučićevu objavu o „dogradnji mirnodopske i ratne organizacije specijalnih snaga Vojske Srbije do projektovanog brojnog stanja“. A taj projektovani broj je 5.000 ljudi. Za ove profesionalce, Vučić je najavio platu od 320.000 dinara. Impozantna suma u državi hroničnog siromaštva. Neki analitičari su već spekulisali o tome da li se time odustaje od vraćanja redovnog vojnog roka, ali ispostavlja se da 5.000 specijalaca predstavlja samo odličnu reklamu, a da se redovi ojađene vojske popunjavaju iz baze, za sada još uvek na doborovoljnoj bazi, za mesečnu vojničku platu od 17.000 dinara. Mladi svet bez posla i para u Srbiji zna da je 320.000 samo naprednjačka propaganda, ali da je 17.000 realnost. E, sad, kako doći do te svote. Preporuke Vlade su da mladi ljudi između 19 i 30 godina mogu da se prijave preko portala e-Uprava ili jednostavnije na šalteru bilo koje poslovnice JP Pošta Srbije. Dakle, to je jedna od skrivenih usluga Pošte, koja mladom čoveku može otvoriti put do sreće i zaposlenja. Čovek ode da plati struju, kablovsku i telefon, da pošalje kovertu sa skupljenim fiskalnim računima za nagradnu igru, a onda se na susednom šalteru, ako nema šta da radi, prijavi za služenje vojnog roka. Ima sve to smisla, rekao bi v. d. upravnika Pošte Zoran Đorđević, nekadašnji ministar odbrane. Tamo gde ne dobacuje e-Uprava, dopire Pošta, jer „pokriva svih 88.000 kvadratnih kilometara teritorije države“.

Od njegovog dolaska na čelo Pošte, postignut je zavidan skok poslovnih ugovora sa vojskom i policijom. Đorđević je od Bogojavljenja do Sretenja ove godine ostvario neočekivanu dinamiku koja je započela podrškom tradicionalne manifestacije plivanja za Časni krst, preko obeležavanja plodne, čak dvogodišnje saradnje Pošte sa Kriminalističko-policijskim univerzitetom u Beogradu. Za Dan bezbednosti, Đorđević se pohvalio svojom novom vizijom razvoja Pošte, rekavši da ona „svoju društveno-odgovornu ulogu preuzima i na polju visokoškolskog obrazovanja, naročito policijskog, pri čemu je ova institucija podržala pripremu monografije o istoriji srpske policije“. Dirljiva saradnja koja je jasna svakome ko bi se zapitao o logičkoj vezi između PTT-a i policijskih usluga, izuzev ako se ne radi o pozivu broja 192. Takođe, Đorđević je naveo i činjenicu da su na osnovu Sporazuma o saradnji s policijom, službenici Pošte Srbije stekli „dodatne veštine potrebne za organizovanje zaštite, sprovođenja mera civilne zaštite i upravljanja vanrednim situacijama“. Pretpostavljam da su poštari morali da završe obuku za rukovanje oružjem kalibra do 12,7mm, a šalterski službenici da savladaju osnove borilačkih veština kao što je kung-fu ili džiu-džitsu. Teška su vremena a poslovnice pošte, njih ukupno 1.900, mogu da deluju kao polje nove borbe protiv unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja. Đorđević je to prvi uvideo i odlučio da iskoristi svaki segment ovog odbrambenog potencijala. Zato je svoje usluge okrenuo ka ministarstvima odbrane i policije, a ne ka građanima. Uostalom, Đorđević u svakoj prilici ističe da je sve to postignuto zahvaljujući Vladi Republike Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću, a zatim dodaje da će dalje „raditi u skladu sa smernicama koje je dobio, kako bi ta ista Vlada bila ponosna na Poštu kao najbolju kompaniju u Srbiji“. Nakon ovakve inverzije poštanskih usluga – od građana ka predsedniku – Vučić je odlikovao Đorđevića Sretenjskim ordenom trećeg stepena za „naročite zasluge u prikupljanju i očuvanju poštanskog i telefonskog saobraćaja od istorijskog i kulturnog značaja za Republiku Srbiju“. Možda bi ispravnije bilo reći za popunu redova Vojske Srbije i preusmeravanje novca iz Pošte na razne vojne i policijske manifestacije i akcije. Ubrzo nakon Dana državnosti, Đorđević je u Domu Garde na Topčideru dobio specijalno priznanje od Generalštaba za uspešnu saradnju sa ovom institucijom.

Očigledno je da Đorđević ostvaruje Vučićev san o uzurpiranju jedne servisne institucije za potrebe naprednjačke propagande usmerene ka šminkanju nepostojećih uspeha u resorima odbrane i unutrašnjih poslova. „Svi smo mi jedna (SNS) Armija“ je deviza sa kojom je Đorđević preuzeo rukovodstvo JP Pošta Srbije, kao što je pre njega Milan Krkobabić koristio geslo „Svi smo mi pomalo penzioneri“. Pored svih tih partijskih eksploatacija jednog velikog i važnog sistema koji pre svega treba da se bavi poboljšanjem PTT usluga, ova institucija istrajava zahvaljujući njenim službenicima, šalterskim radnicama i poštarima koji nose najteži deo posla u kontaktu sa strankama. Pa i dobrovoljcima koji traže šalter za prijavu u vojsku, jer im država ne nudi nijednu drugu perspektivu – osim da jednog dana, nakon odsluženog vojnog roka, nađu stalno zaposlenje u VS, ili da odu u međunarodne misije (ili čak da postanu deo ruske paramilitarne jedinice Vagner – o čemu niko nikada neće reći ni reči).

Peščanik.net, 01.03.2023.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)