Srpski intelektualci i 1989. godina

Letimično gledajući nemoguće je uspostaviti bilo kakvu vezu između spektakla masovnih demonstracija s kraja 1989, koji su, činilo se, bili neka vrsta zajedničkog folklora Istočne Evrope, i početka rata u Jugoslaviji. Ta dva fenomena moraju se, očigledno, suštinski razdvojiti jedan od drugog: demokratski pokreti u Istočnoj Evropi i nacionalizam u Jugoslaviji su, čini se, dve bitno različite pojave. Ne može se, međutim, zaobići pitanje postoje li unakrsne veze između nacionalizma i demokratije, između procesa u Srbiji i u drugim društvima Istočne Evrope u 1989. godini.

Tim pitanjem bavi se ovaj tekst čiji je cilj da razmatrajući pojmovni okvir u kojem se, u određenom delu srpske intelektualne scene, raspravljalo o naciji, demokratiji i slobodi, pruži odgovor na pitanje u kojoj meri i u čemu se razvoj u Srbiji i Jugoslaviji razlikuje od onoga u ostalim društvima. Razume se da celokupan društveni proces dinamike nasilja i rata ne može da se svede na delovanje nekolicine intelektualaca i da analiza mora uzeti u obzir i sasvim drugačije aktere. No, analiza navedenih pojmova je pretpostavka da se utvrdi šta se u Srbiji podrazumevalo pod demokratijom i slobodom. Na toj osnovi mogu se onda opisati odnosi između nacionalnog na jednoj i opredeljenja za univerzalne norme na drugoj strani.

U percepciji načela za koja se zalaže “Zapad”, odnosno Zapadna Evropa, niz opozicionih intelektualaca pravi razliku između normativnih osnova na jednoj i principa “privrednog liberalizma” na drugoj strani, njegove inherentne pohlepe za profitom koja, međutim, dovodi u pitanje normativne osnove i dodatno ih slabi. Rasprave vođene početkom sedamdesetih godina između opozicionih intelektualaca (onih koji pripadaju Novoj levici i onih koji se fokusiraju na “narod”) pokazuju da zapadne tradicije prosvetiteljstva ni u jednom trenutku nisu odbačene.

Prikaz problema jugoslovenskog društva pre je u bitnim crtama odgovarao onom žargonu kritike društva koji je korišćen u nekim strujama levice na Zapadu tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Opredeljen za taj univerzalizam, kritikovao je filozof Mihailo Marković sve veće jačanje jugoslovenskih republika — osnaženo ustavnim promenama iz 1974 — na račun saveznih institucija. Ne samo što je uvođenjem elemenata tržišne privrede propao preobražaj samoupravljanja, nego je atomizacija jugoslovenskog privrednog prostora i uvećavanje moći nacionalnih birokratija sprečilo, po Markovićevom mišljenju, svaki vid svejugoslovenske demokratizacije. Nedemokratska je pre svega činjenica da je ustavom iz 1974. godine. Srbija oštećena u odnosu na ostale republike, jer je pocepana na tri dela. Taj problem dobijao je u Markovićevim radovima, pre svega onima s početka osamdesetih godina, sve veći značaj. Polemika s kolegama i saborcima iz grupe Praksis, do koje je došlo između 1986. i 1988, jasno međutim pokazuje pomeranje akcenta u Markovićevom razumevanju demokratije.^[1]

Te razlike ispoljile su se povodom polemike sa pripadnicima opozicione scene u Sloveniji, čiji su zahtevi za više suvereniteta podvrgavani kritici. Marković je kritikovao slovenačke intelektualce kao partikulariste i nacionaliste zato što traže građanska prava samo za svoju republiku i time ekskluzivno za jednu nacionalnu zajednicu, dok istovremeno tolerišu nepravedan položaj Srbije u savezu. Istinski evropsko, univerzalističko bilo bi naprotiv važenje principa ‘jedan građanin — jedan glas’ za celu Jugoslaviju, čime bi se eliminisala apsurdna situacija da dva miliona (Slovenaca) odlučuje, recimo, o sudbini osam miliona drugih građana, jer njihov glas ima istu težinu:

“Ako je, dakle, reč o tome kako su konstituisane višenacionalne moderne evropske države, onda ne samo da moramo razlikovati Zapadnu Evropu od Istočne, već je razlika očigledna i između onog dela Zapadne Evrope koji je prednjačio u modernizaciji, kao što su bile Francuska, Engleska i Nizozemska, i onog koji je zaostajao, kao što su bile Nemačka i Austrija” (Marković 1988).

Argument da građanin ima primat ispred nacije Marković navodi i kad govori o — kako je naziva — ravnopravnosti Srbije. Nije reč toliko o prevazilaženju fragmentiranja Jugoslavije koliko o ponovnom uspostavljanju suvereniteta Srbije. To je polazna tačka svake dalje demokratizacije Jugoslavije.

U odgovoru na Markovićev esej Zagorka Golubović primećuje:

“Teza o ravnopravnosti svih drugih naroda osim srpskog ne vodi računa o tome da su i svi drugi narodi lišeni, kao narod, kao građani, suvereniteta, koji je prenet na nacionalne birokratije (… ) Zato je i zahtev za rešavanjem “srpskog pitanja”, pre svega kao pitanja srpske državnosti (… ) jednostran i ide više na ruku jačanju državotvornosti nego mogućoj demokratizaciji. (…) Položaj srpskog naroda, dakle, ne može se svesti na rešavanje problema srpske države, jer postojeće države nisu pravne, demokratske države” (Golubović 1988).

Ova polemika, koju navodimo u sasvim sažetom obliku, markira prebacivanje težišta u zahtevima za ravnopravnošću i emancipacijom sa univerzalnog principa na srpsku nacionalnu državu kao osnov dalje demokratizacije. Od sada će Marković shvatati demokratiju sve više nacionalno, iako se nekadašnji “Praxisov” filozof i dalje izjašnjava kao pristalica levog univerzalizma. U odgovoru Zagorki Golubović, napisanom u vreme “Mitinga za istinu o Srbiji” 1988, on vidi ponovno uspostavljanje suvereniteta srpske države kao rezultat jednog istinski demokratskog pokreta, koji samo ignoranti iz Slovenije mogu zvati “nacističkim divljanjem” (Marković 1988). Konstituisanje suverene srpske države presudno je za sve ostalo:

“Tačno je da treba razlikovati suverenitet naroda i suverenitet republičkih država. Prvo je utopijski demokratski zahtev koji još nigde u svetu nije ostvaren. (…) Suverenost države je rezultat modernog sveta i na njoj počiva Organizacija ujedinjenih nacija i međunarodno pravo. Ni jedno ni drugo ne štiti suverenost naroda već suverenost država, i jedno i drugo se protivi međunarodnoj agresiji i mešanju u unutrašnje stvari drugih država” (M. Marković 1988).

Naravno, i on se zalaže za suverenitet građanina, ali:

“Ako nismo još ni dospeli do nivoa moderne civilizacije na kome su garantovana izvesna ljudska prava, neophodan je suverenitet države koji onemogućava sistematsku agresiju stranog naroda i sistematsko kršenje ljudskih prava, koje dobija oblik genocida. Tu se mi bitno razlikujemo” (Marković 1988: 309).

O demokratiji i slobodi Marković sada razmišlja sa stanovišta srpske nacionalne države, a time će biti obeležena i njegova percepcija Zapada u jugoslovenskom sukobu koji je počinjao. Uprkos neprestanom pozivanju na univerzalne vrednosti, o demokratiji se misli pre svega u nacionalnom okviru. Sloboda je pre svega obezbeđivanje sigurnosti za srpsku naciju, njena zaštita od “pretnji koje dolaze od tuđih naroda”. Dobrica Ćosić, Markovićev sagovornik u to vreme, poentirao je takvu etnizaciju univerzalnih političkih kategorija. Ne samo što je Srbija primila određene liberalne ideje, već one — Ćosić je otišao i korak dalje — predstavljaju takoreći predsvesno svojstvo srpskog naroda. Srpski narod se odlikuje spontanom i prirodnom težnjom za slobodom, težnjom koja ga je u ovom veku dovela u kobne i tragične situacije (Ćosić 1988: 193).

Za Ćosića i Markovića su odnosi u sve zaoštrenijem sukobu između jugoslovenskih republika bili u tom kontekstu nedvosmisleni: na jednoj strani je slobodoljubivi, takoreći prirodno demokratski srpski narod, na drugoj pretnja koja dolazi od tuđih naroda, orijentisanih antiuniverzalistički, antisekularno i partikularistički. Time je zaokružena etnizacija političkih pojmova: pojmovi “demokratsko” i “antidemokratsko” od tog trenutka su bili suštinska svojstva naroda.

Godina 1986. čini prekretnicu u kojoj su postali dominantni upravo skicirana kritika političkog poretka i navedeno razumevanje demokratije. U “Memorandumu o aktuelnim društvenim pitanjima u našoj zemlji” SANU je izrazila svoju pretenziju da bude na čelu intelektualne kritike aktuelne situacije. Mihailo Marković i Dobrica Ćosić su u značajnoj meri odredili retoriku na kojoj je počivala ova procena društvenog razvoja Srbije. U ovom kontekstu bitni su jedino polazište i subjekt kritike: reč je o “srpskom narodu”. Kao što smo već skicirali, promena znači pre svega emancipaciju nacionalnog kolektiva. Diskusije koje su sedamdesetih i osamdesetih godina sadržavale kritiku vlasti i zahtev za poštovanje građanskih prava sada su se svele na zahtev da ideja samoupravljanja ni u kom slučaju ne bude napuštena. U Memorandumu se ukrštaju dva do tada paralelna toka, dve predstave o homogenoj i solidarnoj zajednici: predstava o nacionalnoj i predstava o socijalno solidarnoj zajednici. To se vidi u korišćenju dvaju pojmova koji su u dosadašnjem tumačenju bili od značaja: s jedne strane, osuđuje se napuštanje “integralnog samoupravljanja” koje se ogrešuje o principe solidarne zajednice, sa druge — inferioran položaj, ali ne Republike Srbije, nego Srba u Jugoslaviji.

Opisi i kritika kakvi su iznošeni u diskusijama vođenim 1970-ih godina ostali su nepromenjeni. Tako Marković i u Memorandumu daje idiličnu sliku jugoslovenskog samoupravnog socijalizma do 1965, kada su prošireni konkurencija i direktorska ovlašćenja. Od tog trenutka dolazi, smatra Marković, do simbioze birokratije i zapravo prevaziđenih liberalnih elemenata. Marković je nedvosmisleno ocrtao svoju ideju o socijalno solidarnoj zajednici: model uspešne privredne i socijalne politike u Evropi, koji bi Srbija mogla da uzme za uzor, jeste Nemačka Demokratska Republika.^[2]

Dve koncepcije — homogene nacionalne i homogene socijalne zajednice — koje treba da eliminišu razornu moć novca i robe, spajaju se krajem osamdesetih godina u specifičnom srpskom way of life. Socijalna zajednica nestaje u nacionalnoj, kako se govorilo o radničkim demonstracijama onog vremena: “Došli su kao radnici, razišli su se kao Srbi”. Stotine hiljada gnevnih građana okupljale su se na trgovima gradova kako bi protestvovale zbog obespravljenosti Srba na Kosovu i zbog privredne krize. Radnici i službenici odvoženi su iz preduzeća na trgove. Partija je uticala na sve spontane impulse socijalnih protesta između 1987. i 1989. Svaka samostalna inicijativa morala je biti osujećena. Partija je preuzimala impulse za protest i “zaokretala ih”.

Pod pritiskom mase, partijska rukovodstva u Novom Sadu i Titogradu su se povukla. Narod traži pravdu i funkcioneri se potčinjavaju tom zahtevu: to je otprilike bila forma u kojoj su mediji saopštavali o nemirima. Činjenica da pri tom nije dolazilo ni do kakvih temeljnih promena, nego su jedino drugi funkcioneri smenjivali svoje dotadašnje kolege i drugove — ostajala je bez komentara. Sadržaji i oblici protesta, njihovi akteri, način na koji su oni sebe razumeli — sve to nije tražilo nikakvu temeljniju analizu.

U isto vreme, mediji nisu pokazivali da imaju ikakvih dilema o tome kako da svojim gledaocima i čitaocima prenose vesti o suštinskim promenama u Poljskoj.^[3] Počev od izveštaja o ustanovljenju Okruglog stola februara 1989, preko donesenih odluka u aprilu, do demonstracija u Lajpcigu, otvaranja Berlinskog zida i najzad ujedinjenja dveju nemačkih država — uticajni beogradski dnevnik Politika izveštavao je blagonaklono. Izveštavanje o Poljskoj je očigledan primer nastojanja da se o tamošnjim događajima govori “uravnoteženo”, ali ne objektivnosti radi, nego da bi se izbeglo da se potpuna delegitimizacija komunističke partije u Poljskoj, a kasnije i u NDR-u prenese u Srbiju. Tako je najava okruglog stola sa predstavnicima Solidarnosti u Poljskoj pozdravljena u beogradskom dnevniku Politika kao ispravna i mudra odluka obeju strana, kako sindikata Solidarnost, tako i Poljske radničke partije (PURP). Uticajni komentator Aleksandar Prlja ocenio je to kao dokaz da su obe strane shvatile ozbiljno nacionalnu odgovornost. “Svi smo mi Poljaci”, ta krilatica Leh Valese iz 1981. godine — a time i nacionalna solidarnost — bila je za Prlju presudno obeležje institucije okruglog stola. Obe strane imale su veliku zaslugu za to: vladajuća “radnička partija” shvatila je da njeno omalovažavanje i prezir Leh Valese i Solidarnosti predstavlja veliku grešku. Leh Valesa, naprotiv, “u sadašnjem trenutku iskušenja pred osećanjem ličnog uspeha, realistički [je] objavio da Solidarnost zna da je mesto PURP u političkom životu Poljske ‘centralno mesto'” (Politika, 9. 2. 1989, str. 2). Prlja je izričito naglasio da Valesi nikako nije stalo do promene sistema nego da mu je “potrebna plebiscitarna podrška za umerene zahteve” (Politika, 9. 2. 1989).

Ista takva uravnoteženost karakterisala je i ocenu rezultata Okruglog stola na naslovnoj strani Politike od 8. aprila: dok je leva strana naslovnice bila posvećena događajima na Kosovu, desna je slavila “trijumfalni povratak Solidarnosti”. Ponovo je dominirala ocena, ovog puta dopisnika iz Varšave, da obe strane imaju veliku zaslugu za taj “istorijski događaj”. Najpre je rečeno da se Solidarnost odlikovala istrajnošću i hrabrošću. Ali komentator je pre svega opširno hvalio PURP zbog njene promišljene i racionalne politike. Tu je, međutim, došlo do malog pomeranja akcenta. Dok je Prlja u svom komentaru dva meseca ranije govorio o tome da nije reč o temeljnoj promeni vladajućeg sistema, komentator je sada bio fasciniran: “Parlament je usvojio paket propisa kojim se stvara proces političke i ekonomske demokratizacije u razmerama koje su prevazišle najsmelija očekivanja” (Politika, 8. 4. 1989, str. 1). Da sadržaj takvih najsmelijih očekivanja ne bi isuviše podstakao maštu čitalaca, dopisnik I. Marinković je na kraju svog izveštaja utvrdio da su dve strane uprkos izvesnim uzdržanostima veoma ozbiljno razgovarale i o uvođenju elemenata samoupravljanja prema jugoslovenskom uzoru: “Zaključeno je čak, da samoupravni organi moraju delovati i u privatnim firmama”.

U izveštajima o dinamičnom razvoju u DDR-u u pozno leto 1989. celokupna štampa tumači da je reč o prevaziđenom “staljinističkom” režimu protiv kojeg građani NDR-a opravdano protestvuju. Opširno je izveštavano, recimo, o brutalnoj intervenciji policije u Berlinu. Krajem meseca oktobra novine su se detaljnije bavile događajima u Istočnoj Nemačkoj: tako je Politika, oslanjajući se na krilaticu “događanje naroda”, pisala da je sada i u NDR-u došlo do “buđenja naroda”: “Narod je, stiče se utisak, uzdrmao čitavu strukturu staljinističkog sistema, i sve organizacije i institucije tragaju za novim formama i sadržinom rada — i JSPN, i vlada, i parlament” (Politika, 29. 10. 1989, str. 1). U toj proceni već se nagoveštava da se razvoj događaja u NDR-u ocenjuje kao mnogo otvoreniji i da ga više nije moguće uobručiti političkom terminologijom, kao što je još bio slučaj u izveštajima o Okruglom stolu u Poljskoj.

Dok su mediji, kao što je dnevnik Politika, sve više pratili promene u Istočnoj Evropi, prećutno revidirajući ranije ocene, i dok se pokazivalo da je tu reč o nepovratnim temeljnim promenama, kod intelektualaca kakav je Mihailo Marković dominirao je drugačiji pristup. Krug intelektualaca istomišljenika Ćosića i Markovića reagovao je veoma uzdržano na dinamiku promena u Istočnoj Evropi i nije na njih gledao ni poneseno ni oduševljeno. Pri tom su se kristalizovala dva oblika percepcije, jedan istorizujući i jedan iz perspektive tradicionalnog marksizma. Mnogobrojni, pa i nedogmatski marksisti, i ne samo u Jugoslaviji, bili su u prvi mah skeptični prema promenama u Istočnoj Evropi.

Markovićeva reakcija može se shvatiti kao reprezentativna za takvu percepciju i kad je reč o delu levice u Zapadnoj Nemačkoj. No, kod Markovića je, u svakom slučaju, postojao jedan nezamenljivi akcenat, koji se sastojao u njegovoj oceni epohalnog karaktera “mitinga istine”. Mesec dana posle prvog vrhunca započetih prevrata koji su počeli padom Berlinskog zida, Mihailo Marković govorio je o tome da se sada događa nešto nezamislivo. Ali to nezamislivo se, po njegovom mišljenju, događalo u Crnoj Gori. Pošto je kratko opisao događaje u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Mađarskoj, Marković je došao do zaključka da je “verovatno najneobičniji događaj bez presedana u svetskoj istoriji bilo mirno zbacivanje celokupnih rukovodstava u dve federalne jedinice, Vojvodini i Crnoj Gori” (Marković, 17. 11. 1989).

U tekstu “Smisao zbivanja u istočnoj Evropi” Marković je relativizovao ono čuđenje zbog fundamentalnog karaktera promena, koje se moglo uočiti u izveštajima dnevne štampe. On je najpre istakao da socijalističke države moraju imati uspešnu socijalnu politiku. Njih, međutim, vode elite koje ne shvataju da je demokratizacija nužan sastavni deo stremljenja ka pravednosti. Potrese je, prema tome, izazvao politički neuspeh državnih elita, a ne društvena kriza (Marković, 17. 11. 1989). Ta konstatacija bila je od velikog značaja zato što je Marković, kao glavni ideolog SPS-a, smatrao realsocijalističku varijantu socijalne države trajnim dostignućem koje se još mora dopuniti proširenjem mogućnosti participacije. Tako se on zalagao i za to da se ne uvode stranke prema “građanskom uzoru”, nego interesne zajednice na temelju, kako je govorio, “integralnog samoupravljanja” unutar već postojeće organizacije SSRNJ. Zato je njegova centralna ocena društvenih promena u Evropi 1989. glasila da nije reč o raspadu država ili sistema nego o reformama i strukturalnoj korekturi (Marković, 17. 11. 1989). Pošto je Berlinski zid 1961. godine podignut da bi se sprečio braindrain, i pad Zida je planiran da bi se regulisao braindrain (Marković, 17. 11. 1989). U toj percepciji, Zid je postao instrument regulacije socijalne politike NDR-a.

Na centralnom mestu NIN-ovog temata o prevratima iz oktobra 1989. Milorad Vučelić preuzeo je od Markovića ocenu da u krajnjoj liniji nije reč toliko o prevratima koliko o finoj regulaciji sistema. “Javnim radnicima” SPS-a bilo je pre svega stalo do toga da promene u Istočnoj Evropi prilagode srpskom/jugoslovenskom okviru: sve treba da bude drugačije nego ranije, ali ne po tu cenu da se postojeće temeljno dovede u pitanje (Vučelić 17.11.1989). SPS je bio paradigmatičan za to usmerenje: inscenirao je “mitinge istine” kao novi početak, ali ništa nije menjao u strukturama vlasti.

“Na ruševinama Berlinskog zida uzdiže se jedan čudan paradoks. Za mnoge to je simbol i rušenja, pada socijalizma. No, istovremeno Evropom kruži poklič: Socijalizam je mrtav — živeo Gorbačov, iskre koja je zapalila vatru dubokih reformi. Svet koji je masakriran zbog Staljina, i uvenuo zbog Brežnjeva — oživeo je sa Gorbačovom.”

Ovaj opis pada Zida koji je ponudio nekadašnji visoki partijski funkcioner Milorad Pečujlić jasno odražava odnos dela srpske političke i intelektualne elite prema prevratu iz 1989: suština ne sme biti dovedena u pitanje — a pre svega, šef sovjetske komunističke partije presudni je protagonist ovih promena. Dakako, uvek uz konstataciju da je do tada autoritarni socijalizam bio razlog koji je unazadio posebno razvijenija društva Srednje Evrope (Vučelić, 17. 11. 1989).

No, postojala je i sasvim drugačija percepcija demokratije i slobode, koja se oslobodila stega koje je Savez komunista postavio u jugoslovenskim republikama. U februaru 1989. godine u Zagrebu je osnovano Udruženje za Jugoslovensku Demokratsku Inicijativu (Republika, mart 1989, br. 1). Ta inicijativa okupila je političare i intelektualce koji su, s jedne strane, tokom sedamdesetih godina bili aktivni u okviru grupe okupljene oko “Praxisa”, a s druge su dolazili iz različitih grupa u Jugoslaviji koje su se zalagale za stvaranje civilnog društva. Gotovo u isto vreme kada je u Poljskoj ustanovljen Okrugli sto, UJDI je formulisao program jugoslovenskog demokratskog ustava. Nasuprot aktivnostima Markovića i Ćosića, koje su se odigravali u etabliranom okviru, UJDI je permanentno bio sprečavan da se etablira kao politička institucija (Stefanov 2008). Protagonisti UJDI-ja shvatali su prevrate u istočnoevropskim društvima kao šansu za demokratsku Jugoslaviju u demokratskoj Evropi (Predrag Matvejević,1989).

Upravo ovu poslednju procenu nisu delile nekadašnje kolege iz grupe oko “Praxisa”. Naprotiv, u skladu sa etnički predeterminisanom ljubavlju prema slobodi i orijentacijom prema demokratskom razvoju, intelektualci kao Marković i Ćosić bili su, naravno, otvoreni za Evropu. Ali na Evropu je posle 1989, zbog ujedinjenja dveju nemačkih država, u očima ovih intelektualaca pala senka:

“Ujedinjavanje i jačanje Nemačke, neposredno praćeno ponovnom pojavom nemačkog ekspanzionizma u novom prevashodno ekonomskom i političkom obliku, dovelo je na evropsku scenu moćnog saveznika hrvatskog i slovenačkog separatizma. Nemački blok (s Austrijom i Mađarskom) učinio je sve da preokrene rezultate Prvog i Drugog svetskog rata, i da se definitivno obračuna sa srpskim narodom” (Marković 1994: 406).

Ali, nije trebalo odbaciti Evropu koja je zastupala vrednosti prosvetiteljstva, nego nemačku Evropu koja pre svega otelovljuje fašizam i klerikalizam. Nemačka Evropa, pisao je Ćosić, svim sredstvima pokušava da svede Srbiju na beogradski pašaluk. S obzirom na moć koju poseduje Nemačka mi smo, kaže Ćosić, sami u Evropi i u svetu. “Ta Evropa je protiv Srba i Srbije. Ta nemačka Evropa nas mrzi s austrougarskim razlozima i argumentima” (Ćosić 2002: 402). Formulacija “okretanje od nemačke Evrope” može se razumeti samo ako se ima u vidu istoričar Milorad Ekmečić koji je početkom devedesetih godina skovao sintagmu “nemačka Evropa”.

Ekmečić je igrao veliku ulogu još prilikom nastanka Ćosićevog romana Vreme smrti. Ćosić ga ubraja u svoje velike uzore, pored Vuka Karadžića i Njegoša. U “nemačkoj Evropi”, kaže Ekmečić, dominantna je pre svega najezda klerikalizma, usled dominacije katoličke crkve u Nemačkoj i Austriji oživljavaju stare koncepcije Srednje Evrope, kakve je zastupao jedan Fridrih Nauman. Taj proces ima, štaviše, globalan karakter, katolička crkva je i u SAD u usponu. Srbija je gotovo sama u odnosu na tog moćnog neprijatelja. Ovom prodoru konzervativizma i ksenofobije suprotstavila se, u svakom slučaju, još Francuska: “Tamo postoji jasan otpor katoličkim koncepcijama regionalizacije starih nacija i stvaranju Evrope regija (…) Treba se poistovetiti sa demokratskim tradicijama Francuske i anglosaksonskog sveta” (Ekmečić 1992: 33).

Zaključak

U načinu na koji su Dobrica Ćosić, Mihailo Marković i intelektualci oko njih gledali na Okrugli sto i pad Zida 1989. dominirala su dva momenta.

Najpre, u njihovim očima to nisu bile dubokosežne promene nego ograničene ispravke u okviru sistema koji inače sasvim dobro funkcioniše. Akteri tih procesa, civilno društvo koje je nastajalo u Poljskoj i NDR-u, ostali su tako izvan vidokruga, drugim rečima — jednostavno su ignorisani.

Drugo, na toj osnovi podrazumevalo se da ukidanje realsocijalizma nije delo konkretnih pojedinaca koji su otkrili građansku hrabrost, već da je njime upravljala nevidljiva ali moćna ruka “nemačkog klerikalizma”. Ignorišući konkretna svojstva tih procesa, što znači protagoniste demonstracija i njihov istorijski kontekst, Ćosić nije imao teškoća da ih prevede u evropske konstelacije u predvečerje Prvog svetskog rata. Preko zbunjujuće raznolikosti i paralelizma koji je postojao između nacionalizma i civilnog društva 1989. godine u Istočnoj Evropi prebačen je veo vaskrsnuća Austrougarske. Takvo pomeranje fokusa izbrisalo je i istorijsku specifičnost situacije pre 1914. i njenu specifičnu razliku u odnosu na 1989. godinu. U tom mutnom pogledu stopile su se sadašnjost i prošlost u predstavu o večnom nemačkom katolicizmu i srpskoj slobodi. Gledano s te osnove, Ekmečićevo ukazivanje na Englesku i Francusku nije govorilo o političkoj orijentaciji već o etnizaciji pojma slobode.

U takvoj autopercepciji, pri tako ritualizovanom odnošenju prema “evropskim vrednostima”, nije postojao nikakav jaz između emancipatorskih ideja i etnicističke razaračke prakse. Došlo je do postepenog sadržinskog pomeranja u pojmovima demokratije i slobode, koje im je na kraju oduzelo njihov prvobitni sadržaj. Odigrala se etnizacija univerzalističke političke terminologije: sloboda, ljudska prava ili demokratija nisu odbačeni prosto kao pokvarena zapadna roba, nego su pre shvaćeni kao autentični nacionalni proizvodi. Međutim, ta identifikacija s određenim narodnim svojstvima zamagljuje njihov emancipatorski, univerzalistički sadržaj. Protivrečnost između pozivanja na prosvetiteljstvo i etnicističke prakse u stvari je samo prividno paradoks: na kraju, pretenzija na demokratiju i nacionalistička praksa ne stoje jedna prema drugoj kao suprotnosti, nego je ona prva iščezla u identifikaciji s drugom.

Uticaj takvog mišljenja koje je došlo do izraza i u Memorandumu SANU ne može se razumeti jedino na osnovu njegove puke ideološke privlačne snage koja bi bila u skladu sa određenim tradicionalno antizapadnim sklonostima u srpskom društvu. Do izraza, naprotiv, dolazi svojevrsna dijalektika: za njen uticaj intelektualci, pre svega Mihailo Marković, imaju da zahvale i činjenici što su deo vladajućeg partijskog aparata proglasili protagonistima temeljne društvene promene. Tako su afirmisali one institucije koje su prethodno bile predmet njihove kritike. Ovo je postalo očigledno kada je nekadašnji saradnik “Praxisa” postao glavni ideolog SPS-a, organizacije koja je nasledila SKS.

Posle izvesnog oklevanja, i Dobrica Ćosić je stao uz Slobodana Miloševića. Pretenzija Partije da vlada shvaćena je u jednom etnički preokrenutom razumevanju demokratije kao organski izraz i kao deo srpskog naroda i više nije smela biti ugrožena. Na taj način su se ovi intelektualci kroz identifikaciju sa državnom moći identifikovali i sa konformistički izraženom potrebom za promenama, koja se artikulisala na “mitinzima istine” iz 1988: sve je trebalo da se poboljša, ali ne i da se promeni. Time što je fokus stavljen na “ravnopravnost Srba”, a ne na pluralizaciju društva, pojedinac je pred socijalnim i političkim prevratima koji su bili najavljeni 1989. ponovo našao utočište i zaštitu u kolektivu, ovog puta nacionalnom.

U isto vreme su se mnogi prominentni intelektualci opredelili protiv takvog etnizirajućeg odgovora na izazove političke i duboke privredne krize. Mnogi su, kao što je nagovešteno, svoj forum našli u UJDI-ju. U najrazličitijim naučnim i kulturnim institucijama vodila se rasprava o etničkom odnosno univerzalnom razumevanju demokratije (Gojković 1996). Zato se u post-festum pogledu krije opasnost da se pažnja suzi na aktere etnonacionalizma i da se na taj način zanemari otvorenost — bar u intelektualnim raspravama — a time i postojanje protagonista demokratskih promena u posebnom trenutku 1989. godine.

Diferenciran odgovor na pitanje zbog čega je pad Berlinskog zida u Jugoslaviji doveo do razobručenja nasilja, a ne do rasplamsavanja mašte koja bi učestvovala u građenju civilnog društva ne može biti dat na ovom ograničenom prostoru. Intelektualci su, međutim, isporučili lozinke koje su ljudima omogućile da etničko nasilje prihvate kao sudbinsku neizbežnu silu. Retoriku koja barata pojmom “narod” mogućno je naći u gotovo svakom društvu Istočne Evrope u 1989. godini. No, većinom je u pitanju bila fragilna ravnoteža između nacionalnog i demokratsko/liberterskog shvatanja i korišćenja reči “narod”. U Srbiji je ta ravnoteža zbog neprekinute dominacije SPS-a poremećena u prilog potpune etnizacije u razumevanju demokratije.

Ipak, mnoga pitanja ostaju otvorena i ova razmišljanja treba pre svega da ukažu na nužnost uporedne analize procesa oko 1989. u društvima Balkana i Istočne Evrope. Ako hoćemo da dođemo do fundiranog odgovora na pitanje zbog čega u Srbiji posle pada Berlinskog zida nisu ustanovljeni demokratski odnosi, neće biti dovoljno da ukažemo na nekakav poseban put kojim je Srbija išla u prethodnom stoleću. Međutim, poređenje koje bi istaklo i posebnosti i sličnosti u istočnoevropskom kontekstu, moglo bi da ocrta jasan profil srpskog društva — i najzad, da pruži odgovor na to teško pitanje.

S nemačkog prevela Drinka Gojković.

Literatura

Ćosić, Dobrica (1988), “Tradicije i ideologije u istorijskoj sudbini srpskoga naroda”, u: Stvarno i moguće, Članci i ogledi, Ljubljana — Zagreb.
Ćosić, Dobrica (2002), Piščevi zapisi, Tom. 1981-1991, Beograd: Višnjić.
Gojković, Drinka (1996), “Trauma bez katarze”, u: Nebojša Popov (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Beograd: Republika, str. 365-393.
Golubović, Zagorka (1988), “Diskusija o saopštenju Mihaila Markovića”, u: Gledišta 5-6, str. 218-219.
Ekmečić, Milorad (1992), Srbija između Srednje Evrope i Evrope, Beograd.
Jakšić, Božidar (1988), “Beleške uz rad Mihaila Markovića”, u: Gledišta 29, 5-6, str. 223-234. Marinković, I. (1989), “Solidarnost se vraća”, Politika, 8. 4. 1989.
Marković, Mihailo (1988), “Jugoslovenska kriza i nacionalno pitanje”, u: Gledišta 3-4.
Marković, Mihailo (1988), “Smisao spora o srpskoj državnosti”, u: Gledišta 9-10.
Marković, Mihailo (1989), “Smisao zbivanja u Istočnoj Evropi”, NIN, 17. 11. 1989.
Marković, Mihailo (1994): “Osporavanja i angažovanja”, u: Izabrana dela Mihaila Markovića, tom 8, Beograd: BIGZ.
Matvejević, Predrag (1989, Mart), “Jugoslavija i Evropa danas”, u: Republika, br. 1.
Popov, Nebojša (1989), Contra Fatum, Slučaj grupe profesora, Beograd.
Prlja, Aleksandar (1989), “Priznanje u Poljskoj”, Politika, 9. 2. 1989, str. 2.
Rančić, Dragoslav (1989), “Istočnonemačko ‘buđenje naroda'”, Politika, 29. 10. 1989.
Stefanov, Nenad (2008), “Niemandsland Jugoslawien. Zum Problem einer jugoslawischen politischen Idee Ende der 1980er Jahre”, u: Egbert Jahn (ur.), Nationalismus im spät – und postkommunistischen Europa, Band 1: Der gescheiterte Nationalismus der multi – und teilnationalen Staaten, Mannheim, str. 250-272.
Terzić, Slavenko (ur.) (1998), Susret ili sukob civilizacija na Balkanu, Beograd. Vučelić, Milorad (1989), “Gorbačov – Ruzvelt komunizma”, NIN, 17. 11. 1989.

Iz zbornika radova Zid je mrtav, živeli zidovi! – Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije, izdanje Biblioteke XX vek, urednik Ivan Čolović.

Peščanik.net, 30.10.2009.

ODLAZAK DOBRICE ĆOSIĆA (1921-2014)