Pismo iz Beograda povodom predstavljanja savremene književnosti Srbije na sajmu knjiga u Lajpcigu.
1. NA VIDIKU
Tako je glasio slogan nastupa književnosti iz Srbije na Lajpciškom sajmu 2010. To je značilo najavu fokusiranog predstavljanja 2011. godine, kad ćemo biti počasni gosti, u centru pažnje čitalačke publike nemačkog govornog područja. Ali slogan ima i drugo značenje, kojim najavljuje našu književnost kao dolazeću u dubljem smislu, književnost koja je u uzbudljivoj transfromaciji, u naponu samouozbiljenja, u čudu samoproizvođenja, artikulacije i objavljivanja sebi i svetu. Da vidimo kakvo bi bilo to čudo dolazeće književnosti Srbije.
Pre svega, savremena književnost Srbije uspostavlja se na strašnom i ljudski najskupljem iskustvu dramatično zgusnute istorije kraja 20. i početka 21. veka, prožeta je jakim utiscima i refleksijama o elementarnim ljudskim situacijama i posledicama ljudskih uverenja, emocija, predrasuda, iluzija, želja.
Istorija akumulira posledice ljudskih uverenja, a književnost i umetnost bave se pretpostavkama tih uverenja. Zato je književnost važna. Kao što se priroda uspostavlja odnosom uzroka i posledica, tako se istorija uspostavlja odnosom uverenja i posledica. Svi stojimo naspram te sprege uverenja i posledica, ali neki žmure, neki gledaju ali ne vide, a retki vide. A da pišu – polažu pravo i jedni i drugi i treći. Problem je što među onima koji čitaju, samo manjina razgovetno razabire ko govori, ko ima šta da kaže, a ko nema, zašto i kako neko govori.
U suočenju sa istinom, neki pisci još uvek okreću glavu na drugu stranu. Drugi pak opisuju ono u šta gledaju i ne mogu dalje od toga. A najbolji savremeni srpski pisci su oni treći, koji vide ono što opisuju. Videti jasno i predstaviti što upečatljivije i istinitije, od toga sve zavisi u savremenoj srpskoj literaturi. Ohrabruje što su za taj zadatak pojedini pisci iz Srbije – retki, da, malo ih je, ali ih ima – umetnički sasvim osposobljeni, služe se najširim rasponom svih raspoloživih direktnih i indirektnih poetika, iskaza, predstava, pristupa, odnosa, ideja, gestova.
2. FAUSTOV KANON
Počevši od 1999. godine do danas, iz godine u godinu, traju nulte godine Srbije. Umetnost i književnost očaja. Rad na savesti i samosvesti je započeo. Jer kao što je savest ljudski nužna fikcija, tako i književnost iz Srbije jeste ljudski nužno savesna. Bar ona koja meni ima šta da kaže.
Najvažnije je pitanje legitimiteta. Ne sme se dozvoliti večni status quo: da izgleda i da traje privid kao da je sve u redu. Nije u redu. Ništa nije u redu. Predugo u književnosti Srbije dominira ovo stanje kao da je sve u redu. Kako u samoj produkciji, u samim tekstovima, tako i u infrastrukturi i logistici scene i književnog kanona. A tako je bilo i u vreme Miloševića. I tada je dominirala slika književnosti kao da je sve u redu, sa naglaskom na direktnom opravdanju i služenju ideologiji režima. I sada ima mnogo onih koji nastavljaju da služe toj ideologiji i mašineriji – jer politički Milošević jeste poražen, ali mentalno i vrednosno još uvek nije – ali sada je akcenat na ovim indirektnim poslužiteljima, koji kao da su pali s Marsa, koji pišu i ponašaju se kao da je sve u redu. Umesto „kao da je sve u redu“ književnosti, od vitalnog značaja je izlazak na centralnu scenu književnosti otrežnjenja, nespokoja, očajanja… Književnost koja ne opravdava ni utemeljuje uverenja koja su dovela do katastrofalnih posledica, nego koja se protiv takvih uverenja buni, koja takva uverenja razgrađuje, demistifikuje i ima snage da artikuliše sliku sveta ljudskiju, odgovorniju.
Umetnost i književnost iz Srbije koje su, po meni, najznačajnije i najuzbudljivije u dometima, nazvao bih po-etika očaja. Najbolji filmovi, pozorišne predstave i knjige u Srbiji nastaju iz po-etike očaja. Zašto ova kišovska crtica u po-etici? I zašto očaj? Reč je o reagovanju na samoprotivrečno i apsurdno okruženje totalnog poraza i ignorisanja tog poraza. Porazom su prožete sve dimenzije života, ali najstrašniji od svih je onaj moralni. Poraz i nipodaštavanje tog poraza, to je naše okruženje. Okruženje koje ima problem sa smrtnim posledicama, a ujedno je okruženje koje se pretvara kao da je sve u redu. Otud očaj. Jer tako ne može biti, a tako jeste. Iz dana u dan. I šta sad?
Očaj je indukovan istrajavanjem nemogućeg stanja, koje je ujedno stanje nemogućeg. I tako više od dvadeset godina. Više od deset, u svakom slučaju, ako se vek problema računa od pada Miloševićevog režima.
Pisci Srbije preuzeli su faustovsko žezlo, limeni doboš, trulež Danske, mrtve i zle duše, opsade Troje i Konstantinopolisa, razbojnike i svece, Antigone i majke Hrabrost, Berlinaleksanderplaceve i puste zemlje, ravnodušne strance i kuge, portrete umetnika u mladosti i gladovanju, vampire i devojčice sa šibicama evropske književnosti. Srpski Faust ne razlikuje se od ostalih evropskih Fausta, prodao je dušu đavolu, tako da je sada spreman da stvara relevantnu umetnost.
Ova sudbonosna pogodba upravo je na delu i ono što je stečeno kao još neuobličeno, neizrecivo i nepodnošljivo, sada se kroz književnost pretvara u vrednost, i to univerzalnu, u nešto od interesa i značaja za svako ljudsko biće. Kroz medijum savremene književnosti Srbije, jedno iskustvo nepojmljive zgusnutosti, dramatike i protivrečnosti u procesu je transmutacije, preobražava se u tipičnu evropsku vrednost. Cena za to bila je najviša i strašna, ali Srbija ne može nazad. Ona sada dolazi, na vidiku je. Šta ima da kaže?
3. UNIVERZALNI KANON
Edip i Antigona: naizgled o Tebi. Hamlet i Devojčica sa šibicama: naizgled o Danskoj. Ana Karenjina i Mrtve duše: naizgled o Rusiji. Smrt trgovačkog putnika i Lovac u raži: naizgled o Sjedinjenim američim državama. Don Kihot i Život je san: naizgled o Španiji. Crveno i crno i Cveće zla: naizgled o Francuskoj. Čovek bez svojstava i Učiteljica klavira: naizgled o Austriji. Doktor Faustus i Berlin-Aleksanderplac: naizgled o Nemačkoj. Savremena književnost iz Srbije: naizgled o Srbiji.
Zašto naizgled? Zbog raskoraka. I to ne jednog:
– zato što savremena književnost iz Srbije govori o Srbiji, ali ne samo o Srbiji. Zato što književnost kreira i nudi univerzalna značenja i vrednosti. Književnost je uvek višedimenzionalna, njena istina je posredovana, govori jezikom koji ne prihvata zatečene i jednoznačne predstave i uverenja, jezikom koji nadilazi i produbljuje naše razumevanje, sveta, sebe, drugih.
– draga nemačka publiko, dragi čitaoci izvan Srbije, ma gde da ste i ma odakle da dolazite – čitajte o Srbiji i otkrićete više o svetu u kome živite i o sebi. Savremena književnost iz Srbije koju preporučujemo vašoj pažnji ima šta da kaže i govori koliko o nama toliko i o vama. Jer govori o ljudima i o ljudskosti, u punoj paradoksalnosti i krajnjem rasponu conditione humana, od divnih i začudnih do zastrašujućih otelotvorenja i uprizorenja.
– zato što savremena književnost iz Srbije ima šta da kaže i neposredno govori o stanju i drami čitavog regiona: regiona u raskoraku. Čitavog regiona nekadašnje Jugoslavije, čitavog Balkana, čitave jugoistočne Evrope, čitave srednje Evrope, čitave tranzicione istočne Evrope koja nije sasvim sigurna ni kuda treba da ide, ni odakle dolazi, ni šta joj se upravo događa… Savremena književnost iz Srbije ima šta da kaže i neposredno govori o čitavom regionu granice, prožimanja i sudara istoka i zapada, severa i juga, hrišćanstva i islama, Rima i Vizantije, socijalizma i kapitalizma, Mediterana i kopna, rata i mira, bogatstva i siromaštva, imperije i kolonije, internacionalizma i nacionalizma, racionalnosti i iracionalnosti, ateizma i teizma, monarhije i republike, diktature i demokratije, slobode i potčinjenosti, tradicije i modernosti, mita i prosvećenosti, uzvišenog i banalnog, suza i smeha…
– zato što su mnoge stvari u Srbiji samo naizgled tu, samo naizgled funkcionalne, samo naizgled delotvorne, samo naizgled uvažavane, samo naizgled utemeljene, prosperitetne i institucionalizovane, samo naizgled stvarne. Srbija je na mnogo načina u raskoraku sama sa sobom – politički, ustavno-pravno, ekonomski, simbolički, bio-demografski, itd – te stoga višedimenzionalna, protivrečna, metaforična, alegorična, paradoksalna… A kako je tamo kod vas, u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, u Evropi? Da li je kod vas sve harmonično, stvarno i funkcionalno i pravedno i održivo i utemeljeno? A tamo, kod vas, ima li bilo kakvih raskoraka? Ako ima makar nešto od toga, zanimaće vas šta i kako govori i piše Srbija.
– zato što je savremena književnost iz Srbije u raskoraku sa eksternom predrasudom o njoj. Na primer, savremenu književnost iz Srbije odlikuje upečatljiv urbani i moderni identitet, iako se spolja površno percipira kao antiurbana i antimoderna. Na primer, odlikuje je izrazita ženska snaga, iako se površno spolja percipira kao patrijahalna i autoritarna. Na primer, odlikuje je bogat pluralizam aktuelnih poetika, iako se spolja percipira kao uniformna, tradicionalistička, kanonski opterećena i predvidljiva. Na primer, odlikuje je dragocenost produkcije na jezicima koji nisu srpski, iako se spolja površno percipira kao ekskluzivno srpska. Savremena književnost iz Srbije ne baštini samo kontinuitet nacionalnog uozbiljenja i emancipacije, već i kontinuitet emancipacije modernosti i neomodernosti, avangarde i neoavangarde, postmodernosti i postpostmodernosti, stalnih transfiguracija stvarnog, mogućeg i nemogućeg, sirovosti i virtuelnosti.
Verujem da su svi ti raskoraci sada transparentniji i razumljiviji. Ali kako to: koliko o nama, toliko o vama? Može li to još malo podrobnije i konkretnije da se objasni? Može:
– srpsko pitanje o Kosovu je evropsko pitanje o islamu, o Bogu, o naciji i nacionalnim manjinama, o identitetu i ljudskim pravima, o pobedi i porazu, o ratu i miru, o dobru i zlu.
– srpsko pitanje o atentatu na premijera Zorana Đinđića je evropsko pitanje o atentatu na premijera Ulofa Palmea, ili američko pitanje o atentatu na predsednika Kenedija, ili južnoameričko pitanje o atentatu na premijera Aljendea.
– srpsko pitanje o funkcionisanju i održivosti Jugoslavije je srednjeevropsko pitanje o funkcionisanju i održivosti Austro-Ugarske, kao što je i evropsko pitanje o funkcionisanju i održivosti Evropske Unije, kao što je i rusko pitanje o funkcionisanju i održivosti Sovjetskog Saveza. S tim u vezi, pitanje o varvarskom raspadu Jugoslavije je koliko srpsko toliko i evropsko.
– srpsko pitanje o političkom razočarenju i neadekvatnosti političke reprezentacije je evropsko pitanje o apatiji i apstinenciji i zamoru od politike.
– srpsko pitanje o zloupotrebi i nedodirljivosti tajnih službi je evropsko pitanje o javnoj kontroli vlasti.
– srpsko pitanje o turbofolku je evropsko pitanje o odnosu tzv. popularne i tzv. visoke kulture, o kulturi populizma i konzumerizma i anesteziranju masovne publike, o amaterizmu i profesionalizmu, o sistematskom srozavanju kulturnih standarda radi interesa što veće i lakše zarade i ideološko-političke manipulacije i anestezije javnosti.
– srpsko pitanje o Gavrilu Principu je evropsko pitanje o herojstvu i terorizmu, patriotizmu i zločinu.
– srpsko pitanje o Nikoli Tesli je evropsko pitanje o prodornosti uma i o beskonačnosti uobrazilje, o statusu znanja i genija, o značaju i posledicama primene sveprisutnih tehnologija.
– srpsko pitanje gde je general Mladić je evropsko pitanje gde je odgovornost: individualna, kolektivna, komandna, krivična, moralna, vojna, patriotska, građanska, metafizička…
– srpsko pitanje o partizanima i četnicima je evropsko pitanje o antifašizmu i o građanskom ratu.
– srpsko pitanje o opštepodržanom povratku Crkve u narod i državu, te o prividnom povratku naroda i države crkvi je evropsko pitanje o postsekularnoj državi, zajednici i individui, o laičkoj kulturi i poretku naspram klerikalne kulture i poretka.
– srpsko pitanje o javnoj delegitimaciji i detronizaciji književnosti i umetnosti je evropsko pitanje o aktuelnoj epohalnoj inferiornosti kulture i umetnosti naspram politike, ekonomije i tehnologije.
– srpsko pitanje o Miloševićevim zlodelima i porazima, ka spolja i ka unutra, je evropsko pitanje o posledicama populizma i državnog terorizma, ka spolja i ka unutra.
– srpsko ćutanje o zadatim pitanjima vremena, savesti i perspektive je evropsko ćutanje o zadatim pitanjima vremena, savesti i perspektive.
– srpsko pitanje o Srebrenici je evropsko pitanje o genocidu.
– srpsko pitanje o ciganskim favelama pod mostovima, na smetlištima i periferijama je evropsko pitanje o sanpapijerima i ekskomunikaciji naspram inkluzije i o takozvanoj multikulturalnosti i o takozvanom kraju multikulturalnosti.
– srpsko pitanje o palanačkom duhu je evropsko pitanje o protofašizmu i neiskorenjivoj malograđanštini, mediokritetstvu i konformizmu.
– srpsko pitanje o brkanju poslušnosti i neposlušnosti evropsko je pitanje o građanskoj neposlušnosti i građanskoj obaveznosti.
– srpsko pitanje o beloj kugi, samoubistvima i zlostavljanju dece u porodici je evropsko pitanje o pitanje o statusu potomstva, o demografiji u demokratiji i biopolitici.
– srpsko pitanje o dominirajućoj bezosećajnosti i deangažmanu omladine je evropsko pitanje o dominirajućoj bezosećajnosti i deangažmanu omladine.
– srpsko pitanje pune kontrole uverenja i nikakve kontrole vlasti jeste evropsko pitanje kontrole posledica uverenja i kontrole vlasti.
– srpsko pitanje o nerasvetljenim ubistvima novinara i političkih protivnika, o korupcijskim savezima, o sprezi politike, organizovanog kriminala i krupnog kapitala je evropsko pitanje vladavine prava, pravde i statusa istine u javnom prostoru.
– srpsko pitanje o varvarstvu, surovosti, i barbarogeniju jeste evropsko i civilizacijsko pitanje, baš onako kako ga je provokativno i bespoštedno postavio Micić u „Zenitu“ dvadesetih godina prošlog veka, u tom zenitu jugoslovenske i evropske avangarde.
– srpsko pitanje o večnim seobama, o svim vrstama emigracije je evropsko pitanje o bez-zavičajnosti, o imigraciji i integraciji.
– srpsko pitanje o kulturnoj nevidljivosti i potcenjenosti na međunarodnoj sceni je pitanje o kulturnom rasizmu, snobizmu i egocentrizmu zapada.
– srpsko pitanje o diktaturi, represiji i političkoj manipulaciji je evropsko pitanje o krhkosti demokratije i ranjivosti slobode.
Itd.
4. GODAROV KANON
Žan-Lik Godar kaže: „Umetnost je ono što vam omogućava da se osvrnete i vidite Sodomu i Gomoru, a da ne umrete“. Ako neko upita: dobro, to možda ima neke veze sa Srbijom, ali kakve to ima veze sa Bahom i Nemcima, danas, dve hiljade jedanaeste posle Hrista? Odgovor, diplomatski, glasi: dragi Nemci, Austrijanci, Švajcarci i ini nemačkigovoreći, savremena književnost iz Srbije je ono što vam omogućava da se osvrnete i vidite Sodomu i Gomoru, a da ne umrete. Da vidite i bolje razumete sebe, a da ne umrete. Kao što još od Hamleta znamo da je svaka zemlja pomalo Danska, sada nam savremena književnost iz Srbije pokazuje da je svaka zemlja takođe i pomalo Srbija. Videti Srbiju i razumeti kako stoje stvari i ostati živ. Ali pre svega, naravno: dragi građani Srbije i svih država bivše Jugoslavije, savremena književnost iz Srbije je ono što vam omogućava da se osvrnete i vidite Sodomu i Gomoru, a da ne umrete. U svakoj Srbiji ima po malo Srbije. U svakoj Danskoj ima pomalo Danske. Kao što u svakoj šali ima po malo šale. Kao što u svakoj istini ima po malo istine.
Poslušajmo šta još Godar govori: „Film je veština pravljenja muzike od slikarstva“. Mutatis mutandis: književnost je veština pravljenja muzike od jezika. Toliko, što se tiče muzike i Baha, pa ko zna i ume, ovde, u Srbiji, neka vidi šta će i kako će. U svakom slučaju, to su sugestije od majstora, vrlo korisne.
Uz to, Godar kaže i: „Ne treba praviti revolucionarne filmove, već treba praviti filmove na revolucionaran način.“ Ali to, očigledno, više spada u jedanaestu tezu, Marksovu, revolucionarnu. I Karl Marks je iz Lajpciga. I ja sam iz Lajpciga.
5. KANON PČELA
Kažu da je politika umetnost mogućeg. Možda. Ali umetnost je sigurno politika nemogućeg. Umetnost je rodno mesto nemogućeg. Sve što je u svim drugim domenima nemoguće, u umetnosti se događa, umetnost je upravo zbog toga tu, zbog toga toliko dragocena, nezamenjiva.
U ovakvom fatalno zatvorenom sistemu koji zovemo Srbija samo visokokoncentrovana umetnost i književnost mogu nešto da urade. Pisati znači pokušati da se razume, znači ukazati na razloge, odgovoriti na Kako? I na Zašto?, a ne samo na Šta? Umetnost ne reprodukuje vidljivo, evidentno, samorazumljivo, nego čini vidljivim, čujnim, razumljivim, nazočnim, stvarnim baš to što bez umetnosti ostaje nevidljivo, nesaznatljivo, nečujno, neopipljivo, neprisutno, nemoguće. Umetnost može nemoguće. Ako ne može nemoguće, nije umetnost.
Razlikujmo četiri vrste umetnika i književnika u Srbiji, danas:
– oni koji su slepi i gluvi, u službi poretka zasnovanog na prividu bezuslovne nevinosti
– oni koji nisu u neposrednoj službi tom poretku, ali se u svom radu pretvaraju da je sve u redu
– oni koji samo evidentiraju i reprodukuju ono što opažaju, ne uviđajući šta se događa
– oni koji su spremni da se bave pretpostavkama i razlozima, koji uviđaju šta se događa i kako se događa i zašto se događa, i ne plaše se da to kažu i pokažu.
Vitgenštajn kaže: „Ono o čemu ne može da se govori, o tome moramo da ćutimo“. A najbolja književnost iz Srbije kaže: ono o čemu ne može da se govori, o tome moramo da govorimo.
Samo ovi iz četvrte grupe sposobni su za nemogući preokret. Za uznemirenje mrtvila loše beskonačnosti samozavaravanja i samosažaljenja. Za napuklinu u naizgled večnom i nepobedivom poretku stvari i ljudi bez prošlosti i bez budućnosti. Za izlazak iz iluzije o superiornosti, iz opako zavodljive krinke bezuslovne nevinosti. Za iskorak iz smrtnosne zamke demagogije pobednika ili žrtve. Za pokazivanje lica i gledanje u oči. Za ukazivanje na pretpostavke i razloge i uslove i funkcije života bez sećanja i bez budućnosti. Za mogućnost pokajanja. Za istinu. Za slobodu.
Na Srbiji je da odabere, a imamo od čega, i da ponudimo reprezentativan raspon tih Kako i Zašto, ali u tom rasponu uvek i samo izvanredno – literarnost u koncentrovanom, vrhunskom izdanju.
Prema jednoj staroj izreci, od svih medova – livadskog, lipovog, bagremovog, šumskog i inog – najbolji je med pčelinji. Isto tako: od svih umetnosti najbolja je umetnost. Od svekolike književnosti iz Srbije najbolja je književnost.
Čemu ono Zašto, e to je, naravno, ipak presudnije i od Šta i od Kako. A mnogi nisu ni svesni da to Zašto uopšte stoji kao pitanje svih pitanja. Jer tek Zašto ima moć da tekstu podari kontekst, da ga oživi kao važan i otkrivalački. Jer bez Zašto, Šta i Kako umetnosti koprcaju se i guše kao riba na suvom. Samo one knjige koje nose u sebi ili dosežu do tog Zašto Srbije zaslužuju svu našu pažnju i svu nemačku pažnju i naravno, svu pažnju svakog čitaoca na ovom belom, ah sve manje belom svetu. A u čemu je sada ovo Zašto književnosti Srbije?
U uzbudljivoj, tragičnoj, paradoksalnoj predstavi strašne mogućnosti slobode. Građani postmiloševićevske Srbije imaju ozbiljan problem sa slobodom. Mogućnost slobode je tu, ali je ljudi ne koriste, plaše je se, ne žele je, neće je, nisu u stanju da je realizuju. To je definicija naše odložene tranzicije, njen kanon. To je ta drama, paradoks, napetost koja doseže do najviših egzistencijalnih i metafizičkih implikacija, samim tim univerzalnih.
Jeste li znali da u pojedinim regionima sveta pčele kao vrsta izumiru. Iz godine u godinu, sve ih je manje. Populacija pčela misteriozno čili, topi se, nestaje. Niko ne zna zašto. Vrše se opsežna istraživanja, iznose se razne hipoteze, ali odgovarajućeg objašnjenja nema. U Srbiji, srećom, pčele su hvala na pitanju, žive i zdrave.
6. KANON SLOBODE
Pre, u realnosti Titovog socijalizma i Miloševićevog nacionalizma, slobode nije bilo ni kao mogućnosti, ali sada je mogućnost tu, a ne aktuelizuje se. Zašto? Jer zahteva odgovornost. A naši ljudi su se tokom prethodnih decenija odvikli od odgovornosti. Jer živeti izgleda lakše ako je odgovornost ustupljena nekome ili nečemu drugom, trećem, prvom koji izgleda kao da odgovornost hoće i preuzima. Ali tu onda više nema slobode. Onog trenutka kad si prepustio odgovornost iz svojih ruku, iz svoje svesti i savesti, izgubio si slobodu. Jer samo odgovoran čovek može biti slobodan. Ako neko nije slobodan, o njegovoj se odgovornosti nema šta reći.
A u Srbiji danas ovo je najuočljivije. Jer skoro se ništa drugo ne događa u Srbiji, samo to – bar tako izgleda sluđenim građanima Srbije – samo to odsustvo i izigravanje odgovornosti je na delu, eksplicitno ili implicitno, svuda: u vestima dana, u međusobnim razgovorima, u svim sektorima i na svim nivoima: odgovornost koje nema, koja mora da se restituiše, inače nam nema opstanka. Odgovornost se ne prihvata ni za prošla dela i događaje, niti davnija niti nedavna, jednako kao ni za sadašnja dela i događaje, kao ni za dela i događaje koji nam slede.
Književnost koja se na neki način, bilo kakav, neposredno i posredno – stilizovano ili ogoljeno, patetično ili ironično, hladnokrvno ili dramatično – ne bavi ovim problemom, temeljnim, prioritetnim – pitanjem života i smrti za savremenu Srbiju – samim tim kao i da svojom voljom pripada književnosti neke druge Srbije, a ne ove u kojoj živimo od dve hiljadite godine do danas, i sutra.
S tim nalogom, književnost savremene Srbije ima da pođe (na put u Lajpcig) od tri pretpostavke:
– način predstavljanja, način razumevanja i način ustrojstva delimično se preklapaju;
– uspostavljena značenja jesu uspostavljeni odnosi moći;
– reči su uverenja.
Književnost savremene Srbije ima da ogoli i preinači zadati način predstavljanja – koji omogućava i koji jeste ustrojstvo jedne prividne izvesnosti i prividne večnosti – zadati poredak za koji su ljudi oko mene voljni da plaćaju najskupljom valutom, najdragocenijim što imaju – vlastitim životom i vlastitom slobodom.
Književnost savremene Srbije ima da upozorava da je klopka privida zasnovana na gromoglasnom obećanju izjednačenja onoga što ljudi žele, onoga što im je potrebno i onoga što zaslužuju. Obećanje – ludom radovanje. To nametnuto i neupitno jedinstvo mora biti neopozivo razdvojeno. Osvešćivanje i rasčlanjivanje ove opake lakomislenosti, obelodanjivanje skrivenih ambivalencija ovog lažnog obećanja – privida trojne tautologičnosti – jeste uslov ponovo zadobijene slobode.
Ne zaboravimo da književnost to može. Književnost raslojava i dijalogizuje i problematizuje u jednom iskazu ono što se misli, ono što se kaže i ono što je rečeno. Zato je uzbudljiva. Književnost pogađa tabuiziranu redukciju trojne totalitarne tautologije i funkcioniše na ambivalenciji i dinamici razotkrivenih unutrašnjih odnosa u jeziku, pa time i u ljudima i u svetu. Književnost je opasna po poredak. Hvala Bogu što je tako. Književnost dovodi u pitanje privid poretka bezuslovne nevinosti, koji nije samo srpski specijalitet.
7. BAHOV KANON
Bahova dela nisu komponovana u slavu i u službu gradu Lajpcigu, niti državi Saksoniji, niti nemačkoj naciji, nego u slavu i u službu muzičkoj umetnosti.
A kako stoje stvari sa srpskim kanonom? Oduvek i još uvek važeći nacionalni kanon srpske književnosti posvećen je i podređen pre svega naciji, a ne književnoj umetnosti. U sintagmi nacionalna književnost naglasak je na nacionalnom, a ne na književnosti. To se vidi u školskim i univerzitetskim programima, u nagradama, u najvećem broju književnih časopisa i manifestacija, u radu i neradu zadužbina znamenitih velikana, kao i velikim izdavačkim kućama koje kontroliše država, u medijskoj pažnji i ulagivanju, na katedrama za srpski jezik i književnost, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u Matici srpskoj, u praksi i retorici političara na svim nivoima nadležnosti, kao i u ukupnoj kulturnoj politici. Tako da u vrednovanju i promovisanju prednost imaju naslovi i autori koji su pre svega zaslužni naciji, a ako pored toga imaju zasluga i za književnost, tim bolje. Oni pak, koji bi morali biti najviše slavljeni i najuzorniji jer su književno superiorni, bez obzira da li se njihovo delo neposredno prepoznaje kao nacionalno opredeljeno i overeno, ipak su u drugom planu, marginalizovani, ili čak nevidljivi. O piscima neposredno kritički nastrojenim prema stanju i nasleđu sopstvenog naroda i države da i ne govorimo.
Poučan je i otrežnjujući, u tom smislu, austrijski kanon: gorke i kritički beskompromisne predstave o Austriji jednog Muzila, Bernharda i Jelinekove su ushićujućih književnih dometa, i kao takve doprinose slavi svoje zemlje i jezika više od bilo kog nacionaliste koji se ispraznom retorikom kune u svoj patriotizam, otadžbinu, narod, tradiciju i sl. Stvar je odlučiva na elementarnom nivou: ne sledi značaj iz nacije, nego nacija iz značaja i vrednosti. Ako je književnost izvanredna, doprineće nacionalnoj kulturi i zaslužiće poštovanje (svojih sunarodnika i svih drugih ljudi), a ne obrnuto: da književnost navodno mora biti pre svega nacionalna da bi bila značajna i poštovana.
Godine 2011. u Lajpcigu, u gradu gde je živeo i stvarao, i gde ne počiva Johan Sebastian Bah, nego iz grada gde večno živi, dobijamo priliku – mi, pisci iz Srbije – da pokažemo da smo sposobni da prevladamo takav nacionalistički, konzervativni, patrijahalni, autistični i književno nelegitimni obrazac, da pokažemo da smo se kao književna umetnost kanonski emancipovali i da smo preokrenuli prioritete, postavili stvari na svoje mesto: nacija naciji, a književnost književnosti. Kako ono beše: umetnost je previše ozbiljna stvar da bi je prepustili naciji, državi, političarima i demagozima. Književnost je previše važna i plemenita i ljudska, da bi bila redukovana na službu bilo čemu i bilo kome.
8. NIN-ov KANON
Nedavno sam uputio otvoreno pismo glavnom i odgovornom uredniku NIN-a, nedeljnika koji dodeljuje najvažniju i kanonski najuticajniju književnu nagradu u Srbiji, i vlasniku LAGUNE, najveće izdavačke kuće u Srbiji, koja je objavila moj roman. NIN-ova nagrada je javno najuticajnije priznanje za umetnost u Srbiji – za bilo koju od umetnosti, što znači za svaku umetnost, što znači za umetnost samu – jedina umetnička nagrada koja je udarna vest na centralnim televizijskim vestima i koja se objavljuje na naslovnim stranama. Povod za pismo bilo je uvrštavanje mog romana Neznanom junaku u konkurenciju za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Bio sam neprijatno iznenađen kad sam pročitao u NIN-u da se i ovaj naslov nalazi na listi kandidata koje žiri razmatra, jer sam na vreme obavestio svog izdavača da ne želim da pošalje moju knjigu NIN-u. Izgleda da je moj izdavač to zanemario ili zaboravio. Stoga sam bio prinuđen da javno reagujem. Pismo sam naslovio sa: NE PRISTAJEM i prenosim ga ovde:
„…odbijam da učestvujem, insistiram i dalje na tom svom stavu i tražim da NIN moju knjigu izuzme iz konkurencije i procedure za nagradu.
NIN-ova nagrada presudno utiče na kanonizaciju savremenog domaćeg romanesknog stvaralaštva, a pošto je roman dominantni i privilegovani žanr, i na artikulaciju ukupne predstave književnosti i njenog statusa na kulturnoj i javnoj sceni. Kao takva, NIN-ova nagrada je funkcionalno usađena u sociosimbolički poredak kojim se bavim u Neznanom junaku (kao i u prethodnoj knjizi eseja Uvod u astronomiju), poredak koji je mutirao do grotesknih formi i razmera – kako vulgarnih i bolno očiglednih, tako i samozatajnih i naizgled bezazlenih – te mora biti demaskiran, detabuiziran i desakralizovan, temeljno iskritikovan i objašnjen čak i deci u osnovnoj školi, inače će nas satrti, a već nam je naneo nenadoknadivu štetu.
Taj poredak je ideološki armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski, podstiče konformizam i samosažaljenje umesto istinoljubivosti, samosvesti, odgovornosti, racionalne kritičnosti i otvorenosti, nije u stanju da produkuje smisao već ga nemilice troši, ulizuje se predrasudama, niskom ukusu, malograđanštini, mediokritetstvu, zatucanosti, ksenofobiji. U tom i takvom poretku bio je moguć i stvaran Slobodan Milošević i njegov režim. To je poredak našeg poraza i bezizlaza.
U tom sociosimboličkom poretku status znanja i istraživanja, odgovornosti i savesti, uobrazilje i kreativnosti je srozavan do poniženja. Vladajuće merilo glasi: što srpskije – to bolje, a trebalo bi da bude upravo obrnuto: što bolje – to srpskije. Što je retorika takozvanih patriota dramatičnija i glasnija, to je supstanca praznija i trivijalnija. O nacionalizmu kao formi intelektualne i moralne korupcije mislim isto što i Danilo Kiš, Mario Vargas Ljosa, Jovan Sterija Popović, Tomas Bernhard, Radomir Konstantinović, Milan Kangrga, Ivan Čolović i toliki drugi slobodoumni i slobodoljubivi autori, živi ili još življi, iz Srbije ili još srpskiji.
Taj poredak besramno i neprestano laže svoje podanike da im obezbeđuje integraciju i komunikaciju sa svetom i sa samima sobom, a u stvari se tek i po svaku cenu samoizoluje i samoreprodukuje, beskrajno jalovo oponašajući stvaranje društvenog i duhovnog kapitala, beskrajno jalovo oponašajući vlastitu kompetenciju i produktivnost. U tom poretku sve je pseudo i sve je imitacija, vrednosti se marginalizuju, ili ignorišu ili čak osuđuju. Taj poredak je opasna, samoreprodukujuća avet, bez etičkih, estetičkih i saznajnih uporišta, jer stara su izgubljena, izigrana, prodata, potrošena, istrulela, odbačena i zaboravljena, a za drugačija se nema volje, znanja, integriteta, snage, potrebe.
Taj poredak ne živi nego oponaša život, zato mu treba i takva književnost, takva umetnost, takva kultura, nac-realistička i nac-estetička. U tom poretku saznajno-etičko-estetski horizont očekivanja je vrlo uzak i petrifikovan, a svako prekorečenje te ograničenosti biva kažnjeno bez milosti. Ovde nije nikakav problem ako neko pravi probleme, vrši zločine – na primer masovne, ili pojedinačne, ratne ili civilne – ne, nego je problem ako se neko usudi da ukaže da imamo problem i u čemu je taj problem i kako je do njega došlo.
Književnost ne sme da služi takvom poretku – naprotiv. Ni glavna književna nagrada ne sme da služi takvom poretku. Relevantna književnost i umetnost oduvek iznose na videlo pretpostavke i posledice takvih poredaka. Umetnost predočava šta takav poredak znači i šta čini čoveku, neposredno i čulno obistinjeno ukazuje da mogućnost drugačijeg, slobodnijeg i ljudskijeg života, zavisi samo od nas. Život je inostranstvo, umetnost je otadžbina.
Taj poredak imao je, nekad, svoje prepoznatljive ideološke i javne atribute u samoupravnom socijalizmu i jednopartijskoj diktaturi, a od Miloševićevog režima do danas ima ih dekorativno presvučene u samoupravnom nacionalizmu i višepartijskoj diktaturi. U tom poretku, tokom protekle dve decenije, najuglednije književne nagrade, između ostalog, devalvirane su i kompromitovane: NIN-ova, Andrićeva, Meše Selimovića…
Taj poredak je toliko uvrežen da se prima i održava kao bogomdan, kao da se podrazumeva i kao da nam odgovara. E, pa tome odbijam da se pridružim. Ne pristajem. Ovakva NIN-ova nagrada, kakvom se uglavnom pokazala u poslednjih dvadeset godina, ne daje legitimitet piscu, nego pisac daje legitimitet ovakvoj nagradi, ako pristane da učestvuje.
Nisam jedini koji ne pristaje. Saša Ilić je već javno obrazložio svoje razloge za bojkot NIN-ove nagrade. Pozivam i druge pisce iz ovogodišnje produkcije romana da nam se pridruže, da pokažu da razumeju zašto je važno i neophodno odbiti učešće u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Naravno, nemam iluzija da jedan gest može da bitnije utiče na takav poredak i bilo šta ozbiljnije da promeni – jer NIN-ova nagrada je samo kugl-lager u toj sveprisutnoj mašini kojom smo okovani – ali božemoj, može makar da ukaže na problem, može makar da podstakne ponekog da zastane i razmisli, da se zapita. Od nečega treba početi. Ima još ljudi na javnoj sceni, u književnosti i izvan nje, u kulturi i van kulture, svuda, koji su odavno počeli, svako u svom domenu, koji ne pristaju i u tom nepristajanju istrajavaju. Uz njih sam.”
9. KANTOV KANON
Estetički i etički stav su dva lica, dva iskaza, dve forme jedne iste moći, jedne iste kompetencije: to je, kantovim jezikom, moć bezinteresnog suđenja. Moć bezinteresne vrednosne delotvornosti.
Šta je zajedničko za savest, mišljenje, nauku i umetnost? U savesti i moralu, u mišljenju, u nauci, u umetnosti – nema interesa niti kompromisa, nema naklonosti niti bolećivosti, nema povlađivanja niti gledanja kroz prste – pa makar ti interesi bili najviši, nacionalni, bratski, sveti, ili bilo koji drugi. Za sve važi: ili je bezuslovno ili nije to. Ili je beskompromisno i bezinteresno ili nije to. Ne obazire se, bogu hvala, ni na pripadnost, ni na interese, ni na potrebe, ni na srodstvo, ni na zavičaj… Nezavisna, unutrašnja nepotkupljiva zakonitost konstituiše i savest i ispravno zaključivanje i naučne činjenice i umetnička dela. I ta zakonomernost je na delu ili nije – ne prolaze tu nikakve imitacije, dobre namere, glasna retorika, viši interesi – ili ima savesti ili je nema, ili ima logike i istine ili ih nema, ili ima umetnosti, ili je nema.
Dalje, s obzirom na Kanta, prva pretpostavka savremene književnosti mora biti činjenica moralne kapitulacije većine tokom preduge vladavine Miloševićeve Srbije. I činjenica da većina ni deset godina posle nominalnog pada tog poretka nije spremna da prizna taj epohalni poraz, ni sebi ni svetu. To je ta nula nulte pozicije Srbije danas, pa i njene književnosti.
Zato književnost Srbije mora moći nemoguće. „Šta je, dakle, nemoguće zamisliti i o kakvoj se nemogućnosti radi?“, piše Fuko u predgovoru za „Reči i stvari“. Ima li većeg izazova, moćnijeg nadahnuća, umetničkijeg zadatka od tog, za bilo kog pisca iz Srbije, za bilo kog umetnika na svetu? Književnost dolazi iz Srbije, na vidiku je. Čujmo šta, kako i zašto ima da kaže, ako je muzika – drugim rečima, ako je umetnost reči koja dolazi iz Srbije.
10. APOLONOV KANON
Kako se menja poredak? Bilo koji, pa i ovaj naš, u Srbiji?
Dominantna vizija sveta i vremena određuje dominantno iskustvo sveta i vremena. Socijalni i simbolički okvir i kontekst definišu aktuelnu hijerarhiju vrednosti, uverenja i stavova – individualnih i kolektivnih, privatnih i javnih. Naša prava izvode se iz predstave o tome ko smo, kakvi smo, kakvi bi trebalo da budemo, šta bi trebalo da činimo. I naša odgovornost izvodi se iz predstave o tome ko smo, kakvi smo, kakvi bi trebalo da budemo i šta bi trebalo da činimo.
Kolektivni i individualni imaginarijum je presudan za uspostavljanje unutrašnjeg poretka zajednice, jer poretka nema izvan predstave – vizije, slike, pripovesti – o poretku. Predstava je konstitutivna, a nju stvara imaginacija. Zato je uobrazilja ultimativni i elementarni izvor legitimnosti i efektivnosti svega što se pojavljuje u domenu javnosti. Imaginarijum obezbeđuje formativne principe i pretpostavke uslova i načina života, principe i pretpostavke neophodne za konstituisanje funkcionalne zajednice.
Mi ne vidimo ono što nam je pred nosom, ono što nam u potpunosti ispunjava vidokrug. Vladajući poredak ne vidimo jer ne vidimo alternativu, jer nema odmaka. Vladajući poredak je totalna agresija na subjektivnost: informacije, komunikacije, znanja, normativna merila, principi, pravila, simboli, rituali, slike, priče, sećanja, institucije, procedure, konvencije, idiomi, navike, predrasude, dokumenti, mašine, javne i tajne službe i servisi, žudnje, nade, planovi, prioriteti eksplicitni i implicitni, sve to izlaže poredak, ali ne kaže ni čemu to ni zašto. To je zadatak umetnosti, to je zadatak književnosti – da nas podseti i da nam ukaže na smisao poretka, naš status i funkciju u njemu. Književnost može da se uhvati u koštac sa vladajućim poretkom, jer je suština i jednog i drugog u predstavi. Vladajući poredak vlada jer je poredak utemeljujućih predstava. Vladajući poredak je predstava, jer nije ni manje ni više od predstave utemeljujućeg poretka. Ekvivalentno se može reći i za književnost. Književnost je poredak predstava i predstava nekog poretka. Zahvaljujući ovoj srodnosti, književnost je neizbežno u jakoj interakciji sa vladajućim poretkom, kao što je svaki vladajući poredak neizbežno u interakciji sa književnošću, sa umetnošću jezika. Kod najvećih književnika i drugih umetnika, ta je interakcije nedvosmislena, najdirektnija, jedina supstanca dela.
Na primer, muzika (da spomenemo još neki upečatljiv primer iz muzike, ipak su ovo teze o Bahu, zar ne).
Videli smo da poredak počiva na jednoj ili više predstava koje su tabuizirane, bezuslovne, svete, nedodirljive. Odatle sve izvire, sve ljudsko, smrtno, ranjivo. Na tabu se nadovezuju granske, derivatne predstave, koje je moguće slediti na isti način kao i tabu, ali je moguće ponekad i dovesti ih u pitanje, izložiti interpretaciji koja nije kanonizovana. U trećem sloju nadovezuju se već prilično nestabilne predstave, itd. Samo tabu je nedodirljiv. Ko se usudi da izaziva tabu, biće brutalno uništen. To je priča o mučeniku Marsiji.
Umetnik virtouz na flauti, koji se usudio da izazove na umetnički megdan samo božanstvo umetnosti, Apolona. Muzika je u antičkoj Grčkoj bila poredak – harmonija – muzika je bila PMU: sublimna predstava utemeljujućeg poretka i poredak utemeljujuće predstave. Tabu Grka emancipovanih od tevtonskih dionizijskih sila: muzika. Tu onda, u divnom svetu određenom muzikom, taj Marsija, u utakmici kitare i flaute, bude ravnopravan sa Bogom! Ej! Događa se nepojmljivo. Kakva provokacija! Kakva drskost! Kakav atak na idilu poretka! Ali ova drskost i nepojamna provokacija najdubljeg tabua zasnovani su na nečem nepobedivom, nespornom i veličanstvenom po sebi – na umetničkom talentu.
Da bi ipak pobedio Marsiju, Apolon nalaže da će pobedu odneti onaj koji uz sviranje i lepše peva. Ono što je dopušteno Bogu nije dopušteno smrtniku. Flautista nije imao šanse. Samo neko sa dvoja usta može u isto vreme da svira flautu i da peva. Tako se poredak štiti. U odbrani važećeg poretka ne biraju se sredstva. Pobednik je unapred poznat. Sujetni Apolon ubija umetnika koji se usudio da izazove nedodirljivost vladajućeg tabua. I još, za nauk svima na zemlji i na Olimpu, s nesrećnog Marsije nemilosrdno odere kožu. Poredak je svirep, umetnik umire u nepojamnim mukama.
Takva sankcija je neminovna kad je tabu delatan i kad se božanstvo i njegovi zakon poštuju, kad vlada harmonija za koju garantuje Bog. Ali šta se događa kad je tabu izgubio moć i kad se božanstvo povuklo i kad se njegovi zakoni ne poštuju, iako se svi pretvaraju da je i dalje sve harmonično i usaglašeno i uređeno, kao pre? Šta se događa kad poštovanje pređe u strahopoštovanje, a strahopoštovanje u strah, a strah u nepravdu, nasilje i patnju?
Tada je vreme za raskrinkavanje koje neće biti surovo kažnjeno, nego naprotiv, bogato nagrađeno. Vreme je da Apolona zameni neko drugo božanstvo, manje sujetno i surovo, kome je više stalo do lepote i istine nego do sebe i do večnog poretka neupitne vlasti.
11. MOLIJEROV KANON
Nužnost i dužnost: to su naša dva horizonta. Dalje od toga ne možemo. Iza, za ljude nema pristupa. Naše ruke, oči i usne, naš jezik i naši najmoćniji teleskopi ne dosežu dalje, ne mogu preko. Unutar granica nužnosti i dužnosti, međutim, vlada neprikosnovena diktatura uobrazilje, neprikosnoveni režim dominirajuće mašte. Sveti zadatak ovog domena jeste: uspostavljanje slobode, smisla i izvesnosti. Život se svodi na zamisao slobode, smisla i izvesnosti u granicama nužnosti i dužnosti. Svim sredstvima. Sve mora i može biti iskorišćeno za ispunjenje ovog svetog cilja diktature uobrazilje. I zaista, fantazija ne bira sredstva. Iz nje se rađaju, neko vreme traju i onda se gase: uverenja i pravila, ljubavi i podvizi, politike i ideologije, znaci i institucije, oruđa i oružja, novac i milost, tabui i rituali, verska i naučna otkrovenja, dokumenti i procedure, igre i zakoni, države i žanrovi… Sve su to istine po kojima živimo, dok traju, nekad duže od nas, nekad kraće. Ono što ostaje zauvek, dokumentovano i arhvirano svim tim načinima, sredstvima, postupcima, menama, jeste – uobrazilja. Ona večno vlada, ona je apsolutni diktator nad svim ljudima i u svim vremenima.
Pada mi na pamet Molijerova poslednja komedija “Umišljeni bolesnik”, koja se ne ruga mistifikacijama medicinske struke, iako tako izgleda na prvi pogled, nego čovečijem strahu od smrti, ne ruga se sujeverju i hipohondriji, iako tako izgleda na prvi pogled, nego jednom ekskluzivnom statusu i uživanju koje taj status donosi, ne ruga se pretvornosti i dvoličnosti, iako tako izgleda na prvi pogled, nego sociosimboličkom poretku koji počiva na lažnim alibijima.
Komad je utemeljen i razigran na opasnostima koji nosi oštećena, ugrožena, osiromašena, invalidna uobrazilja, sa njenom opakom superiornošču nad logikom, zdravim razumom, iskustvenom evidencijom, kritičkim mišljenjem, stručnim, odgovornim, planskim, sistematičnim, doslednim rasuđivanjem i postupanjem. Molijerov majstorski komad je o bolesnoj uobrazilji kao načinu života, a ne o umišljenom bolesniku.
Molijer je lično igrao naslovnu ulogu. Bio je ozbiljno bolestan. Na četvrtoj reprizi u Pale Rojal, izmožden teškim kašljem, kolabirao je na sceni i preminuo tokom iste noći.
Naše je pitanje: u okruženju bolesne uobrazilje – kakvo je u Srbiji danas – šta se događa sa književnošću?
Književnost je direktan prenos transformacije i emancipacije u jeziku. Kad je umetnički uspela i relevantna, književnost uspostavlja kontekst koji je inače u važećem poretku nevidljiv i nedostupan. Ako to ne čini, umetnost u književnosti izostaje, izneverava, samo imitira svoju ulogu. Pošto je jezik još uvek dominantni oblik razmene i očuvanja iskustva, a time i reprodukcije poretka (kulturnog, političkog i svakog drugog) književnost se oglašava sa privilegovanog mesta, ali zato ima maksimalnu obavezu, odgovornost da učini nešto u samoj stvari i tvari iskustva, smisla, poretka.
12. REVOLUCIONARNI KANON
Pre nekoliko godina bio sam na koncertu na kom je nastupao muški oktet. Pevali su izvanredno, transkripcije Bahovih fuga. Slušao sam zaneseno. Ali tamo, na bini, bilo je devet pevača. Pružila mi se prilika da upoznam jednog od pevača, pa sam mu čestitao na fascinantnom muziciranju i upitao ga:
– Kako to oktet, a devet pevača?
On se nasmeja i reče:
– Pa nije to aritmetika, nego muzika.
Tako i ovde, ako može jedanaest teza, ne smeta ni dvanaesta. Nije reč o aritmetici, nego o književnosti. Zar je bitno da li u znamenitoj Pavlovićevoj zbirci „87 pesama“ ima baš toliko pesama?
Dakle, ne bi valjalo, u vezi sa Lajpciškom promocijom savremene književnosti koja dolazi Srbije, ostati dužan još samo jedno podsećanje – da se zapamti – na Žan-Lik Godara koji nalaže: „Ne treba praviti revolucionarne filmove, već treba praviti filmove na revolucionaran način“. Mutatis mutandis: ne treba pisati revolucionarnu književnost, već treba pisati na revolucionaran način. Savremena književnost iz Srbije stoji pred tim izazovom. I nije dorasla. Dorasla je za sve drugo, ali za to nije. Ako je za utehu, izgleda da tom izazovu nije dorasla nijedna aktuelna književnost na svetu. I po tome, znači, potvrđuje se ono faustovsko: svaka zemlja je pomalo Srbija.
Ali možda je doraslo bar nekoliko, bar dvoje ili troje. Bar neko. Ali ko je taj. Ko je ta? Kako prepoznati pisca?
Do sad su kritičari u Srbiji samo tumačili aktuelnu književnost, a radi se o tome da se ona promeni. Ma bar da su je tumačili, nego nisu u stanju ni do toga da dobace. Izneveravajući kantovski princip bezinteresnog suđenja, zaglavljeni u površnost, nekompetentnost, pristrasnost na osnovu politike, sujete, grupašenja, ličnih frustracija i sl.
Dakle, nije reč samo o kritici i kritičarima. Stvar je temeljnija, radikalnija, dalekosežnija: do sad je književnost samo tumačila Srbiju i ukupan ljudski svet, a radi se o tome da se Srbija i svet promene. Zoran Đinđić u jednom razgovoru sa Slavojem Žižekom iz 1999. godine, na početku nultih godina Srbije, kaže: „Moramo promeniti sve, jer inače se ništa neće promeniti“. Dakle, ili će se nešto bitno promeniti, ili će se književnost u Srbiji i dalje događati samo kao eksces, dakle uprkos književnom i ukupnom socijalno-simboličkom kontekstu. Ili će se nešto bitno promeniti, ili književnost iz Srbije neće ostvariti svoj faustovski zadatak. Ili će se nešto bitno promeniti, ili književnost iz Srbije neće doći, u Lajpcig, u Saksoniju, u Nemačku, u Evropu, u svet.
Odavde, iz same Srbije, taj ili ta se ne vide. Izgleda da je potreban odmak. Distanca. Je li dovoljan razmak između Beograda i Lajpciga? Odavde, iz neposredne blizine, izgleda kao da pisca nema, kao da umetnost u Srbiji nije moguća.
Zašto u našoj Srbiji – ovoj, danas – umetnost nije moguća? Odmah odgovaram: iz istog razloga iz kog u našoj Srbiji nije moguća ni politika. A to znači: zato što u našoj Srbiji moguće nije moguće. Jer i politika i umetnost su delatni i živi u domenu mogućeg. U našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguće je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu.
To da je moguće onemogućeno istovremeno znači i da je u našoj Srbiji sistemski omogućeno nemoguće. I zaista, svi smo se mnogo puta uverili: u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je i podrazumeva se.
U našoj Srbiji aktuelni vladajući poredak ima zadatak da po svaku cenu blokira i sabotira i onesposobi i zatre moć i važenje mogućeg. A zašto? Zašto da nema mogućeg? Zato što se jedino iz perspektive mogućeg ovo što nam se događa razotkriva kao beda, laž i poniženje.
Kako se postiže suspenzija mogućeg? Strateški, promovisanjem i demonstriranjem moći i važenja nemogućeg (npr: carstvo nebesko, a ne carstvo zemaljsko, ili: pravci razvoja sistema samoupravnog socijalizma, ili: i posle Tita Tito, ili: svi Srbi u jednoj državi, ili: Kosovo je Srbija). Prva pretpostavka poretka naše Srbije je: ako vlada nemoguće, ne vlada moguće. U strahovladi nemogućeg, moguće je izgubljeno, zaboravljeno, nedostupno, strano.
Tačnije, princip glasi: ako može da vlada nemoguće, ne može da vlada moguće. Princip se dosledno sprovodi: jedino što je moguće u našoj Srbiji mora biti isključivo nemoguće. Tako je bilo u socijalizmu, tako je bilo sa Miloševićem, tako je sad. Jedino to može. I sprovodi se po svaku cenu.
Strahovlada nemogućeg je, na taj način, vladavina radikalno mogućeg. Ali ovakav poredak je u tolikoj meri nasilan, traumatičan, nepodnošljiv, da ultimativno potvrđuje poraz mogućeg, čak i u takvom njegovom teorijski najekstremnijem vidu. Čime ipak uspešno dostiže svoju svrhu: praktično potiranje svakog traga o bilo kakvom mogućem.
A gde nema mogućeg, nema slobode, nema dostojanstva, nema plemenitosti, nema budućnosti. Rezultat glasi: naša situacija je beznadna. Naša Srbija nema kud. Zato naša deca razmišljaju o bekstvu odavde čim stasaju. Zato se naša deca opiru rađanju. Naša deca neće našu Srbiju.
Nemoguće je nametnuto kao dominatna predstava. A dominantna predstava određuje dominantne društvene odnose i dominantno iskustvo i osećanje sveta, života, ljudi, vremena… U ovakvom okruženju – bez traga mogućeg – politika stalno zakazuje, predala se i pervertira u svoju suprotnost (u suprotnost bilo kakvom opštem i javnom interesu), jer više nema šta da radi, nema više ništa da kaže, nema više bilo šta bilo kome da ponudi i obeća, nema više o čemu da odlučuje, nema više čime da upravlja, nema kuda da vodi.
Strahovlada nemogućeg obezbeđuje savršenu kontrolu i pokornost. Nemoguće se egzercira preko formule: predaja izbežnom – opiranje neizbežnom.Umesto otpora izbežnom dešava se predaja izbežnom, umesto prihvatanja neizbežnog nametnut je otpor neizbežnom. Tako izgleda formula našeg nemogućeg, koja je formula našeg poraza: predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Način uspostavljanja i reprodukovanja društvenih veza, kao i ličnog unutarja, u poretku nemogućeg pogoduje jedino porazu. I tako, mi u nemogućem živimo poraze, ali ništa ne preduzimamo, jer kad si u nemogućem, onda to baš tako i treba da bude.
U ovakvom okruženju, umetnost se povlači, čili, krije se, gubi se. Sad, kad u našoj Srbiji vlada zaborav i stranost mogućeg, sad kad je politici najpotrebnija. Jer umetnost je prvi i poslednji garant i čuvar domena mogućeg. Ovde, u našoj Srbiji, sećanja na moguće.
Komplementarnost i interoperabilnost politike i umetnosti ogleda se u više neizbežnih aspekata. Najopštije, jer se oboje tiču simboličkog poretka, upravljanja predstavama, osvajanja slobode, međuuslovljenosti imaginacije i odgovornosti. Umetnost konstituiše i razotkriva pretpostavke poretka, a politika manipuliše posledicama poretka.
Uže, ključna kategorija i u politici i u umetnosti zove se: reprezentacija. Reprezentacija kao predstavljanje i pripovedanje (umetnost), te reprezentacija kao zastupanje u odlučivanju (politika). Još uže, ključna zajednička kategorija za umetnost i politiku zove se: postupak. Postupak kao procedura, kao institucionalizacija smisla, kao forma koja uspostavlja i brani značenje, uspostavlja i brani vrednosti do kojih nam je stalo iako izgleda kao da ih stalno zanemarujemo, zaboravljamo, kršimo, poništavamo.
Još jedna ključna zajednička kategorija je autolegitimacija: i umetnost i politika zasnivaju se na proizvođenju razloga sopstvenog važenja. Umetnost to čini u domenu privida estetske autonomije, a politika u domenu privida javne i pragmatičke neophodnosti i integrativnosti.
U čemu je još srodnost? I umetnost i politika tiču se transformacija obrazaca koji strukturiraju naše poimanja i slike sveta, zajednice, ljudske prirode. Srodni su po tome što ne znače ništa sami po sebi, nego svemu drugom daju značenje.
I zbog svega toga: umetnost koja zorno i ubedljivo demonstrira i performira moguće najpolitičkija je sila i resurs od svega što još nije protraćeno i devastirano u našoj Srbiji. U našoj Srbiji umetnost mora biti bez ostatka politička. U našoj Srbiji umetnost ili je politička ili je nema.
Umetnost mora da nas uštine gde smo najosetljiviji, tako da poplavi, do krvi. Moramo da se ugrizemo za jezik. Moramo da izvedemo salto mortale iako je zaštitna mreža odavno izmaknuta. Moramo da se suprostavimo nemogućem. Moramo da porazimo poraz. To ima izgleda na uspeh, paradoksalno, upravo zato što izgleda da je nemoguće. U ovako tvrdom i neumitnom nemogućem, eto nama jednog uzorno nemogućeg zadatka, i to jedinog koji ima smisla.
Zadatak umetnosti u poretku nemogućeg: proseći koprenu nemogućeg, raskriliti i zaiskriti mogućim, iz čega sledi: reanimirati politiku elektro-šokovima i injekcijama adrenalina pravo u srce. A onda, sa tog najzad osvojenog, vaskrslog, zdravog mesta mogućeg, jedan po jedan, svako u onom što najbolje ume i do čega mu je naročito stalo, iz sve snage, zajedno: poraziti poraz.
BRIFE AUS BELGRAD, izdanje: Kulturkontakt, Beč, 2011. edicija ATELIER (uredila Annemarie Turk).
Peščanik.net, 03.11.2011.
NINOVA NAGRADA
