Radio emisija 20.01.2012, govore: Sreten Ugričić, Filip David, Borka Pavićević i Miloš Ćirić.

Svetlana Lukić: Ovo je prvi Peščanik u 2012. godini i trebalo je da izgleda sasvim drugačije od ovoga što ćete danas čuti. Htele smo, kao i uvek, da govorimo o stvarnim problemima i stvarnom životu, o tome da nam Visoki savet sudstva radi nelegitimno i nelegalno, odnosno da se oni koji treba da budu čuvari zakona, i ako ikako može pravde, ponašaju kao banditi, da je po najnovijim podacima stopa zaposlenosti pala za još 2,5 posto i da je nezaposlenost u Srbiji poprimila zastrašujuće razmere, da su ovih nedelja partije bukvalno preko noći menjale zakone uvodeći ili izostavljajući klauzule, da bi dobile alatke za dalje lešinarenje sopstvenih građana. Usvojene su sramne izmene zakona o javnim nabavkama i donet još sramniji zakon o formiranju banke za obnovu i razvoj, koja će na raspolaganju imati nekoliko stotina miliona evra. To će biti nepresušni izvor nove sistemske korupcije, koja će im pomoći da na sledećim izborima sebi produže život kupujući glasove i podršku kontroverznih biznismena.

I dok pripremaju mehanizme, odnosno zakonsku osnovu za poslednju veliku pljačku, naravno da njihovi spin majstori, uz pomoć svojih medija, rade na skretanju pažnje sluđenog sveta koji se svakodnevno bori da ne potone u živo blato. Nije nam bila namera da dodajemo ulje na vatru koju su zapalili pravi vlasnici tabloida i tzv. ozbiljnih medija o tome kako je jedan crnogorski novinar, pisac i savetnik predsednika skupštine, u nekom svom tekstu pozivao na ubistvo srpskog predsednika, patrijarha, svih ministara i Emira Kusturice. Nismo htele da nasedamo na tu svinjariju, ali su juče i sinoć stvari otišle predaleko. Glupost, beslovesnost i bezočnost tzv. srpskih državotvornih političara i njihovih analitičara i patriotskih intelektualaca juče je oborila sve rekorde. Ton pozivu na linč ljudi koji su potpisali saopštenje Foruma pisaca, u kome se zahteva, za početak, objavljivanje integralnog teksta Andreja Nikolaidisa, i da se prestane sa satanizacijom tog čoveka pretvarajući ga u glavnu opasnost po bezbednost srpske države, dakle, ton tome dao je ministar policije Ivica Dačić tvrdeći da jedan od potpisnika saopštenja, Sreten Ugrićić, upravnik Narodne biblioteke, treba da ide u zatvor jer je svojim potpisom podržao terorizam. Teren za ovu opasnu izjavu ministra policije pripremili su tzv. nezavisni analitičari i bivše diplomate, počev od izvesnog člana Nacionalno-prosvetog saveta, preko čoveka koji se kao ponornica pojavljuje i nestaje u zanimljivim trenucima srpske političke istorije, Bože Prelevića, pa sve do psihologa Žarka Trebješanina koji nas je podsetio da je Sreten Ugrićić i ranije iskazivao slične zločinačke stavove…

Prvo, saopštenje Foruma pisaca potpisali su pored Sretena Ugričića i Nenad Prokić, Borka Povićević, Filip David, Mirjana Miočinović, Ivan Čolović, Vladimir Arsenijević, Laslo Vegel… Ne razumem po kojoj osnovi upravnik Narodne biblioteke po mišljenju ministra policije treba da ide u zatvor, a ne recimo Borka Pavićević ili Nenad Prokić. Zato što je državni činovnik? Pa šta? Ne ide se valjda iza rešetaka po toj osnovi, za podršku i podsticanje na terorizam nije relevantno gde ko radi, to je toliko krivično opasno da ni Nenad Prokić ne bi mogao da se pozove na poslanički imunitet. Valjda. Koliko god debilno zvučalo to što je rekao Dačić i svi kaskaderi DS-a u obličju nezavisnih analitičara i posmatrača, još je debilnije to što smo mi sada prinuđeni da kao nešto rezonujemo povodom te svinjarije. Ono što je najgore jeste to što se sistematski stvara opasna atmosfera u društvu, koja će, sudeći po ovome, narednih meseci tek dobiti na zamahu. Ljudi će padati kao kolateralna šteta nečije želje da sačuva svoje milione ili da se spase zatvora, ukoliko neko drugi zasedne na mesto ministra pravde ili policije. Kad kažem da će padati ljudi, to znači i doslovno: uvek će se naći neko ko će u gradskom prevozu, u samoposluzi, na sred Terazija na smrt prebiti onoga kome su metu na grudima nacrtali patriotski političari i mediji. A arhetip izdajnika juče i danas je pisac i upravnik nacionalne biblioteke Steten Ugričić. Kako piše Danas, DS i SPS traže glavu Sretena Ugričića od ministra kulture Predraga Markovića, koji će im danas dostaviti svoje mišljenje o tom slučaju koji je uzdrmao Srbe s obe strane Drine. U međuvremenu, spin majstori, razni Tadićevi i Dačićevi savetnici i politički prijatelji, i dalje će nas huškati pokazivanjem orgija polusveta po raznim blogovima, forumima i fejsbuku, koji, polusvet, kao nekada u rimskom Koloseumu, palac diže ili ga spušta, u zavisnosti od toga da li misli da je gladijator zaslužio smrt ili nije. Onda će se već neko pozvati na javno mnjenje, na narod koji je duboko potresen činjenicom da upravnik nacionalne biblioteke koga oni plaćaju priželjkuje smrt svog predsednika i svog patrijarha. Po ko zna koji put doveli su ljude u napast, izazvali hajku, a onda će donositi odluke o nečijoj likvidaciji pozivajući se na narodnu volju. A narod, svaki pa i ovaj, traži svašta. Ovaj narod je na primer tražio ono što je dovelo do toga da su se baš juče, kad je Miloševićev glasnogovornik Dačić zviznuo čoporu, u sudnicama Haškog tribunala ređali jedan za drugim dojučerašnji Dačićevi saborci i učitelji, koje je svojevremeno narod izabrao, podržao, voleo – Ratko Mladić, Nikola Šainović, Nebojša Pavković, Sreten Lukić, generali Lazarević i Ojdanić… Juče smo na optuženičkim klupama zbog genocida i zločina protiv čovečnosti imali sakupljen cvet srpskog naroda, i zbog toga, umesto da od sramote makar na čas prestanemo da dišemo, mi stvaramo histeriju kojoj se priključuje armija jadnog, poniženog, beslovesnog sveta koji samo čeka da se neko, bilo ko, bilo zbog čega, pošalje na giljotinu. I nešto o narodu i gijotini… Ona, giljotina, u početku u narodu nije bila popularna, jer se smrt dešavala suviše brzo, tako da publika nije mogla lepo da vidi i uživa. I zato je taj narod organizovao protest i zatražio od svojih vođa da mu vrate stara dobra vešala. Usledilo je saopštenje vlade koje je glasilo: Revolucionarna vlada je odlučila da uvaži proteste i uvede niz promena, više podijume i pokazivanje odrubljenih glava kako bi narodu izašla u susret.

Ivica Dačić je najzad skinuo masku koja mu je tako nakaradno stajala, a DS pušta svoje kaskadere da prljavi posao urade za nju. Uostalom, bolje je da se priča o terorističkim saradnicima Nikolaidisa, Ugrićiću i ostalim piscima, nego o tome ko je i zašto pokrenuo priču o atentatu na Tadića ili o tome zašto je on u Banjaluci stavio preko grudi onu krvavu lentu.

DS, odnosno ministarstvo inostranih poslova je uputilo demarš crnogorskoj državi. Dobro. Ali zašto su u demaršu pored tog navodno spornog teksta listali sve knjige i tekstove Andreja Nikolaidisa i zamerili Crnogorcima što je, zamislite tek tog terorizma, njihov pisac našeg predsednika nazvao faktorom nestabilnosti u regionu, i što u svojim tekstovima pokazuje da nikako ne voli srpsku politiku, a time i srpski narod. Dakle, u demaršu se našao ceo opus Andreja Nikoladisa, nije propuštena da se navede nijedna ironija, sarkazam, uspela ili neuspela metafora sada slavnog crnogorskog pisca. Ako smo tako tankoćutni i osetljivi, kako to da ova država, oličena u DS-u, nije našla za shodno da tako burno, kao ranjena zver, reaguje na ruskog novinara koji je na državnoj ruskoj televiziji rekao kako je jako dobro što je ubijen Zoran Đinđić. Ne sećam se da su tada ovako arlaukali, a nisu upućivali demarš ni u Peking kada je kineski ambasador tražio zabranu jednog filma na festivalu u Beogradu, jer podseća na pokolj na Tjenanmenu… Tada su demokrati, oličeni u Darijanu Mihajloviću, gradskom sekretaru za kulturu, ponizno podvukli rep i pretvorili se u džukele koje beže čim neko jači zamahne motkom. Da ne pominjem epizodu sa takođe kineskom sugestijom da naši predstavnici ne idu u Stokholm na dodelu Nobelove nagrade za mir. Da ne pominjem ni to da su demokrati sa svojim koalicionim partnerima pre dve godine prinudili Branislava Dimitrijevića, pomoćnika ministra kulture, da podnese ostavku jer je posle njegovog gostovanja na RTS-u, u medijima i na raznim forumima, slično kao sada, usledila prava hajka na njega, jer je rekao da SPC mora da se reformiše, da je Borka Pavićević patriota, a pre svega jer se usudio da kaže da nema ništa protiv nove postavke muzeja u Jasenovcu.

Čovek može samo bezuspešno da spekuliše o tome šta je izazvalo ovo čemu prisustvujemo, da li im je to bilo potrebno da bilo kako zatvore priču o pokušaju atentata, da li zato što u momentu kada moraju da popuštaju na kosovskom pitanju, demonstriraju privrženost odbrani srpskog ponosa zaoštravanjem odnosa sa Crnom Gorom, koju su odavno ti isti ljudi proglasili bastionom svekolikog kriminala, da li zato što je neko bacio oko na mesto upravnika Narodne biblioteke, sada kada je ona tako divno renovirana, na šta je Sreten Ugrićić potrošio nekoliko godina svoga života, da li zato što nisu mogli da podnesu njegove tekstove i knjige koje dovode u pitanje sve ono na čemu počiva njihova sramna politika…

Način na koji je juče pokušao da se brani sam Sreten Ugričić je po mom mišljenju duboko pogrešna. On je pokušao da smiri čopor pomirljivim i izvinjavajućim izjavama; to nije bilo prijatno gledati, ali to je za ovu epizodu našeg beščašća manje važno od toga na koji način se proevropska DS, reformisana SPS i neki intelektualci odnose prema ovim manifestacijama državnog terora.

Kada smo kod pisaca i romana, prvo što mi je palo na pamet dok sam sve to gledala je roman Gađenje Orasija Moje: on posle mnogo godina posećuje svoj rodni Salvador i piše – ova zemlja je van vremena i van sveta, postojala je samo dok je trajao pokolj, postojala je samo zahvaljujući hiljadama ubijenih; bez tih zločinačkih sposobnosti ova zemlja nema nikakvih izgleda da postoji. I u taksiju koji ga vozi na aerodrom, on ne ispušta svoj kanadski pasoš, lista ga da se uveri da je to on, kanadski državljanin, rođen pre mnogo godina u ovoj zemlji koje se sada gadi.

Danas ćemo možda izgubiti dobrog upravnika nacionalne biblioteke, smeniće ga na hitno zakazanoj telefonskoj sednici vlade; ako se to desi, izgubićemo mnogo više, što će pokazati meseci i godine koji su pred nama. Izgubićemo ne samo radna mesta, kuće pod hipotekom i kola na lizing, izgubićemo i ono malo demokratskih ustanova, prava i sloboda koje smo nekako napabirčili u ovih 12 godina.

Pre nego što čujete naše sagovornike, jedno obaveštenje: sajt peščanika je već šesti dan pod neprekidnim napadom; to radi neko ko ima znanja i vremena i ko je plaćen da nas sruši. Ako se desi, kao prošli put, da nedeljama ne možemo da podignemo sajt, eto nas u vašem gradu na javnim tribinama, a ako treba, viđaćemo se po kućama. Možda nas je stvarno ostalo tako malo da nam je dovoljan jedan stan.

Ovo je dakle, još uvek Peščanik. Slušate najpre dvojicu potpisnika proglasa Foruma pisaca, Filipa Davida i Borku Pavićević, a onda mladog politikologa, Miloša Ćirića.

Filip David: Nisam očekivao tako žestoke reakcije. U tako kratkom vremenu, za dan dva zapravo, pokazalo se kakva je sredina u kojoj živimo. Da se samo podsetimo da je čitava ova, nazovimo je afera, oko Andreja Nikolaidisa, krenula iz Crne Gore, jer taj tekst Andrejev je bio objavljen ovde u e-novinama i na nekim drugim mestima i nikakvih reakcija nije bilo. Ali onda je krenulo iz Crne Gore, od nekih političara i stranaka koje su tamo opozicione i koje su u suštini protiv nezavisnosti Crne Gore. To je prihvatila beogradska žuta štampa i odjednom je to bilo i na prvoj strani Politike, sa ogromnom fotografijom Nikolaidisa i sa jednim žestokim tekstom protiv njega i u stvari nezavisnosti Crne Gore, posle kojeg je, čovek bi rekao, bio moguć jedino oružani sukob, da se krene u rat protiv Crne Gore, i to svim sredstvima. Tako je krenulo i onda, naravno, pojavila se i u prvi plan je izašla ta retorika koju opet znamo sa početka devedesetih, o patriotima, izdajnicima. Onda se tumači nešto što nije rečeno na pogrešan način ili namerno pogrešan način, tako da u proglasu Foruma pisaca mi kažemo da se ne može govoriti o jednom tekstu pre nego što je pročitan. Odjednom je i taj proglas proglašen za nešto najstrašnije što se može zamisliti, podržavanje atentata na Tadića u Banjaluci maltene, da smo mi opravdavali mogući atentat i tako dalje.

Pa je onda ministar policije baš izabrao priliku na takmičenju za bogojavljanski krst i tamo izjavio da treba hitno smeniti Ugričića, da mu je mesto u zatvoru i slične stvari. To deluje, naravno, veoma šokantno, zato što pokazuje da se mi nalazimo u jeku predizborne aktivnosti, kada se tenzije usijavaju i kada sve političke partije, od demokrata do opozicionih, koriste sličan rečnik. To je ona po zlu poznata patriotska retorika, jer znamo iz bliske prošlosti da se mase najbrže i najuspešnije pridobijaju pričama o nacionalnoj ugroženosti, kako nam svi rade o glavi. Onda se pojavljuje ta famozna priča o zaverama, ne jednoj zaveri nego nekoliko zavera. Kada se tu malo zagrebe ispod površine, vidi se da je jedan od pouzdanih izvora koji je citirao sam vrh vlasti, ministar Dačić i neki drugi, o tome da postoje pouzdane informacije o pretnji njemu lično, ministru, i predsedniku, patrijarhu Irineju, da iza toga stoji jedna osoba koja se zove Vuk Jovanović, koga sam imao priliku da upoznam početkom devedesetih i koji je najmanje ličnost kojoj se može verovati, blago rečeno, i koji je jedna vrlo problematična ličnost. I sve je to upakovano zajedno sa Nikolaidisom i ponovo treba da pokaže da smo mi u Srbiji jedini koji su u pravu, a da svi okolo ne valjaju. Mislim da je Basara u jednom tekstu to dobro definisao, da je to zapravo ofucana teorija zavere, a da se tu uvek zaboravlja da nisu mračne antisrpske spoljne sile ubile Đinđića, nego su ga ubili Srbi i to, kako kaže Basara, Srbi sa dna kace. Oni koji su za sebe tvrdili da su najveći patrioti i najveći rodoljubi, oni su taj atentat izvršili.

Prema tome, sve ovo je dosta tužno i vrlo opasno, jer nas ponovo vraća u ona vremena za koja smo verovali da smo ih ipak na neki način prevazišli; s tim što sada neke osobe iz javnog života, Trebješanin, Sonja Liht, da nabrojim samo njih, prvi mi padaju na pamet, javno podržavaju ovakve reakcije političara koje potpuno menjaju smisao onoga što je bila želja i namera prvog i drugog saopštenja Foruma pisaca.

Svetlana Lukić: Bez obzira što je prilično jasno da se to zloupotrebljava u kampanji, da se pokaže koja stranka je više patriotska i koja je pre na braniku odbrane zemlje od terorizma, mi smo zaista u opasnosti da već koliko sutra ili prekosutra izgubimo direktora Narodne biblioteke, a mislim da bi to bila velika šteta za ovu kulturu.

Filip David: Prosto ne verujem da se tako nešto može dogoditi, jer ako se tako nešto dogodi, onda ćemo se pred čitavim svetom ponovo, a posebno ovde u regionu, otkriti kao jedna musava, palanačka sredina u kojoj se ne može ni slobodno govoriti, ni slobodno misliti i gde političari rade šta hoće i gde uopšte ne razmišljaju o eventualnim posledicama svojih postupaka. Znate, ja se jedino plašim da ovakva retorika i ovakav diskurs koji je sada nametnut, može dovesti do toga da počnu da se prave neke partijske male grupe za udare, onesposobljavanje protivnika, da to može preći čak i na ulicu, jer je to ta vrsta razgovora. Ono što je apsurdno, još posebno moram to da kažem, u čitavoj situaiciji je to što sam više puta pisao da u Srbiji ima toliko literature, pamfleta, koji su zasnovani na govoru mržnje protiv Hrvata, protiv Slovenaca i more rasističke i antisemitske literature, čije štampanje i objavljivanje je zakonom zabranjeno. Puni su toga izlozi, država ništa ne preduzima, a povodom jednog ovakvog slučaja diže se hajka i onda je očevidno da tu nema nikakvog poštovanja zakona, da je to sve zasnovano na čistoj improvizaciji i na želji da se pribave neki politički poeni. Ove političke partije, koje su sad žestoke, ovim napadima na Forum pisaca i na pojedince iz Foruma pisaca, zapravo drže vlast i drže institucije. I ako se institucije tako budu ponašale, onda boga mi slutim, ne piše nam se dobro.

Borka Pavićević: Po mom mišljenju, bilo bi jako dobro da se ta stvar pacifikuje, a ne da se upotrebljava, u ovom slučaju za međudržavne i međunacionalne sukobe. To govorim zato što imam dvadesetogodišnje iskustvo. Kad se naš fudbaler u Zagrebu slikao sa Dražom na dresu, onda mi je prijateljica koja živi u Zagrebu, koja je Srpkinja, što sam saznala tim povodom, rekla sledeće: da li on zna šta je uradio nama preostalim Srbima u Hrvatskoj. Dakle, apsolutno sam indignirana tim neosećanjem za stvarne probleme života ljudi. A ovakva vrsta kampanje zapravo samo odvodi od stvarnih problema koje nisu u stanju naše političke elite da reše. Vraćam se na Nikolaidisa. Čovek je rekao, između ostalog sledeće, što smatram izuzetno dragocenim. Prvi put se pojavio klasni problem unutar nacionalnog. Mislim da je to od prevashodne važnosti i to ne samo za Bosnu, Republiku Srpsku, Srbiju; reč je naime o tome da je ovaj rat služio da bi se izvršila eksproprijacija i preuzela bivša, opšta imovina, i on govori u to ime. Da su u stvari političke elite opljačkale u ime nacionalnog svoje vlastite narode. I on misli da bi time trebalo da se bavimo. Umesto toga, to je proglašeno za teroristički akt. Garantujem ti da su tek danas, pošto se podigla buka oko izjave Foruma pisaca, počeli da se čitaju ljudi koji su o tome već izneli svoje mišljenje. Naravno, kao što je svojevremeno rekao Aca Popović, ako je u pitanju 300 nas ljudi i ako će nekome biti bolje, pa streljajte nas brate, da svima biti bolje. Ali nije problem u tome. Nema zločina koji se nije prethodno smislio i kroz propagandu i štampu provukao, a da se nije dogodio.

Mogu ti navesti gomilu toga, od otkidanja glava do prstića, ali ono što je bilo najstrašnije je koliko ljudi je po pisanju Večernjih novosti zaista dolazilo do Slovenije, e da bi se dokazalo da je tamo ustaški režim. Što ne znači da režim Franje Tuđmana nije bio zločinački i fašistički, razumeš. Da li mi možemo da dođemo k sebi, ili ćemo da nastavljamo rat drugim sredstvima. Dakle, sad je to savetnik predsednika Crne Gore i sad se to diže na nivo državnih sukoba. E ne bi li se izvršila ponovo nacionalna homogenizacija. Ukoliko polaziš od terena, od života ljudi, ti to nećeš raditi. Ali ako polaziš od svoga opstanka na vlasti, onda ćeš ti to raditi. Ja ne znam šta drugo da ti kažem. Ako je tačno da je na ovakav način izvučen Sreten Ugričić, želim da kažem da je predanost, stručnost i enorman rad Sretena Ugričića omogućio da mi danas ovde sedimo. Da su ova deca koja žamore tamo, od kojih teško slušamo seminar, došla u biblioteku da čitaju. Napominjem da je ova biblioteka završena i jedina institucija kulture ovoga naroda koja je restaurirana. Napominjem da druge institucije ovoga naroda nisu, kad već govorim o tom patriotizmu, da bih volela da vidim Muzej savremene umetnosti repariran i da bih volela da vidim Narodni muzej repariran i to je za mene patriotizam. Raditi nešto u ime opšteg dobra i ovog naroda.

Mislim, ali apsolutno besramno. Ima nešto užasno što sam danas videla u novinama, to me potseća na ono wanted ili ako volite baš Hilari Klinton, we want him dead or alive, a to su biografije ljudi ispisane i Sreten može da se ponosi svojom, i Nikolaidis može da se ponosi svojom, dakle nije ništa tu, kako oni kažu, sporno, ali takva jedna krusifikacija me podseća na druge proganjalačke trenutke, pogotovo ukoliko interveniše još ministar policije i ima nešto da kaže ministru kulture povodom direktora nacionalne biblioteke. Nije stvar u tome, u toj rečenici koja se citira, koja se zove terorističkom i mislim da smo se svi uvukli u u to nešto očemu oni hoće da se raspravlja. Eto sad mislim da smo svi sad skupa ušli u nešto što uopšte nije trebalo da bude tema dana, jer imamo mnogo važnije stvari. Jesmo li se tako pitali iz sve snage kad je Narodna biblioteka bila pre 4, 5 godina poplavljena, pa su ovde stajale kante na starim izdanjima. Zašto nam tada niko nije pomogao, kada je do polave biblioteke došlo jer je ispod nje kopana podzemna garaža za hram svetog Save. Hoćemo li i da izanaliziramo ovaj plato već jednom? Ako to ne uradimo, onda je ovo sve moguće. Ponovo i beskrajno.

I.K: A šta biste vi rekli kada bi sutra ministar kulture smenio upravnika Narodne biblioteke?

Borka Pavićević: Pa ne znam šta bih rekla. Rekla bih, prvo bih rekla Ivici Dačiću: moraš me uhapsiti. Ako me uhapsiš, onda moraš još nešto da mi uradiš, a možeš onda i do kraja nešto da uradiš, pa da znamo na čemu smo. Naravno da se tome treba usprotiviti.

I.K: Dobro. Samo za one koji uopšte ne razumeju. Šta ste vi iz Foruma pisaca vašim pismom koje je potpisao i Sreten Ugričić hteli da kažete?

Borka Pavićević: Pa da se progon taj Nikolaidisa zaustavi. Pa prvo da se uopšte o stvarima jednog integralnog teksta ne može suditi na taj način, da se ne može izvlačiti iz konteksta, a pre svega da se prestane sa hajkom, eto to piše.

I.K: Jedan od potpisnika pisma je sad progonjen.

Borka Pavićević: Pa da, ali činjenica je da je čovek upravnik institucije ovoga naroda u kojoj on i treba da bude upravnik, jer je on ovu instituciju očuvao, reparirao i ima krajnju kompetenciju i kao pisac i kao stručnjak i kao izdavač i kao znalac i kao operativac da je vodi. U tome je stvar.

Miloš Ćirić: I sad, da vas ne gnjavim oko tog intervjua sa Tadićem, iz kojeg smo saznali sve, i šta Tadić voli od filmova i koji su mu omiljeni glumci, koji su mu omiljeni Srbi, da se on zalaže za pronalaženje groba Draže Mihajlovića, jer mu je stric bio četnik, a on je iz partizanske porodice, pa tu ima nekih problema i kako izgovara nešto što ja mislim čak ni Đorđe Vukadinović ne bi uspeo da shvati, a to je da je važnije postignuće nego postanuće. I tako sve u nekom duhu crkveno-slovenskom, nešto što stvarno nema veze sa ovim vekom i nešto što, pod broj dva i mnogo važnije, nema veze sa mozgom. Usput je ispričao i vic i uopšte se ponašao kako mu dođe. Pa ako mu dođe da ispriča vic, on će da ispriča vic, a ako mu dođe da kaže da je Đinđić u stvari bio nešto drugo, a ne ovo što jeste, on će to izgovoriti sa jednakom lakoćom. On je postao jako opasan za demokratiju u ovoj zemlji.

I tu je drugi, isto tako važan događaj, proslava dvadesetogodišnjice osnivanja Republike Srpske u Banja Luci. Prosto ne mogu da verujem da je Boris Tadić dozvolio sebi jednu takvu gadost, a to je da bez ikakvog stida primi i nosi orden za zasluge. Taj isti orden za nekakve zasluge, a mi svi bi trebalo da znamo koje su to zasluge, je dodeljen i Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i Biljani Plavšić i Krajišniku i Slobodanu Miloševiću. Zasluge tih ljudi su smrt na hiljade i hiljade ni krivih ni dužnih ljudi, koji su pali u nemilost grupe ludaka. Koja je listom ili osuđena za ratne zloćine ili im se sudi. Dakle, on ne vidi nikakav problem u tome da taj isti grb, na toj istoj lenti koju su kačili ovi ljudi na sebe, on stavi 2012. godine. To u stvari znači opet izrugivanje tim žrtvama. Rehabilitovanje onih koji su za te žrtve odgovorni. I naš predsednik države prima taj orden, znači on se slaže sa svim tim i doprinosi tom stavu Republike Srpske o tome kako će oni da izazivaju i dalje nestabilnost u Bosni i Hercegovini, kako će i dalje pretiti referendumom za otcepljenje i tako dalje. To ti radiš 2012. godine. Istovremeno, sa tobom je ceo državni vrh i patrijarh Irinej. Ti sediš u toj sali u Banja Luci, jedan pored drugoga sedite, smejete se nekakvim vicevima koje sa bine prosipaju neki čudni ljudi i umirete od smeha kad Emir Kusturica drži nekakav govor, u kome kaže da bi voleo da je kruška. Ja ne izmišljam, to se stvarno desilo. Ja sam slušao taj govor, to traje petnaestak minuta, to je prosto neverovatno koliko tu upravo ničeg smešnog nema, a oni umiru od smeha. Tu su i naš premijer i ministar policije i ne znam još sve ko je tu bio. To je ogavno. Banja Luka se tu posmatra kao Niš ili kao Smederevo, Sarajevo se zaobilazi u širokom luku, zapravo Sarajevo ne postoji za Borisa Tadića i za ovu vlast i vi na taj način opet šaljete nekakvu poruku da nisu sve nade izgubljene, da postoji ipak način da, dok sa jedne strane trpimo možda veliki poraz u politici sa Kosovom, možemo mnogo toga da dobijemo preko Drine.

Sve to prati ovaj potpuni skandal oko navodnog atentata na državno rukovodstvo Srbije u Banja Luci i na patrijarha Irineja. Mnogo je stvari nedorečeno, Ivica Dačić nije siguran da li tu uopšte ima indicija da se radi o pokušaju atentata i to se ostavilo tako da visi. Niti znamo da li je bio pokušaj atentata, niti da nije. Ali dobio se efekat da je na funkcionera države izvršen pokušaj atentata i to ostavlja veliki utisak na istraumirane građane. Upravo zbog uspelog atentata na Zorana Đinđića. Dakle, ti si ostvario nekakav efekat da si ti u nekakvoj opasnosti zbog toga što radiš, što znači da je to što ti radiš ispravno. I onda sasvim slučajno, u svemu tome pojavi se vest o nekakvom tekstu izvesnog Andreja Nikolaidisa, savetnika za kulturu predsednika Skupštine Crne Gore, koji piše na nekom internet portalu, dakle ne čak ni u tim nekim mejnstrim medijima, nego koji na nekom internet portalu objavljuje svoj tekst u čiju sadržinu sada uopšte neću ulaziti, niti je to važno. Meni se taj tekst ne sviđa zato što se koristi taj rečnik neuspelog sarkazma, nekih klimavih metafora, nešto što baš i ne stoji i tako dalje.

Ali to se sada iskoristilo u Srbiji, znači taj tekst je objavljen od strane jednog crnogorskog državljanina, nekog tamo pisca za koga me apsolutno ne zanima šta radi. I sada se koriste te nekakve metafore koje nisu baš uspele, da se pokaže kako je to čovek koji poziva na terorizam. Koji se slaže sa tim da treba ubiti patrijarha i predsednika države. I to se iskoristilo da se onda digne hajka na tog čoveka, da se napravi atmosfera kako je to važno. A to uopšte nije važno. Potpuno je sporedno šta je neki tamo pisac, savetnik za kulturu u Crnoj Gori, Nikolaidis izvesni, imao da izjavi povodom toga. Time neka se bavi javnost Crne Gore, ako joj je stalo. Time neka se bavi neko koga to posebno zanima, ali vi imate situaciju u kojoj mediji u Srbiji, kao po komandi, kreću na tog čoveka i potpuno u drugi plan stavljaju ovu priču o kojoj smo malopre govorili, a to je pitanje da li je bilo atentata ili nije. Šta će Boris Tadić u Republici Srpskoj? Zašto prima orden? Šta znači taj orden? Kakvi su naši odnosi sa Republikom Srpskom? Šta mi to hoćemo sa Dodikom? Da li mi to idemo opet ka projektu velike Srbije ili ne? To su pitanja koja su meni važna i to su teme, a ne šta je nekakav pisac, strani državljanin, imao da izjavi povodom svega toga.

Da stvar bude još gora, kao da to nije dovoljno, onda izlazi nekakvo saopštenje izvesne grupe pisaca, koji staju na stranu Nikolaidisa i koji apeluju da se taj medijski linč obustavi. I sad ide to saopštenje i ispod toga idu potpisi tih ljudi. Sad vi imate situaciju da se to nastavlja, sad su krenuli svi na potpisnike tog saopštenja, jer oni su srpski državljani. To znači, zaključak je opšti, da se u stvari podržava taj poziv na terorizam. I sve je u startu vrlo podlo. Jer vi sad imate hajku koja se sa Nikolaidisa seli na ove potpisnike, konkretno na Sretena Ugričića, za sada. Pa onda odjednom Sreten Ugričić, čovek koji je napravio jedino pristojno mesto u Beogradu, a to je Narodna biblioteka Srbije ovakva kakva je danas, činjenicom da je potpisnik apela da se prestane sa linčom Nikolaidisa, postaje meta apsolutno svih medija u Srbiji, gde vi u roku od pola sata na B92, u Danasu, svuda imate čaršafe od tekstova. Izjava politikologa, izjava sociologa, izjava psihologa, da se tu plete nekakva mreža – to su takve obmane, da se taj čovek satanizuje, jer on je navodno podržao čoveka koji podržava terorizam, što je i pogrešan zaključak u startu, pa sad i Sreten Ugričić podržava terorističke akte protiv predsednika države i ne samo on, nego verovatno onda i svi ovi koji su tu na spisku. Pa su onda glavni teroristi Borka Pavićević, Mirjana Miočinović, Filip David, Laslo Vegel, koji je čovek bomba. Bombaš samoubica, Laslo Vegel. Sad da bežim od Borke Pavićević kad je sretnem na ulici? Šta da radim? Mislim, prosto ne razumem uopšte šta će tek uslediti u raznoraznim političkim tok šou emisijama, analizama po medijima, utiscima nedelje. Pa to će sad biti da smo mi u pravu ako se bojimo, živim u tom komšiluku, pa nije mi baš svejedno, mislim, oko mene su i Mirjana Miočinović i Borka Pavićević, nije mi daleko ni Filip David, a Laslo Vegel kad dolazi iz Novog Sada, ja to nekako mogu da saznam pa da se sklonim. Šta je to?

To toliko sumanuto zvuči, to je isti trik kao što je skoro uradio Nebojša Krstić, savetnik predsednika sa Žarkom Koraćem. Zamislite koliko retardirani morate da budete da izjavite da je Žarko Korać, od svih ljudi na planeti, povezan sa zemunskim klanom. Da se Žarko Korać kupao u Šilerovoj. Pa mislim, to je stvarno smešno. Mislim, meni je to prvo bilo smešno. To je takva jedna budalaština, to je takvo bacanje prašine u oči, to je takvo zamajavanje pred zaista važnim pitanjima. I vrlo tragičnim pitanjima koji su ostavili stotine hiljada mrtvih, osakaćenih, obespravljenih i kojima se mi danas upravo tim trikovima kojima se služi vrh Demokratske stranke, cela javnost, svi se uključuju bez ikakvog problema, izrugujemo i dalje.

I dalje pričamo nešto što zapravo nije važno. Važno je kako mi stojimo prema ovim činjenicama koje se tiču raznoraznih nacionalističkih ispada državnog vrha i ogromne sramote u koju su nas ponovo doveli time što rehabilituju svojim postupcima zločince, time što i dalje ostavljaju dovoljno prostora za ostvarivanje projekta velike Srbije. Vi sad u svim tim komentarima, tih svih raznih sociologa, politikologa, nekakvih javnih ličnosti, blogera i kako se već zovu, imate i izjavu psihologa Žarka Trebješanina, koji izgovara rečenicu da to što se Sreten Ugričić danas slaže sa ovim pozivima na terorizam, uopšte nije slučajno. On je i ranije pokazivao slične nekakve stavove. Njega to nije iznenadilo.

I onda imate šta su to ranije izraženi stavovi Sretena Ugričića. Da li je ranije izražen stav odbijanje NIN-ove nagrade? Da li je ranije izražen stav suprotstavljanje upravo ovoj nacionalističkoj politici, ostvarivanju projekata tipa velika Srbija, tipa Kosovo je Srbija, tipa ćutimo na ubistvo Zorana Đinđića, nemamo pojma šta se desilo. Da li je to u stvari to prethodno ponašanje koje se sada izjednačava sa terorizmom. Pa izgleda da jeste. Sve ovo što se radi i sve ovo u vezi sa tim slučajem se u stvari radi u jednom cilju. Taj cilj je da se pažnja javnosti potpuno skrene sa pravih pitanja, da se ta ista javnost za vrlo kratko vreme izmori do te mere da je apsolutno više ne zanima ni šta je ko rekao, ni gde je ko bio, ni šta to znači, samo da ugasi i TV i radio i kompjuter, apsolutno da je ne zanima. To je njihov cilj i oni su u tome uspeli. Vrlo brzo, ovo će da postane kao što sve velike teme odu prosto ispod nekog radara, jer se utope u to more nekakvih spinovanih, izmišljenih teorija koje se posle goje, da bi narasle do te mere da vi prosto ne vidite pravu stvar od svega toga što se u međuvremenu desilo.

To vam je vrlo slično kao ovaj slučaj sa ovim mostom na Adi, isto se vidi taj sistem, način ponašanja i način ophođenja državnog funkcionera, u ovom slučaju gradskog funkcionera, to je gradonačelnik Dragan Đilas, kako se on odnosi prema svom plebsu, pa on onako izađe, pa kaže evo, ovaj most koji smo upravo završili je poklon Beograđanima. I onda sad niko se tu ne nađe, od svih tih silnih novinara i od tih građana, da pita – izvini molim te, gradonačelniče, na koji način je taj most poklon. Da li to znači da ćete vi, gradonačelniće, lično da otplaćujete silne rate iz nekoliko kredita koje ste uzimali od Evropske investicione banke, od Evropske banke za obnovu i razvoj. Da li ćeš to ti vratiti ili će to vraćati generacije Beograđana i građana Srbije koji dolaze, kojima tako velikodušno poklanjaš nekakav most. E onda, kada ga pitaš, čekaj koliko ovo košta? Zašto to košta toliko? Da li je moralo toliko da košta. Takvih mostova ima, vrlo sličnih po konstrukciji, po izgledu, od Kine do Amerike. I svi su koštali mnogo manje nego ovaj naš. I kad ga ti to pitaš, čekaj, je li to moralo toliko da košta? Onda ga pitaš, pa čekaj čoveče, a ko će da vraća te pare? A kako ćete da rešite pitanje pristupnih saobraćajnica.

Građani egzaltirani, oduševljeni novim mostom, prelep je, fantastičan, hvala gradonačelniku i tako dalje. To je naše shvatanje i njegovo shvatanje njegovog posla. Da li je ovaj čovek funkcioner ili je spahija. Ili je bogat, pa smo mi robovi sad njegovi, sluge. A osećam nelagodu i zato što to prolazi, osećaš se nekako poniženo jer kao bože, da li je moguće da je ovoliko to sve glupo. I da to može tako. A može.

Svetlana Lukić: Na kraju, da čujete i samog Sretena Ugričića. On je baš juče, dok je trajala ova hajka na njega, na skupu koji je organizovao Fond Biljane Kovačević-Vučo, izgovorio i ovo što u stvari najviše boli sve naše velike Srbe.

Sreten Ugričić: Ovde je reč o odsustvu kajanja. Kad kažem ovde, mislim na Srbiju. Kako je moguće da nismo oprhvani kajanjem, kako je moguće da nas nije sramota? Trebalo bi da odavno osećamo kako nikada sebi nećemo oprostiti i da onda molimo za oproštaj. Umesto toga, mi se pravimo kao da je sve u redu. Umesto toga, mi ćutimo.

Ovde je reč o odsustvu savesti. Savesti i pravde. A savest i pravednost su funkcije poretka. Ako je poredak tako ustrojen da savest i pravednost u njemu imaju svrhu i služe na dobrobit svih pripadnika zajednice, onda će savest i pravednost biti stvarni i delotvorni, kako na kolektivnom tako i na ličnom nivou. Ako pak u zajednici vlada poredak koji se zasniva na iluziji bezuslovne nevinosti i lažnog obećanja da je briga o posledicama naših uverenja i postupanja suvišna i unapred opravdana samim našim pripadanjem baš toj zajednici, onda niti savest niti pravednost u takvoj zajednici i u takvom poretku nemaju nikakvu funkciju i stoga odumiru i najzad netragom nestaju.

Srbija je još uvek, na žalost, društvo i kultura kontrole uverenja, a još uvek ne, nažalost, društvo i kultura kontrole posledica uverenja. U tom smislu ništa se nije promenilo mučnom konverzijom iz neuspešnog socijalizma u neuspešni kapitalizam.

Srbija je razoreno društvo, kažu sociolozi, pod dejstvom događaja i procesa iz devedesetih godina proslog veka. Srbija je, takođe kažu, neegalitarno društvo, krajnje klasne izdiferenciranosti i nepomirljivosti između uskog sloja elite i većine siromašnih, potčinjenih građana bez perspektive. Srbija je, kažu dalje sociolozi, država slabih, nefunkcionalnih institucija, neprozirnih i nesposobnih da rešavaju nagomilane probleme niti da artikulišu društvene procese na javno i zakonito utemeljinim procedurama. Srbija, kažu, ne veruje svojim poličkim liderima. Srbija ne veruje sebi.

Mladi su ili radikalni nacionalisti ili gledaju kako da odu odavde. I tako će biti do daljnjeg. Do samog smaka sveta najavljenog za 21.12.2012. A bogami i posle toga. Depresija, ogorčenje, frustracija su sveprisutni. Trula inercija. Redudantna reprodukcija uspostavljenog poretka. Krivo srastanje postđinđićeve Srbije, postmiloševićeve Srbije i miloševićeve Srbije. Dominantno je osećanje beznadežnosti i bezvoljnosti, osećanje da Srbija nije republika nego ćorsokak.

Savremena Srbija nije niti savremena niti je Srbija. Nije Srbija zbog spornog Ustava i spornih granica. Posle pada Miloševića nije bilo Ustavotvorne skupštine. Nije bilo lustracije ni otvaranja dosija represivnog aparata. A nije savremena zbog strateškog i operativnog raskoraka sa vremenom i svetom dvadeset prvog veka: tehnološki, ekonomski, politički, ideološki, infrastrukturno…

Tranzicija je obavljena, eksplicitnim ratnim nasiljem spolja, a implicitnim ratnim nasiljem unutra, i to ovako: iz antifašizma u antikomunizam. Ali komunizma nije nestalo, nego je sa antikomunizmom nestalo antifašizma.

Iz samoupravnog socijalizma stigli smo u samoupravni nacionalizam. Sami smo ga izabrali, niko nam ga nije nametnuo. Iz samoupravne deakumulacije kapitala stigli smo u divlju akumulaciju kapitala, u rialiti-šou etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Iz jednopartijske diktature stigli smo u višepartijsku diktaturu. Iz ateizma stigli smo u pobožnost, tačnije iz prividnog ateizma stigli smo u prividnu pobožnost.

Ima li išta što nas odlikuje i diferencira u odnosu na okruženje, na region? Samo jedno: poraz. Novonastajuće nacije oko nas veruju da su iz ratova tokom raspada SFRJ izašli kao pobednici. Srbija to ne veruje, ali presudno je da ne veruje ni u poraz. Srbija do danas nije prihvatila poraz. Glavna i utemeljujuća sila koja odlučujuće određuje stanje stvari, aktivnosti, odnosa, institucija, pisanih i nepisanih normi, pojedinačnih duša i ukupnog društva: poricanje poraza. Neprekidno poricanje poraza, eksplicitno i implicitno, na svim nivoima, u svim sektorima i svim aspektima.

Naš je poraz bio vojni, politički, ekonomski, između ostalog. Ali najgori i najveći od svih naših poraza bio je i jeste onaj moralni.

Zaglavljeni smo u poricanju poraza i odatle ni makac. Jedino to je bitno. Jedino to je živo i žilavo i bezuslovno. Sve drugo može i ne mora, ali poricanje poraza mora opstati kao centralni tabu. Zbog toga nema pomaka ni u pravosuđu, ni u ekonomiji, ni u prosveti, ni u kulturi, ni u čemu… Umesto produktivne politike imamo politiku poricanja poraza, umesto produktivne ekonomije imamo ekonomiju poricanja poraza, umesto produktivne kulture i prosvete imamo kulturu i prosvetu poricanja poraza. Umesto produktivne diplomatije imamo diplomatiju poricanja poraza, umesto produktivnog pravosuđa imamo pravosuđe poricanja poraza, umesto produktivne javnosti i medija imamo javnost i medije poricanja poraza, itd.

Zašto je konsenzus poricanja poraza večan i nedodirljiv? Zato što bi iskreno prizivanje poraza nametnulo ispitivanje uzroka i spitivanje odgovornosti. I to ne pojedinačne, lične odgovornosti, nego ispitivanje i osvetljavanje odgovornosti ideja i institucija, koje su uspostavile uslove i sprovele akcije koje su dovele do poraza i sramote.

Lako je pustiti niz vodu nekoliko potrošenih ličnosti, potrošenih imena. Iako je i za to trebalo više godina. Nemoguće je, pak, dovesti u pitanje legitimacijsku osnovu ondašnjeg poretka, zato što postoji veliki rizik da da je to ista legitimacijska osnova sadašnjeg poretka. Aktuelni poredak nije ponudio i nije ustanovio ništa bitno pametnije ni civilizovanije od etno-klero-nacionalističkog kapitalizma. Imena su sada druga, protokol, dekor i etikecija izgledaju pristojnije i umevenije, retorika zvuči korektno, ali glavno i dalje ne sme biti raskrinkano kao pogrešno. Jer je glavno opstalo kao glavno – od balvana na Plitvicama 1991. do balvana na severu Kosova 2012. godine.

Ponuđena su, u afektu, tri pogrešna odgovora:

– poništiti listić

– zaokružiti NOPO (lista stranke koja se zove Nijedan Od Ponuđenih Odgovora)

– apstinirati

Eto, ipak nisam mogao a da se ne osvrnem na predstojeće izbore, na kojima većini izgleda da nemaju šta da biraju.

Ponuđena je, takođe, rehabilitacija. To jest, nije ponuđena nego se, hteli mi to ili ne, sporovodi. Umesto lustracije (ne samo kao primene važećeg zakona nego i kao dubinskog javnog, socijalnog, kulturnog, moralnog procesa) imamo na delu rehabilitaciju. Zašto i kako? Zato što je rehabilitacija – takva kakva je sad i ovde na delu – dodatno opravdanje nikad sprovedene lustracije. Upravo rehabilitacijom antikomunističkih i nacionalističkih imena i ideja iz ranijeg perioda traumatične istorije utemeljuje se antikomunizam i nacionalizam vodećih imena i ideja traumatične današnjice. Zajednički imenitelj i pokretač svih aktualnih primera rehabilitacije jeste: antikomunizam i nacionalizam. Jer to je ono vrednosno, ideološko i političko opredeljenje koje su svi širom spektra prigrlili. Po cenu žrtvovanja antifašizma. I to izgleda nikome ne smeta.

Odgovor na pitanje šta i kako dalje morao bi da glasi: obnovom autentičnog antifašizma kao prve pretpostavke etičnosti, kao prve pretpostavke svakog opredelenja i svake vrednosne orijentacije. A hoće li se Srbija time baviti ove godine, tokom izborne kampanje ili posle nje? Hoće li Srbija priznati poraz i prepoznati se u antifašističkom polazištu za bilo koju delatnost, za bilo koju ideju, za bilo koju strategiju, za bilo koju Vladu? Pa neće.

Tako mi u Srbiji ne znamo čime ćemo se baviti ove godine. Znamo čime bi morali da se bavimo, ali čime se, uprkos svim vapijućim imperativima, potrebama i ciljevima, nećemo baviti. Čime će se Srbija baviti u 2012. godini (osim izborima)? Najkraći najtačniji odgovor glasi: ničim.

Neće biti kajanja. Neće biti priznanja poraza. Diktatura ćutanja o glavnom ponovo će pobediti na izborima. Pitanje statusa i funkcije savesti u Srbiji neće doći na dnevni red.

Ispitivanje i razumevanje uzroka i utvrđivanje odgovornosti za poraz i sramotu dovelo bi neminovno do uvida da je savest po svom statusu i funkciji upravo suprotna od statusa i funkcije koje joj pridaje etno-klero-kapitalistički nacionalizam i populizam: jer savest je individualna, a ne kolektivna. Jer savest je nepristrasna, a ne pristrasna. Jer savest je kritička, a ne patetična.

Moja poruka za Srbiju 2012. godine je parafraza Vitgenštajnovih završnih reči iz Tractatusa. Tamo poslednji stav glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo ćutati. Naš prvi i osnovni stav mora da glasi: o čemu ne možemo govoriti, o tome moramo govoriti.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Radio emisija Peščanik, 20.01.2012.

Peščanik.net, 24.01.2012.

SLUČAJ SRETEN UGRIČIĆ

PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija