• A A A
  • |
     

    Starci idite kući

    | 26/03/2012

    Aktuelna debata u Italiji oko deregulacije tržišta rada, koju zahtevaju i Nemačka i EU, pretežno se vodi oko paragrafa 18 kaznenog zakona. Montijeva vlada htela bi da oslabi zaštitu od otkaza za firme koje zapošljavaju više od 15 zaposlenih.

    Ono što se sa jedne strane predstavlja kao konflikt između prava zaposlenih i politike i privrednika s druge, u stvari je nešto mnogo složenije: nije reč o „klasi“ već o „starosti“.

    Paragraf 18 značajan je pre svega starosnoj grupi preko pedeset i šezdeset godina, za koju se već ustalila skraćenica „C/S“ (pedesetogodišnjaci i šezdesetogodišnjaci). Ko pripada ovoj generaciji, najčešće radi po ugovoru na neodređeno vreme uz velike izglede na penziju, na koju će morati malo duže da čeka, ali koja je ipak sigurna. Za one koji imaju 30 ili 40 godina, postoji 40 vrsta različitih radnih ugovora, a i za njih već postoji etiketa „T/Q“ (tridesetogodišnjaci i četrdesetogodišnjaci).

    Prava poplava ugovora na određeno radno vreme blokirala je potencijale italijanskog društva: generacija C/S u svojim rukama drži previše moći, a da pri tome ne raspolaže neophodnim znanjima da izvuče zemlju iz krize.

    Kada su oni počinjali svoj radni vek, italijanska ekonomija je cvetala kao nikada ranije. Oni su dobijali poslove u školama i na univerzitetima, u državnoj upravi i kod privatnika, često bez diplome više škole ili fakulteta ili bez prethodnog konkursa. Direktori koje su oni postavljali bili su pre svega zainteresovani da pribave vernu klijentelu.

    Istovremeno, C/S su protagonisti revolta iz 1968. i 1977. godine. Iz liberalizacije društva proizašla je liberalizacija ponašanja potrošača, iz oslobođenja seksualnosti proistekao je seks kao sredstvo razmene sa kojim su se mogli kupiti uticaj i napredovanje u društvu i na poslu. Kao sledeća tipična karakteristika modernog italijanskog društva etablirao se takozvani sistem „tangenti“, namensko podmićivane sa ciljem pobede u postupku javnih nabavki. Oni su bili protagonisti Berluskonijevog režima, uništili su partije i obesmislili pravnu državu, stvorivši time korumpirani neformalni mafijaški sistem vlasti.

    Veliki potencijal Italije skriven u lepoti njenih gradova i pejzaža, oni su zamenili betonskim pustinjama. Sve sfere kulture i zabave – od televizije do filma, književnosti i umetnosti, pa čak i sporta – oni su obezvredili do prostitucije.

    Pored poznatih ličnosti kao što je šef Fijata Serđio Markione, simboli degeneracije ove starosne grupe su i šefovi političkih stranaka, direktori koncerna i velikih banaka. Ukratko: velika i zahvaljujući istorijskom trenutku lagano stečena koncentracija moći leži u rukama lenje i nekompetentne generacije.

    Nasuprot tome, T/Q generacija predstavlja poslednju generaciju koja je stekla univerzitetsko obrazovanje, dok ni ono nije oslabljeno takozvanim reformama obrazovanja. U radnom životu oni zauzimaju pretežno niže funkcije, na kojima ne mogu doprineti inovacijama, a baš ovi stručnjaci na lošim radnim mestima su oni koji drže Italiju u pokretu. Ne mogu da dobiju kredit da bi se osamostalili, ne mogu da kupe ni kuću ni stan, i čini se da za njih u urbanim centrima uopšte nema mesta. Jedino što imaju jeste ono što im je u nasleđe ostavila generacija C/S: propala zemlja i zadatak da je ponovo izgrade. Ali kako?

    Psihologija generacije T/Q je složena: rado bi zasnovali porodicu, ali to ne mogu. Nemaju ništa osim svojih ideja. Ali tržište ideja u Italiji je već duže vreme pod antikulturnom hegemonijom i preostaje samo ili „brain drain“ ili ogorčena borba protiv C/S-ova.

    Dok ovi još iskorišćavaju (ženska) tela, T/Q pokušavaju da unesu novi moral. C/S su najodaniji konzumenti prostitucije u Italiji, T/Q su u potrazi za ljubavi. C/S više ne protestuju – i zašto bi: sede udobno u svojim potrošačkim foteljama; T/Q su oni koje prebija policija kada javno zahtevaju dostojanstvo i poštovanje.

    Stvarni sukob između generacija vodi se na polju shvatanja demokratije. Nasleđe antifašizma i otpora (Resistenza italiana), C/S-ovi su pretvorili u usmerenu demokratiju u TV kvizu.

    Od otpora protiv G8 u Đenovi, pa do aktuelne borbe protiv auto puta u Pijemontu (No-tav) – odgovor C/S-ova uvek je bio pendrek. C/S su nasilnički kartel koji u novoj eri globalne demokratije deluje anahrono. Nije slučajno što su slabosti ove klase izašle na videlo padom Berluskonija.

    Italijanski univerziteti su duhovno opusteli, što je od nedavno postalo tema i masovnih medija, mladi radnici u fabrikama štrajkuju, stranke su okoštale. Čak se i Kamora nalazi u krvavom međugeneracijskom ratu – kao i klasična italijanska porodica: konflikt između oca i sina nije više apstraktan. U pitanju je materijalno, u pitanju je novac.

    Ako generacija C/S želi da spase mirno predveče svog života, onda će morati da se povuče iz radnog procesa, inače će međugeneracijski konflikt izbiti svom silinom; T/Q proletarijat će zbiti redove i zahtevati ista prava na tržištu rada i oteraće dođavola nesposobnu i neobrazovanu C/S aristokratiju.

     
    Autor Leonardo Palmisano, rođen 1974. u Bariju, sociolog i pisac, nedavno objavio zbirku intervjua o Berluskonijevom nasleđu; za listove Liberazione i Il Manifesto piše reportaže iz Tunisa.

    TAZ, 19.03.2012.

    Preveo Miroslav Marković

    Peščanik.net, 26.03.2012.

     
    Ver peliculas online