Za demokratske države bilo bi bolje da se neki političari biraju nasumično. To je rezultat matematičkog istraživanja koje je obavio tim italijanskih fizičara, ekonomista i politikologa. U ovom timu je i troje naučnika čije je ranije istraživanje pokazalo, takođe matematički, da bi birokratija bila efikasnija kada bi se službenici unapređivali nasumično.
Alesandro Plukino, Andrea Rapisarda, Čezare Garofalo i dvoje njihovih kolega sa Katanijskog univerziteta na Siciliji, objavili su studiju u žurnalu Physica A: Statistička mehanika i njene primene, pod naslovom: Slučajni političari: kako nasumično izabrani poslanici mogu da unaprede efikasnost parlamenta.
Ovi naučnici su napravili jednostavan proračunski model koji oponaša funkcionisanje savremenih parlamenata, uključujući i efekte određenih političkih partija na koalicije. Prema ovom modelu, jedan poslanik može da glasa za određenu meru u sopstvenom interesu (koja bi mu, recimo, obezbedila reizbor), ili za meru u interesu čitavog društva. Partijska disciplina dolazi do izražaja, i utiče na glasove poslanika koji su izabrani uz pomoć svoje partije.
Ali kada se neki poslanici izaberu nasumično – i ne duguju ništa nijednoj partiji – čitavo zakonodavno telo postaje efikasnije. Ova veća efikasnost, objašnjavaju naučnici, ogleda se „i u broju usvojenih zakona i u ukupnoj društvenoj dobrobiti“ koji potiču od ovog novog pristupa.
Skupštinsko glasanje sledi, u iznenađujuće detaljnom matematičkom smislu, nešto što je ekonomista Karlo M. Čipola u jednom svom eseju iz 1976. nazvao Osnovnim zakonima ljudske gluposti. Čipola je uvredljivo, ali možda tačno, opisao moguće skupine svih ljudi: „Ljudska bića se svrstavaju u četiri osnovne kategorije: bespomoćni, inteligentni, razbojnici i glupaci“. Plukino, Rapisarda, Garofalo i njihove kolege zasnovali su svoj matematički model delimično i na ovoj podeli.
Matematika pokazuje da parlamenti najbolje funkcionišu kada su neki – ali ne svi – članovi izabrani nasumično. U studiji se objašnjava kako neka zemlja, sa konkretnim osobinama svojstvenim njenom sistemu, može da odredi razmeru koja će dati najbolje rezultate. Slučajni odabir mogao bi nekome da deluje kao matematičarska fantazija. Ali nije. Ova praksa je bila uobičajena u staroj Grčkoj, kada je demokratija bila u povoju. U studiji se navodi kako su u Atini imena građana ubacivana u spravu za nasumični odabir, koja se zvala kleroterion.
Kasnije su i drugde poslanici birani nasumično: U Bolonji, Parmi, Vićenci, San Marinu, Barseloni i nekim delovima Švajcarske, u Firenci u 13. i 14. veku, kao i u Veneciji od 1268. pa do pada Mletačke republike 1797, što je pružalo priliku manjinama i obezbeđivalo zaštitu od korupcije.
U staroj Atini nasumično su birani ljudi za porotu. Ovo se i danas praktikuje u brojnim zemljama sveta. Ali nisu u pitanju samo porote. Island, koji je preživeo finansijski kolaps, pravi nacrt za novi ustav. Kao savetodavno telo, ova zemlja je organizovala komisiju od 950 građana izabranih nasumično.
Autor je urednik dvomesečnika Nemoguća istraživanja (Improbable Research), koji organizuje dodelu Ig Nobelove nagrade.
Marc Abrahams, The Guardian, 16.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 26.04.2012.
BELI GLAS