• A A A
  • |
     

    Dežurni krivci

    | 14/05/2012

    Ako je rezultat loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete ponovo imati iste rezultate.
    Zoran Đinđić, 2003.

     
    Konačni rezultati izbora su uglavnom poznati, sada je važno pogledati brojeve, posebno u kontekstu halabuke koju su na beli glas podigli članovi, simpatizeri i glasači Liberalno-demokratske partije.

    Prvo, skrenuo bih pažnju na zanimljivo brojanje nevažećih listića svih koji su se oglasili povodom belog glasa, od istaknutih pojedinaca do Dragana Đilasa lično. Tvrdi se da je broj nevažećih manji nego što se predstavlja. Povlači se paralela sa prethodnim izborima, kada je nevažećih listića na republičkim izborima bilo 2,1 odsto (u Beogradu manje od toga – 1,4 odsto).

    Napadači belog glasa zahtevaju da se oduzme 2,1 odsto iz 2008. od ovogodišnjih 4,37 odsto, jer samo tako dobijamo pravi broj nevažećih listića na ovogodišnjim parlamentarnim izborima. Istom logikom, od skoro 5 odsto nevažećih listića u Beogradu, treba oduzeti onih 1,4 odsto iz 2008. godine. Kojim metodama su došli do ove formule ostaje nepoznato. Odatle sledi novi zaključak koji glasi da je broj onih koji su svesno poništili glasački listić mnogo manji od proklamovanog. Takođe je nepoznato kojom logikom je izvršeno ovo razdvajanje svesnih od nesvesnih nevažećih listića. Kako se to tačno radi? Premisa je prosto pogrešna, i iako zaključak iz pogrešnih premisa može biti istinit, čini mi se da ovaj nije. Ostavljam mogućnost da su najglasniji zagovornici ove teorije – Dragan Đilas, Miljenko Dereta ili Teofil Pančić – lično prebrojavali sve nevažeće listiće, pa odredili (opet – kojom tačno metodom) koji su namerno, a koji slučajno nevažeći. To je, međutim, malo verovatno. Zato su pokušaji da se nevažećim listićima pripiše rezultat koji nisu zaradili, kako to kaže Teofil Pančić, prosto smešni. Neke od nas nevažećih uvredilo je i impliciranje o našoj navodnoj situiranosti i bogatstvu, kvazi intelektualizmu i sličnim etiketama koje nam neprestano lepe, a zbog kojih smo se u stvari opustili, pa glasali poništavanjem listića. To je, takođe, besmislica.

    Drugo, rezultati koalicije okupljene oko Preokreta predstavljaju poraz, pre svega politike LDP-a. Uprkos postizbornom entuzijazmu aktivista i članstva koji, recimo, govore o pobedi u Vojvodini, iako nisu prešli cenzus ni u pokrajinskom parlamentu niti na izborima za gradsku skupštinu Novog Sada, čini se da je došlo vreme za temeljne zaokrete u politici LDP-a i unutrašnju reformu te stranke. Ako ne sad, kad?

    Miljenko Dereta i ostali partijski lavovi se silno ljute na bele glasače koje, između ostalog, smatraju odgovornima za poraz LDP-a na izborima za gradsku skupštinu Beograda. Ovde bi valjalo reći da je na parlamentarnim izborima 2012. godine za Preokret u Beogradu glasalo 63.156 građana (1.134 manje nego 2008), dok je za LDP-ovu listu na gradskim izborima glasalo svega 39.103 ljudi (23.316 manje nego 2008). Za predsedničkog kandidata Č. Jovanovića glasalo je 41.234 Beograđana (16.278 manje nego 2008). Nevažećih listića u Beogradu na predsedničkim i parlamentarnim izborima bilo je oko 42.000. Na izborima za gradsku skupštinu Beograda ove godine bilo je 35.421 nevažećih listića. Brojevi govore sami za sebe. 

    U međuvremenu, Gradska izborna komisija (GIK) uvažila je prigovore LDP-a na regularnost izbora, pa će se drugi krug za LDP organizovati ponovo na 16 biračkih mesta u Beogradu, istovremeno sa drugim krugom predsedničkih izbora. Ukoliko iz drugog pokušaja preskoči cenzus, biće to LDP-ova Pirova pobeda. Taj uspeh vodiće daljem nepoverenju u ovu stranku zbog ove druge šanse koja se iznenada ukazala. Podsetimo da je GIK 6. maja uveče zaključila da „nije zabeležila nikakve nepravilnosti na glasačkim mestima u Beogradu“. Šta se u međuvremenu tačno promenilo, ostaje mala tajna Dragana Đilasa, LDP-a i GIK-a.

    Treće, rezultati predsedničkih izbora pokazali su pad podrške lideru LDP-a. Čedomir Jovanović je na izborima 2008. dobio podršku 219.689 građana, a taj se broj na ovim izborima smanjio na 196.668 glasova. U odnosu na parlamentarne izbore 2008. kada je LDP dobio 216.902 glasova, ove godine je primetan spori rast od svega 38.644 glasova. U kontekstu dramatičnog porasta podrške Ivici Dačiću i SPS-u, koji beleže dupliranu podršku u odnosu na prethodne izbore, rezultat LDP-a izgleda prilično mizerno. Dačić za svoj uspeh treba da zahvali prvenstveno Demokratskoj stranci koja ga je metodom nacionalnog pomirenja vratila u politički život, ali i LDP-u, jer je u prethodne četiri godine, glasno ili prećutno, podržavao SPS na republičkom i gradskom nivou.

    Zgražavanje intelektualne elite građanske Srbije kao i članstva LDP-a nad povratkom devedesetih i SPS-a dolazi prekasno. Mnogi od njih su hvalili uspehe Ivice Dačića i propustili priliku da ga označe kao portparola ratnih zločina i genocida i tako ga skrajnu iz političkog života. Dogodilo se sasvim suprotno: LDP je podržavao vladu u kojoj je sedeo Dačić i tako podsticao na zaborav kada je reč o odgovornosti SPS-a i Dačića lično za ratove, etnička čišćenja i genocid. Nejasno je kako su tek sada shvatili kolika opasnost vreba iza politike koju Dačić personifikuje, kad su ga do juče hvalili. Zato poprilično komično zvuči kritika upućena belim glasačima koji su, odjednom, krivi za haos u najavi, jer LDP neće biti korektiv vlasti Dragana Đilasa i Ivice Dačića. Oni su taj korektiv mogli da budu i tokom prethodne četiri godine, jer im je baš iz tog razloga poklonjeno poverenje na izborima 2008. godine. Dogodilo se da su počeli da liče na sistem zarad čije su promene tražili podršku; umesto kočnice, oni su se pretvorili u dodatni šraf mehanizma koji je celu stvar gurao dalje.

    Četvrto, ukupan broj nevažećih listića na parlamentarnim izborima iznosi 170.995 (174.660 na predsedničkim izborima). Ovi ljudi, svesno ili nesvesno, predstavljaju jedinu novinu u političkom životu Srbije u prethodnih 10 godina. Da sam na mestu bilo koje političke opcije u zemlji, pogotovo na mestu LDP-a, nikako ne bih preko svojih simpatizera i partijskih lavova u javnosti vređao ove dežurne krivce, već bih se zapitao kako da obezbedim njihovu podršku za svoj politički program, jer to je, naime, moj posao. Istovremeno bih se zapitao šta to nije u redu sa mnom i mojim programom, šta nije u redu sa mojim dosadašnjim političkim delovanjem, pa sam u ovako velikoj meri izgubio podršku. To bi trebalo da su pitanja od kojih bole glave na partijskim sastancima, što izgleda nije slučaj, pa se tenzija agresivno prenosi na bele glasače. Jako je neprijatno kada odrasli ljudi za svoje neuspehe i nesposobnosti krive druge.

    Beli glasači su pokazali da su politički vrlo određeni, tu nema govora o apatiji ili apolitičnosti. Izaći na izbore i glasati precrtavanjem listića u ovolikom broju, i to u atmosferi kada se poništavanje listića označava terminima glupo, morbidno, jalovo, kada se beloglasači imenuju kao malograđani, glupaci i slično, pokazuje da se jedan značajan broj nas ne boji pretnji i ucena manjim zlom i ne reaguje na uvrede. Veliki broj nevažećih listića nije nikakva pobeda belih glasača. Poslali smo poruku, mi smo tu, sada nas ima ovoliko i ne idemo nikuda. Poruka je višeslojna i, između ostalog, znači zahtev za promenu izbornog sistema i uvođenje novih pravila u naš politički život. Zahtev za restauraciju demokratije, ako hoćete. Morate da računate sa nama, dosta nam je ovog i ovakvog sistema čiju ste promenu, zbog lične koristi, u velikoj meri onemogućili svi zajedno.

    Metode građanske borbe i protesta u ovoj zemlji uveliko su potrošene, neke su i sistemski onemogućene. Dobro je za nas, za našu demokratiju, što smo uspeli da otvorimo ovaj prozor, istina mali, ali ipak prozor. Ima indicija da ovo nisu poslednji izbori u istoriji Srbije. Možda na sledećim izborima neće biti potrebe za protestnim glasanjem, a ako je ipak bude, verujem da će broj onih koji će glasati poništavanjem listića biti još veći.

    Na kraju, u kontekstu ove igre ko je kriv koju igraju poraženi na izborima, podsetio bih na ono što je Zoran Đinđić nazivao etikom odgovornosti – vreme je sa se smire strasti, da se svedu računi i preuzme odgovornost za rezultate svoje politike. Iako je iskaljivanje besa na bele glasače jednostavnije, to neće doneti ništa sem novih transfera neprijatnosti. Bilo bi pametnije da zasučete rukave i promenite principe svog političkog delovanja. Jedino tako, mada ni to nije sigurno, možete povratiti izgubljeno poverenje.

     
    Peščanik.net, 14.05.2012.

     
    Ver peliculas online