Prošle nedelje, 3. aprila, umrla je žena koju su u Francuskoj često zvali “papisa erotizma” (problem sa ženskim rodom – ne ide “papica”, a bogami ni “papkinja”, ostaje samo da se preuzme grčki naziv, koji već stoji u naslovu prevedenog romana Emanuila Roidisa, Papisa Ivana): odlučila sam se za termin koji mnogo više odgovara njenome stilu i njenom upisu u kulturu. Rođena je u gradiću Monmorijon u centralno-zapadnoj Francuskoj (oblast Vien), koji je u velikoj meri načinila slavnim kada je 1990. tu organizovala prvi sajam knjiga. Danas je Monmorijon “grad pisma”, srednjovekovni centar je posut knjižarama, malim štamparijama, izložbama, mini-muzejima povezanim sa pismima, štampom i izdavaštvom. Gradić je i “evropski centar pisaće mašine i ručnih računara” – šta jedna dobra ideja može da proizvede!
Sa petnaest godina, Režin je otkrila kako izgleda cenzura, i to je obeležilo njen život: u internatu kod sestara otkrili su njenu svesku u kojoj je, između ostalog, nešto pisala i o tome kako se zaljubila u drugu devojčicu. Za kaznu je morala da spali sve svoje sveske, ali njena misija bila je tu. Rano je počela da se bavi izdavaštvom, pisanjem knjiga i scenarija, i 1968, kada je osnovala svoju izdavačku kuću “Zlato vremena” (L’or du temps), postala je prva izdavačica u Francuskoj. Pokušala je da se sa pesnikom Lujom Aragonom dogovori oko izdavanja njegovog erotičkog dela Irenina p…., napisanog pod pseudonimom četrdeset godina ranije. No Aragon joj nije ni odgovorio, pa je Režin izdala knjigu pod podnošljivijim naslovom Irena i bez autorske naznake: no vlasti su dobro pročitale o čemu je reč, pa je knjiga za samo dva dana prodaje uklonjena iz javnosti i uništena. Režin Deforž je zbog ove zabrane izgubila za neko vreme i građansko pravo glasanja. No nije prestala da izdaje knjige. Izdavala je klasike francuskog erotizma i savremene autore. Svako izdanje je značilo proces na sudu, gde bi joj one najljubaznije sudije obično rekle – “tako lepa žena, a izdaje nepristojne knjige!” Njen sin iz prvog braka, Frank Špengler, nastavlja porodičnu tradiciju i izdaje i piše erotske tekstove – čak i erotske knjige kuvarskih recepata.
Režin Deforž je izdala mnogo svojih knjiga, uspomenu na otetu svesku iz detinjstva, eseje, komentare, čak i jednu knjigu o vezu pokrstice, sa prijateljicom. No njen nesumnjivo najveći uspeh je serija romana u kojoj je prvi imao naslov Plavi bicikl, 1981. Sledila je prvo trilogija, zatim serija od još sedam romana (ukupno deset) u kojima su junaci par koji je nastao u prvoj knjizi, junakinja Lea i njen ljubavnik i docnije muž Fransoa. Roman – bar prvi – je neskriveno pastiš slavnog romana Margaret Mičel Prohujalo sa vihorom (1936). Fondacija Margaret Mičel je odmah počela sudski proces, koji se vodio sve do 1994, kada je Režin Deforž konačno oslobođena svake krivice. Nije samo reč o razlikama između evropskog i američkog razumevanja književnosti i pisanja, nego o zastrašujućoj političkoj borbi: Prohujalo sa vihorom je roman bez traga svesti o postojanju rasizma, dakle negira ga tamo gde je bio najgori. Čudo je kako je autorki uspelo da zaobiđe i svako pitanje odnosa među rodovima, a ne zaboravimo ni sasvim epski napisanu i krajnje pozitivno određenu epizodu o nastanku Kju-kluks-klana. Lik glavne junakinje je prava psihološka brljotina, koja čitateljkama ne pruža nikakve uzorke samostalnosti: bez prestanka se udaje, bez ljubavi ali sa potrebom da dobije novac i posede, i još ima jasne pojmove o tome ko su “nepoštene” žene. Glavni junak je politički oportunista, ženskaroš i loš otac: sve je to nevešto upisano u “posebnosti” južnjačke lepotice i južnjačkog džentlmena. Ceo roman je proslavljanje “staroga Juga” koji je kao tužno propao u građanskom ratu. Isticanje “starih vrednosti” se čudesno poklapa sa tadašnjim i današnjim novim konzervativizmom, koji ne može bez rasizma. Uzgred budi rečeno, i kao čitateljka i kao kritičarka imam pravo da se opredeljujem o nekom književnom delu i filmu napravljenom po njemu: moje gađenje prema oba oblika Prohujalo sa vihorom, iz čega izuzimam oči Vivijan Li, potiče i otuda što sam 1994. zgranuto gledala administrativke sa moje izrazito feminističke američke katedre kako se dive polovini strane Njujork tajmsa sa reportažom sa svadbe Arkana i Cece – njena haljina bila je replika one koju Skarlet nosi u prvom kadru filma Prohujalo sa vihorom…
Junakinja Režin Deforž, Lea, za razliku od Skarlet, nije u sukobu sa svojom seksualnošću, i savršeno je prepoznaje. Radnja započinje u Francuskoj na početku II svetskog rata. Ona i njen dragi se opredeljuju kao antifašisti, a u preostalih devet romana putuju po kriznim žarištima celoga sveta, od Vijetnama preko Kube do Bolivije, i nepokolebljivo zastupaju stavove koji su, bar u Francuskoj, bez problema pročitani kao levi. Uz to, ni u Americi nema feministkinja koje bi se posebno bavile romanom Margaret Mičel ili je proglasile za feministkinju – ona se nepovratno diskvalifikovala svojim nikada upitanim rasizmom. Osamdesetih godina roman Režin Deforž je postao važan tekst za razumevanje i razvijanje teorije ženskog pisma, jednog neobično zanimljivog pravca koji je usahnuo u pragmatizmu devedesetih godina: dobar trenutak da ga ponovo počnemo čitati. Inače je postao i jedan od najčitanijih, prodavanih i prevođenih francuskih romana. Režin Deforž je mogla odahnuti, njene finansijske i administrativne muke (uključujući i nekoliko bankrota) bile su uglavnom završene već posle pojave Plavog bicikla. Na srpskom je izašlo šest romana iz serije.
Režin Deforž je upoznala književnicu An Deklo još pre nego što je ona razotkrila da je prava autorka Priče o O (1954), objavljene pod pseudonimom Polin Reaž. Upravo u intervjuu sa njom, 1975, An Deklo je govorila o ženskoj erotičnoj književnosti. Roman je inače nastao kada joj je ljubavnik An Deklo, inače veliki poštovalac dela Markiza de Sada, rekao kako žene nisu u stanju da napišu erotični tekst: kao odgovor, An je napisala sado-mazohistički roman. Godinama je autorstvo te izuzetno uspešne knjige pripisivano uglednim francuskim muškim piscima – neki su se ponašali tako da bi se moglo zaključiti da to zapravo jesu… tek 1967, An je pod istim pseudonimom napisala nastavak i završetak priče o O, a upotrebljavala je i pseudonim Dominik Ori. U istoj liniji sledila je, recimo, Emanuela (1959) autorke Maraža Role-Andrian, pod pseudonimom Emanuela Arslan, pa onda još stripovi, filmovi… Velika imena ženske erotske literature, kao što su starija Anais Nin i mlađa Erika Jong izvesno mnogo duguju francuskome krugu. I same su načinile sličan književni gest – otele su erotičnu književnost iz ekskluzivnosti muškog autorstva. Ako ništa drugo, zauzele su svoje zaslužno mesto u onome delu Nacionalne biblioteke u Parizu koji se nekada zvao Pakao, i u kome su bile “pokopane” nepristojne knjige. Razgovore sa An Deklo je Režin Deforž objavila u knjizi O mi je rekla, 1975.
Režin Deforž je izdala i nekoliko antologija ženske poezije, ženskih erotičkih tekstova, i svoje uspomene sem najranijih. Istorija njenih ljubavi je uveliko istorija njenih uverenja. Njen drugi muž, sada udovac je Pjer Vjazemski, poznatiji kao Wiaz, karikaturista Nuvel opservatera. Ovaj izdanak ruske prinčevkse porodice i unuk Fransoa Morijaka, francuskog nobelovca i katoličkog mislioca, opredeljivao se još “levlje” od svoje supruge.
Značaj Režin Deforž za francusku kulturu, a posebno za žene, ostaje tek da se razume i mapira. Predsednik republike Fransoa Oland je izrekao nekoliko lepih reči povodom njene smrti. Koliko god to bilo očekivano i u skladu sa programskom socijalističkom orijentacijom, u evropskom prostoru, pokrivenom velikim flekama nazadnjaštva i otvorenog mračnjaštva, to ostaje vredno sećanja i dostojno pohvale. Za Režin Deforž ostaje uverenje da žene imaju pravo na sve i u seksu i u kulturi, i da se upravo tu sloboda izražavanja i ljudsko pravo sreću u stvarima za koje je vredno boriti se.
Peščanik.net, 10.04.2014.
FEMINIZAM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
