Verujem da je diskusija o sudbini devojčice Tijane Jurić zauzimala poslednjih desetak dana značajno mesto u razgovorima mnogih porodica u Srbiji. Od nade da se radi o letnjem pubertetskom nestašluku, jednom od onih kojih smo i sami bili protagonisti nekada u srećnija vremena, do najcrnjih slutnji koje su se nažalost i ostvarile. Za Tijanine roditelje i sestru ne može da bude reči utehe, bar ne dovoljnih da makar ublaže njihov bol i gubitak.
Kao majka dvoje već odrasle dece, plašim se i nepodnošljiva mi je i sama pomisao na to kako se oni osećaju posle gubitka deteta.
Kao advokat krivičar i beskompromisni branilac ljudskih prava i evropskih vrednosti, ipak ne mogu da ne progovorim javno o neprimerenom ponašanju doktora Nebojše Stefanovića, ministra policije Republike Srbije, koji danas izjavljuje:
„Policija je juče uhapsila monstruma koji je počinio ovo delo… Zbog ovakvog monstruma i dela nekad mi je žao što je Srbija ukinula smrtnu kaznu, očigledno da naše društvo nije zrelo za evropske norme ponašanja.“
Pročitavši ovu rečenicu, setila sam se odmah akcije „Sablja“ i zahteva tadašnjeg ministra pravde, sada pokojnog kolege Vladana Batića, da se nekoliko dana posle prijema Srbije u Savet Evrope ponovo ustanovi smrtna kazna, ne bi li se primereno kaznili počinioci ubistva premijera Zorana Đinđića.
Naravno da smrtna kazna nije vraćena u naše krivično pravo i naravno da je tadašnji generalni sekretar Saveta Evrope Schwimmer opomenuo Vladu Srbije da evropsko krivično pravo više ne poznaje smrtnu kaznu kao krivičnu sankciju, kao i da njeni ministri ne treba da javno pozivaju na njeno ponovno uspostavljanje. Evropski Savet je takođe osudio i racije koje je tadašnja Vlada sprovodila, opravdavajući svoje delovanje težinom počinjenog zločina.
A zločin je i tada, kao i sada bio gnusan, i moralno i emotivno neprihvatljiv za svako normalno konstituisano ljudsko biće. I za svako normalno konstituisano ljudsko biće, prva „stomačna“ reakcija i jeste nagon za osvetom i želja da počinilac ili počinioci tih gnusnih dela istrpe najgore muke, u zamenu za ono što su učinili nedužnim žrtvama.
Međutim, država, a naročito pravna država, ili ona koja se deklariše da želi da to postane, ne može sebi da dozvoli ni „stomačne“ ni bilo kakve druge nepravne reakcije, na bilo kom polju, a naročito ne onda kada se radi o zaštiti ili kršenju osnovnih ljudskih prava.
I kao što je pravo na život osnovno ljudsko pravo, tako je to i pravo na uživanje pretpostavke nevinosti, a zatim i pravo na fer suđenje, pravo na zaštitu od arbitrarnog lišenja slobode, kao i druga prava, koja nas, pojedince, štite od države i njenih organa, i ujedno državu disciplinuju i primoravaju da poštuje pravila i procedure koje je sama uvela, ili prihvatila učlanjenjem u međunarodne organizacije koje ih predviđaju i štite svojim mehanizmima.
I zato, nijedan državni organ, pa ni ministar policije, doktor Nebojša Stefanović, ne sme da nazove čoveka koga je lišio slobode i osumnjičio za izvršenje najtežeg krivičnog dela, „monstrumom“, identifikujući ga pri tome punim imenom i prezimenom, kao i mestom gde uobičajeno boravi. Ne sme da se javno, pred svojim građanima, vajka i žali što država više ne može da ubije takvog „monstruma“. Ne sme da javno i zvanično iznosi nikakve detalje istrage, a naročito da diskutuje o stanju svesti osumnjičenog.
Pošto želim da kao advokat izbegnem bilo kakvu „stomačnu“ reakciju i zadržim se na pukom pravu, ne bih da upadnem u zamku i da spekulišem o efektu koji ministar policije možda želi da proizvede kod svojih građana naskačući na svaku priliku pa čak i na tragičnu sudbinu Tijane Jurić i očaj i bol njenih bližnjih, kao ni o mestu koje na ministrovoj lestvici vrednosti zauzimaju s jedne strane vrednosti i principi pravne države u smislu Evropske konvencije o ljudskim pravima, i sa druge, vrednost ličnog napredovanja u vlasti države čije društvo, kako on sam konstatuje, „nije zrelo za evropske norme ponašanja“.
Želim samo da na početku procesa protiv tridesettrogodisnjeg Dragana Đurića, rođenog u Beogradu, koji boravi u Surčinu (prema informacijama koje je izneo ministar doktor Stefanović), osumnjičenog za teško ubistvo Tijane Jurić, ukažem na problem koji postoji u nacionalnom krivičnom zakonodavstvu Republike Srbije, a koji se sastoji u sistematskom kršenju Evropske konvencije o ljudskim pravima i sudske prakse suda u Strazburu od strane policije u Srbiji.
Naime, nacionalno zakonodavstvo Srbije dozvoljava policiji da sprovodi radnje radi otkrivanja izvršilaca krivičnih dela bez ikakvog ograničenja, a naročito bez ikakve mogućnosti naknadne kontrole zakonitosti izvršenih radnji od strane odbrane osumnjičenih lica.
Zatim, nacionalno zakonodavstvo Srbije dozvoljava policiji da neograničeno drži osobu tako identifikovanu i potom lišenu slobode, bez najmanje intervencije sudske vlasti, i da sama, arbitrarno, odredi trenutak u kome će ta osoba postati zvanično, u smislu zakona o krivičnom postupku, lice lišeno slobode, koje će tek tada početi da uživa sva prava predviđena tim zakonom.
I što je najozbiljnije: nacionalno zakonodavstvo Srbije dozvoljava policiji da za vreme tog arbitrarnog, nezvaničnog zadržavanja, o kome ne postoji nikakav pisani trag podložan kontroli odbrane zadržanog lica, ispituje lica, prikuplja dokaze, i sve to „servira“ pravosudnim organima, a, kao što vidimo danas, i javnosti.
Da bi ovo bilo jasnije, jedan primer iz moje advokatske prakse:
U jednom, na sličan način medijatizovanom predmetu, gde su krivci za najteže krivično delo takođe bili promptno identifikovani i kvalifikovani najpogrdnijim imenima od strane policije, ali i drugih državnih organa (doduše za vreme vlade Mirka Cvetkovića i ministra policije Ivice Dačića), a potom je krivična procedura služila da se potvrde nalazi policije do kojih je ona dosla uz najgrublje kršenje ljudskih prava okrivljenih, pregledom krivičnih spisa, u perspektivi obraćanja sudu u Strazburu, sa nevericom sam konstatovala da krivični predmet ne sadrži nijedan dokument koji se odnosi na proces otkrivanja osumnjičenih od strane policije, mada je praktično čitava teza tužioca, koju je kasnije sud potvrdio, zasnovana na dokazima prikupljenim u fazi otkrivanja. Imajući u vidu moje iskustvo francuskog advokata koji radi na krivičnim spisima koji moraju da sadrže zapisnike o svim radnjama policije izvršenih u cilju otkrivanja i privođenja pravdi lica osumnjičenog za izvršenje bilo kog krivičnog dela, očekivala sam da ću posle 10 godina od kako je Republika Srbija članica Saveta Evrope, pronaći takve zapisnike o radnjama policije, u jednom tako ozbiljnom krivičnom predmetu. Ovdašnje kolege su mi rekle da kod nas to nije tako, a na pitanje da li oni traže poništenje svih radnji koje su suprotne članu 5 Evropske konvencije, odgovorili su mi negativno, obrazlažući da to nije predviđeno našim zakonom o krivičnom postupku.
Dakle, u Francuskoj svako nepoštovanje zaštićenih prava lica osumnjičenog za izvršenje nekog krivičnog dela, lišenog slobode ili ne, i to od momenta kada policija počne da se interesuje za njega (na primer da sluša njegove razgovore, pregleda njegovu elektronsku poštu, prati ga), a naročito od momenta kada ga faktički liši slobode, dovodi do poništenja celokupne procedure i puštanja na slobodu okrivljenog, bez obzira na to koliko je teško krivično delo za koje je on osumnjičen ili okrivljen.
U Srbiji, lica koja sam zastupala pred sudom u Strazburu, bila su identifikovana kao izvršioci teškog ubistva, operativnim radom policije o kome ne postoji ni najmanji trag u krivičnom spisu, osim jedne jedine beleške o oduzimanju stvari, a koja mi je svojim datumom i potvrdila izjave mojih klijenata da su na desetine sati bili držani i ispitivani od strane policajaca, uz primenu direktne i indirektne sile, pre nego što su uopšte videli advokata i tužioca.
U Srbiji, nažalost, čak ni pred Ustavnim sudom, niko nije tražio poništenje ovog postupka zbog policijske istrage koja je, istini za volju, bila jako komotna za policajce i korisna za dnevno političke interese, ali koja je bila u potpunoj koliziji sa evropskim standardima.
Imajući u vidu ogroman broj predstavki protiv Srbije, sud u Strazburu je počeo odnedavno da u predstavkama protiv Srbije najstriktnije primenjuje načelo subsidijarnosti zaštite ljudskih prava pred njime (najgrublji primer za to, i opšte kritikovan u pravnim krugovima, jeste slučaj ratnih veterana iz Niša, koje sam takođe zastupala pred Velikim većem Suda), tako da je odbacio predstavku ovih mojih klijenata, jer se nisu pozvali na kršenje tih prava pred sudovima u Srbiji.
Utoliko je važnije da kao građani Srbije postanemo svesni da je u interesu svih nas da se rad policije pravno reguliše prema evropskim standardima, a da se građani obuče da već sad, na osnovu direktne primene evropske konvencije o ljudskim pravima, pred domaćim sudovima traže kontrolu radnji policije u određenom krivičnom postupku, i njihovo poništavanje ukoliko nisu u skladu sa evropskom konvencijom i sudskom praksom suda u Strazburu.
Jer svi možemo potencijalno da budemo žrtve policijske arbitrarnosti, da ne kažem bahatosti.
Jer žrtvama nije važno da neko bude osuđen za krivično delo koje su pretrpele one same ili njihovi bližnji, već da to bude pravi učinilac.
Jer kao građani, imamo interes da se sve žrtve zaštite, i svi izvršioci identifikuju i kazne.
Jer kao građani – i potencijalne žrtve i potencijalni izvršioci krivičnih dela – imamo interes da nateramo državu i njene predstavnike da, pod pretnjom krivičnih sankcija, poštuju i obezbede poštovanje naših ljudskih prava: na život i telesni integritet, na imovinu i privatni život, na slobodu misli i izražavanja, kao i prava svih na pravično suđenje i prava okrivljenih lica na poštovanje pretpostavke nevinosti.
Jer kao građani imamo interes da policija vrši svoja ovlašćenja pod strogom kontrolom sudske vlasti, a da sudska vlast bude nezavisna i odgovorna.
I na kraju, ali ne kao najmanje važno, kao građani imamo interes da nas predstavljaju odgovorni ljudi i da se nikada više ne ponovi da ministri donose presude unapred i praktično, svesno ili nesvesno, pozivaju na linč nekih svojih građana, smatrajući da će tako udovoljiti našim najnižim strastima, i time nas svoditi na grupu nerazumnih ljudi „nezrelih za norme evropskog ponašanja“, osim ako doktor Stefanović nije danas, prilikom obraćanja javnosti, tu mislio na sebe samog.
*Autorka je advokat u Parizu
Peščanik.net, 09.08.2014.
Srodni linkovi:
Bojan Gavrilović – Smrtna kazna kao pozorište
Milica Jovanović – Osvetnički zov
Svetlana Slapšak – Smrtni doktorat
SMRTNA KAZNA