Foto: Scottish Folds
Foto: Scottish Folds

Problem nije u tome ima li Srbija interes da trguje sa Rusijom. Nije ni reč o tome da li bi odluka da se poštuje režim sankcija Evropske unije prema Rusiji naudila Srbiji politički. Kao što nisu sporne ni istorijske niti druge veze, nezavisno od toga što se ta istorija i to prijateljstvo prilično uprošćeno prepričavaju.

Uostalom, što valja ponoviti, sve to nije smetalo Sovjetskom Savezu i Rusiji da uvedu sankcije Srbiji, kada se smatralo da bi to moglo da posluži političkim ciljevima. Naravno, nije besmisleno, i to takođe nije sporno, da je odnos veoma asimetričan: Rusija može da naudi Srbiji mnogo više nego što je obratno slučaj. To sve, koliko sam u stanju da sagledam, razumeju svi koji bi trebalo da razumeju.

Problema su dva. Jedan je da se naglašeno ističe ne samo, prilično retuširana, istorija dobrih odnosa, već se upravo u ovom času pojačavaju bilateralni odnosi, politički kao i ekonomski. To otvara pitanja koja traže razjašnjenja, na šta se, koliko ja mogu da vidim, svode podsećanja da se od zemlje koja teži članstvu u EU očekuje da postepeno usaglašava svoju spoljnu politiku sa onom zajednice kojoj nameravaju da se pridruže. To ne znači da ne mogu da se iznose načelna i politička neslaganja, jer to nije neuobičajeno u Evropskoj uniji, kao uostalom i u svakoj demokratskoj zajednici. Da li su i kakve sankcije uopšte dobar instrument uticanja na unutrašnju i spoljnu politiku neke zemlje, to je svakako pitanje o kojem se u ovom času živo raspravlja u evropskoj javnosti i svim političkim telima. A imaju šta da kažu i poslovni ljudi, finansijeri, a i sindikati. Problem je, dakle, u tome da li se Srbija ponaša kao da je deo te debate i racionalizacije odluka o promeni trgovinskih odnosa sa Rusijom ili nije. Jer, u ovom drugom slučaju povećava se neizvesnost o tome teži li Srbija učlanjenju u Evropsku uniju ili ne.

Zašto? Zato što se povećana politička i ekonomska bliskost sa Rusijom može razumeti kao politički stav da se ta politika neće usaglašavati sa EU i kada Srbija postane punopravna članica. Što objašnjava povećani interes u EU da se ovo pitanje razjasni. A izjave poput one „da Srbija ne može da bira“, samo podižu obrve, kako se to kaže.

Drugi problem se javlja kod svih sankcija. One su trošak ne samo za Rusiju, već i za zemlje koje ih uvode, čak i ako nema uzvratnih mera, kao što ih neminovno ima. Usled toga, svi su posebno osetljivi na ponašanje onih zemalja koje računaju da se na tim sankcijama okoriste, jer će se bar jedan deo, primera radi, trgovine preseliti iz zemalja koje poštuju režim sankcija u one koje ga ne poštuju. To stvara gorak ukus u ustima. Opet, to nije, da tako kažem, neosetljivo – u smislu neka košta šta košta. Ima smisla ujednačiti troškove koje zemlje snose. Neke se suočavaju sa velikim, a neke sa malim troškovima. Tako da, opet, ima smisla o tome raspravljati, ali ostaviti utisak kao da je to šansa svakako ne čini odnose sa Evropskom unijom jednostavnim.

Može se, u ovom kontekstu, postaviti pitanje ne samo o ekonomskim, već i o političkim izazovima srpskih vlasti ako bi se pridružili politici EU prema Rusiji. Pominje se mogućnost destabilizacije koja bi imala i regionalni uticaj. Ovo je, međutim, više problem nego objašnjenje. Uzmimo da se time kaže da će Srbija odustati od članstva u EU ako bi to podrazumevalo racionalnije, da se tako izrazim, odnose sa Rusijom. Neka se to objasni time da srpska javnost ne bi podržala takvu politiku – u tom slučaju se zapravo kaže da Srbija nije valjan kandidat za članstvo. Jer, potreban je konsenzus o pridruženju, bar u času kada se ta odluka donosi, inače zemlja naprosto nije pogodna za učlanjenje. Ulazak na mala vrata nije dobar ni za EU niti za buduću zemlju članicu.

To su ta dva problema koja zahtevaju razjašnjenje. Naravno, ukoliko bi novi režim privrednih i političkih odnosa EU sa Rusijom bio kratkotrajan, jer se očekuje brzo okončanje ukrajinske krize, to je od manjeg značaja. Nažalost, kako sada stvari stoje dugoročni odnosi u Evropi će se drukčije razvijati nego što je izgledalo da je strategija pre ruskog sukoba sa Ukrajinom. Kako režim sankcija, koji će biti stroži sa protokom vremena, ukazuje na značajne troškove koje obe strane imaju ukoliko su im privrede i društva sve povezanija, sasvim je moguće da će se težiti, kako se to kaže, diverzifikaciji, što će značiti ne samo smanjenje međuzavisnosti Evropske unije i Rusije, već i smanjenje prostora za zemlje koje bi htele da na tom sporu obezbede korist za sebe.

Ideja da bi Srbija bila most kao Jugoslavija kako bi imala iste koristi, mada su one jugoslovenske veoma precenjene, nije realna u novom režimu koji se postepeno uspostavlja u Evropi. Na duži rok, moraće se birati.

Novi magazin, 11.08.2014.

Peščanik.net, 11.08.2014.

UKRAJINA

The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija