Отворено писмо Небојши Спаићу, главном и одговорном уреднику НИН-а и Дејану Папићу, директору издавачке куће Лагуна.

Поштовани господине Спаићу,
поштовани господине Папићу,

Обраћам вам се поводом уврштавања мог романа Незнаном јунаку у конкуренцију за овогодишњу НИН-ову награду. Био сам непријатно изненађен кад сам прочитао у броју НИН-а од 23. децембра 2010. да се и овај наслов налази на листи кандидата које жири разматра, јер сам на време обавестио свог издавача да не желим да пошаље моју књигу НИН-у. Изгледа да је господин Папић то занемарио или заборавио. Стога морам јавно да реагујем: одбијам да учествујем, инсистирам и даље на том свом ставу и тражим да НИН моју књигу изузме из конкуренције и процедуре за награду.

НИН-ова награда пресудно утиче на канонизацију савременог домаћег романескног стваралаштва, а пошто је роман доминантни и привилеговани жанр, и на артикулацију укупне представе књижевности и њеног статуса на културној и јавној сцени. Као таква, НИН-ова награда је функционално усађена у социосимболички поредак којим се бавим у Незнаном јунаку (као и у претходној књизи есеја Увод у астрономију), поредак који је мутирао до гротескних форми и размера – како вулгарних и болно очигледних, тако и самозатајних и наизглед безазлених – те мора бити демаскиран, детабуизиран и десакрализован, темељно искритикован и објашњен чак и деци у основној школи, иначе ће нас сатрти, а већ нам је нанео ненадокнадиву штету.

Тај поредак је идеолошки армиран национализмом, традиционалистички, патријархалан, популистички, аутистичан и антипросветитељски, подстиче конформизам и самосажаљење уместо истинољубивости, самосвести, одговорности, рационалне критичности и отворености, није у стању да продукује смисао већ га немилице троши, улизује се предрасудама, ниском укусу, малограђанштини, медиокритетству, затуцаности, ксенофобији. У том и таквом поретку био је могућ и стваран Слободан Милошевић и његов режим. То је поредак нашег пораза и безизлаза.

У том социосимболичком поретку статус знања и истраживања, одговорности и савести, уобразиље и креативности је срозаван до понижења. Владајуће мерило гласи: што српскије – то боље, а требало би да буде управо обрнуто: што боље – то српскије. Што је реторика такозваних патриота драматичнија и гласнија, то је супстанца празнија и тривијалнија. О национализму као форми интелектуалне и моралне корупције мислим исто што и Данило Киш, Марио Варгас Љоса, Јован Стерија Поповић, Томас Бернхард, Радомир Константиновић, Милан Кангрга, Иван Чоловић и толики други слободоумни и слободољубиви аутори, живи или још живљи, из Србије или још српскији.

Тај поредак бесрамно и непрестано лаже своје поданике да им обезбеђује интеграцију и комуникацију са светом и са самима собом, а у ствари се тек и по сваку цену самоизолује и саморепродукује, бескрајно јалово опонашајући стварање друштвеног и духовног капитала, бескрајно јалово опонашајући властиту компетенцију и продуктивност. У том поретку све је псеудо и све је имитација, вредности се маргинализују, или игноришу или чак осуђују. Тај поредак је опасна, саморепродукујућа авет, без етичких, естетичких и сазнајних упоришта, јер стара су изгубљена, изиграна, продата, потрошена, иструлела, одбачена и заборављена, а за другачија се нема воље, знања, интегритета, снаге, потребе.

Тај поредак не живи него опонаша живот, зато му треба и таква књижевност, таква уметност, таква култура, нац-реалистичка и нац-естетичка. У том поретку сазнајно-етичко-естетски хоризонт очекивања је врло узак и петрификован, а свако прекорачење те ограничености бива кажњено без милости. Овде није никакав проблем ако неко прави проблеме, врши злочине – на пример масовне, или појединачне, ратне или цивилне – не, него је проблем ако се неко усуди да укаже да имамо проблем и у чему је тај проблем и како је до њега дошло.

Књижевност не сме да служи таквом поретку – напротив. Ни главна књижевна награда не сме да служи таквом поретку. Релевантна књижевност и уметност одувек износе на видело претпоставке и последице таквих поредака. Уметност предочава шта такав поредак значи и шта чини човеку, непосредно и чулно обистињено указује да могућност другачијег, слободнијег и људскијег живота, зависи само од нас. Живот је иностранство, уметност је отаџбина.

Тај поредак имао је, некад, своје препознатљиве идеолошке и јавне атрибуте у самоуправном социјализму и једнопартијској диктатури, а од Милошевићевог режима до данас има их декоративно пресвучене у самоуправном национализму и вишепартијској диктатури. У том поретку, током протекле две деценије, најугледније књижевне награде, између осталог, девалвиране су и компромитоване: НИН-ова, Андрићева, Меше Селимовића…

Тај поредак је толико уврежен да се прима и одржава као богомдан, као да се подразумева и као да нам одговара. Е, па томе одбијам да се придружим. Не пристајем. Оваква НИН-ова награда, каквом се углавном показала у последњих двадесет година, не даје легитимитет писцу, него писац даје легитимитет оваквој награди, ако пристане да учествује.

Нисам једини који не пристаје. Саша Илић је већ јавно образложио своје разлоге за бојкот НИН-ове награде. Позивам и друге писце из овогодишње продукције романа да нам се придруже, да покажу да разумеју зашто је важно и неопходно одбити учешће у конкуренцији за НИН-ову награду. Наравно, немам илузија да један гест може да битније утиче на такав поредак и било шта озбиљније да промени – јер НИН-ова награда је само куглагер у тој свеприсутној машини којом смо оковани – али божемој, може макар да укаже на проблем, може макар да подстакне понеког да застане и размисли, да се запита. Од нечега треба почети. Има још људи на јавној сцени, у књижевности и изван ње, у култури и ван културе, свуда, који су одавно почели, свако у свом домену, који не пристају и у том непристајању истрајавају. Уз њих сам.

У Београду, 24. децембра 2010.

Са уважавањем,
Сретен Угричић

Пешчаник.нет, 30.12.2010.

NINOVA NAGRADA