Razgovor Jana Smolenskog sa Manuelom Gretkovskom
Jan Smolenski, KP: Šta mislite o proglašenim danima žalosti?
Manuela Gretkovska: Ovakva eskalacija emocija, demonstrativno pokazivanje žalosti iz perspektive psihologije može označavati osećaj krivice. Pokajanje za nedostatak poštovanja prema predsedničkom paru za života. Pod okriljem žalosti lakše je pokazati vlastiti narcizam: JA sam važan, JA oplakujem – upravo ovakve fraze izgovaraju ljudi u redovima pred rezidencijom predsednika. Ovakav narcizam je i rekompenzacija za osećaj izopštenosti. Poljaci nemaju osećaj da su građani, da učestvuju u vlasti, u stvaranju promena u građanskom društvu. Dani žalosti su retki trenuci kada mogu da osete da su važni i da su zajedno. Ne kao zajednica razuma, već zajednica srca. To me podseća na scene iz Avatara u kojoj se vanzemaljci povezuju pletenicama i tako uspostavljaju međusobni kontakt. Poljaci su stručnjaci u pletenju pletenica srca i emocija. U stanju su da stoje u redovima i po 18 sati. Ovako dugo vanredno stanje ima za cilj da naglasi mučeništvo i poziva na učešće u nekakvoj vrsti stajaćeg ustanka. Konačno jedan uspešan ustanak na varšavskim ulicama. Pristalice Lakana bi rekle: u pitanju je asocijativna reakcija na delo predsednika. I zaista, nakon Kačinjskog ostaće samo Muzej varšavskog ustanka.
Vidimo osnove sporazuma za poljsko društvo karakteristične „zajednice srca“. Vladavina emocija i nedostatak racionalnog ponašanja (ne znam kako pametno i smisleno da živim, ali znam kako da mrem) proizlazi iz jezičkih ograničenja Poljaka. Istorijsku logiku, racionalnu argumentaciju za zajedničke ciljeve uništile su im kroz istoriju različite okupacije. Naravno, svoj udeo ima i crkva. Pod okupacijama smo sve vreme u šiframa izražavali nacionalne probleme, koristeći aluzije, alegorije, bez direktnog izraza. Katolička crkva je uvek nudila utehu, bekstvo od istorije. Za razliku od protestantske, katolička crkva oduzima svojim vernicima mogućnost interpretacije i vlastitih stavova. Upravo to je potvrdio biskup Gluđ zatvarajući diskusiju o sahrani predsednika na Vavelu: „Roma locuta causa finita“.
Ukratko: okupacija nam je oduzela leksiku, a vera slomila kičmu logičkog mišljenja. Moguće je da je to jedan od razloga zašto ne umemo da kao civilizovane zemlje Evrope zajednički uložimo napor u pragmatično poboljšanja države. Umesto potrage za zajednicom misli, mi tražimo zajednicu srca. Poljaci se služe isključivo metaforama i simbolima koje razvodnjavaju smisao političkog diskursa. A ako nam i uspe da na poljskom formulišemo državne ciljeve, moramo od njih da odustanemo ukoliko su suprotne politici Vatikana. Razum i logični ciljevi moraju ućutati pred istinom vere. U psihologiji se ovakav nedostatak osećaja vrednosti, stalno ponavljanje osuđenosti na prokletstva, naziva „stanjem stečene nesposobnosti“, iza kojeg se često krije depresija. Žalost, osećaj gubitka je kraljevstvo depresije. To joj je najbliže stanje.
KP: Čini se da je smrt predsednika Kačinjskog postala deo naracije o Katinju. Da li je trenutno „jedinstvo naroda“ okupljenog oko tragedije ucena duhova prošlosti?
MG: Stalno nagovaranje Poljaka da se ujedine, nastanak nekih komiteta za ujedinjenje je zaista ogroman intelektualni napor. Kako Poljak može da se ujedini kada nije ujedinjen sa sobom samim? Ukoliko je neko preosetljiv, on ne može pronaći unutrašnju ravnotežu. Ne samo da nemamo odgovarajući racionalni jezik kojim bismo opisali vlastitu istoriju, nego nemamo ni logičnu i realnu sliku države u kojoj živimo. Temelji nove Poljske su nejasni: da li je Jeruzelski izdajica ili junak? Okrugli sto uspeha ili prevare? Nijedna afera nije do kraja istražena. Pad predsedničkog aviona verovatno će biti objašnjen – neobjašnjivim silama.
Poljak kome je istorija oduzela jezik, a politika logiku, nije se promenio od perioda baroka. I dalje je „podvojen“. Ovakva podvojenost stvara napetost, i to bolesnu napetost koja je produkt pravolinijske religijske slike stvarnosti, čistote golubijeg srca i razuma na upravo golubijem nivou, uz izuzetnu sklonost ka teorijama zavere. U takvoj situaciji lakše je dobiti kliničku dijagnozu nego smisleni odnos prema svetu.
Živimo u stečenoj depresiji i tražimo utehu u oplakivanju, i to sebe samih. Mrtvi predsednik izaziva suze, ne samo kao osoba već kao simbol. Da li postoji nešto tužnije od leša? Tužnije nego mi sami, depresivni i mrtvi, koji oplakuju mrtve? Poljaci su postali siročad Kačinjskog u potrazi za razumevanjem istorije. On nije bio rešenje, nego žrtva, kao i svi mi. Kroz nedelju dana žalosti slavimo sebe. Isus je jasno rekao: „Ostavite umrle umrlima“. Nije bio konzervativan, bio je pobunjenik, nije se bavio politikom istorije, jer je imao viziju o boljoj budućnosti.
Odraz podvojenosti Poljaka, ne samo spoljne na liberale i konzervativce, već i unutarnje podvojenosti samih ljudi, jungovski odslikava vlada braće Kačinjski. Oni su bili otelotvorenje takve podvojenosti: blizanci su identični, onako kako se svako oseća identičnim i posebnim u odnosu na samoga sebe, a istovremeno su i podeljeni na dve osobe, na Ja i ne-Ja. Poljak može da se posvađa sa sobom, može izraziti kontradiktorne, nelogične stavove, ali to neće narušiti njegov osećaj identiteta, i megalomanije. Najbolji primer je Valensina izjava: „Ja sam za, a čak sam i protiv“.
Čini mi se da je nacionalni identitet Poljaka i osećaj misije i posebnosti našao svoje otelotvorenje u romantizmu i ostao tamo. Skoro da ne postoji narod koji se u skladu sa vlastitim izborom našao toliko razapet između istočnjačke divljine i nerazumljive zapadne civilizacije? Vaspitana na antičkim klasicima, poljska aristrokratija prihvatila je homerovsko načelo da pravi muškarac diskutuje na agori i ide u rat. Mogućnost nastanka racionalnog mišljenja onemogućen je u Poljskoj u XVIII veku, kada je razum zavladao ostatkom Evrope. Ostao je samo prkos i patriotizam nastao kao posledica podele i okupacija. Patriotizam je postao osnova identiteta i to je ono što je stvorilo Poljsku. Jedan filozof je rekao: „Misao ide na zapad“. Šteta što nas napušta, ostavljajući nas praznog mozga i srca punog suza.
KP: Da li spor oko sahrane na Vavelu ima smisla i šta nam on zapravo govori?
MG: Protesti nemaju smisla. Biskup Điviš je rekao istinu: o mestu sahranjivanja odlučio je narod. Ako se više od 90 posto Poljaka izjašnjavaju kao katolici, onda crkva zaista govori u ime naroda. Osim toga, crkva je „vlasnik tog preduzeća“, u kojem narod nije čak ni najamna radna snaga. Tragikomična je ideja referenduma ili javne diskusije. Crkva nije demokratska institucija. Poljaci koji toliko insistiraju na slobodi, odjednom su se probudili u državi kojom vlada autoritarna vlada koju oni redovno podržavaju prilozima tokom mise. Šta nam to govori? Govori nam više o „narodu“ nego o crkvi, jer ona je autoritarna već 2000 godina.
Na Vavelu su sahranjeni ne samo junaci, već i simboli određene epohe. Zašto bi sada bilo drugačije? Verovatno će tamo jednoga dana sahraniti i Valensu. Imamo tu dvojicu Leha, predsednika „lehovske“ države, koji nisu uspeli da se za života dogovore i odrede zajedničku verziju istorije. Ko će još biti među njima? Osvešteni Kvašnjevski? Jaruzelski kada mu istorija prizna da je bio u pravu? Ili Tusk, odraz večnog Franca Jozefa, omiljenog vladara stanovnika Krakova? U ovoj političkoj igri koja neće sama od sebe vremenom nestati, tražila bih ono što će ostati, nešto ljudsko. Zajednički sarkofag predsedničkog para podseća na etrurske sarkofage. Marija Kačinjski, kao i za života, i sada će popraviti imidž mužu, dodaće sloj privatnog i emotivnog u hladni kovčeg istorije.
KP: Da li možemo predvideti šta će se desiti nakon sahrane?
MG: Moja definicija Poljaka je: on je simbolična figura koja ima negativan stav prema bližnjima. Simboličnost je posledica potčinjenosti i stečene nemoći. Negativan odnos prema drugima posledica je dugih izolacija. Jaroslav Kačinjski je u odličnoj situaciji i može postati deo simbolike koju Poljaci toliko vole. Niko toliko dobro kao on nije do sada koristio „negativan odnos prema bližnjima“. Da li će se to promeniti? On kaže da mu je ova tragedija uništila život, ali ne verujem da mu je uništila i karakter.
Manuela Gratkovska je poljska spisateljica, scenaristkinja, osnivač poljske Partije žena; njena knjiga „Mi smo emigranti“ u prevodu Milice Markić dostupna je na srpskom.
Krytika Polityczna, 16.04.2010.
Izbor i prevod sa poljskog: Goran Injac
Peščanik.net, 18.04.2010.
Povezani tekstovi:
Krytyka Polityczna: Smolensk ili odgovor realnog
Krytyka Polityczna: Narodna melanholija
Krytyka Polityczna: Tri načina žalosti
Krytyka Polityczna: Dobrodošli u nesigurna vremena
Krytyka Polityczna: Rusi su krivi za sve
Krytyka Polityczna: Trijumf Tanatosa
Nina Hruščova: Kriva je istorija
